Vladika Nikolaj među Srbima i drugim pravoslavcima već odavno ima oreol sveca, tvrdi se u Crkvi

      Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslvne crkve saopštio je 19. maja, sa svog redovnog godišnjeg zasedanja, da je toga dana “jednodušnom i jednoglasnom saborskom odlukom uneo episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirovića) u kalendar Svetih naše svete Pravoslavne Crkve”. Potom se kaže da “ovom kanonizacijom Sabor, u stvari, svečano potvrđuje opštu sabornu svest o njegovoj svetosti kod naroda Božjeg ne samo u našoj pomesnoj Crkvi, nego i u svim drugim pomesnim Crkvama”.
       Ova vest naišla je na veliki odjek, iako je ona bila očekivana. Kult vladike Nikolaja kao sveca već odavno je zaživeo u narodu, iako je prošlo tek 47 godina od njegovog upokojenja i ima još dosta živih ljudi koji su ga lično poznavali. Mnogi vernici smatrali su ga i za vreme ovozemaljskog života svecem. A po upokojenju prvi ga je kao svetitelja pozdravio otac Justin Popović (uz vladiku Nikolaja najveći srpski duhovnik u dvadesetom veku, koji je u narodu takođe stekao kult svetitelja) i potom nastavio da ga uvek i samo zove - Sveti Vladika Nikolaj. U međuvremenu, Rusi u Americi proglasili su ga za svetitelja i napravili ikonu Nikolaja Žičkog, koju su postavili u crkvi.
       U Pravoslavnoj crkvi to je, inače, uobičajeni put upisa u imenoslov svetih: kada neko u narodu zaživi kao svetac, tek onda Crkva liturgijski potvrđuje njegovu kanonizaciju.
       Kult Vladike Nikolaja bio je izuzetno veliki i u toku njegovog ovozemaljskog života, što potvđuju i brojna svedočanstva mnogih njegovih istaknutih savremenika koji su ga lično poznavali. Kao svetitelja predstavljali su ga i retki veliki duhovnici koji su u međuvremenu i sami stekli oreol svetitelja. Tako, sveti Jovan Šangajski za Vladiku Nikolaja zapisao je da je bio “veliki svetitelj i Zlatousti naših dana”, koji je postao “veliki učitelj Crkve Pravoslavne, propovednik Pravoslavne vere, mudri pastir, duhovni vođa Srbije, stub svoje Otadžbine, apostol Pravoslavlja u daljnim stranama”.
       Sveti otac Justin (Popović) govorio je da je sveti Vladika Nikolaj “trinaesti Apostol, peti Evanđelist, nesumnjivo najveći Srbin posle Svetog Save”, jer “sve što je ostavio iza sebe, sve što je u nas najbolje, najuzvišenije, najčistije, najsvetije, plod je njegove delatnosti”.
       Poznati profesor Akademije sv. Vladimira u Njujorku protojerej Aleksandar Šmeman predstavlja ga “najeminentnijim pravoslavnim vladikom dvadesetog veka”, koji “nije bio samo veliki Srbin”, nego je “za sve pravoslavne ljude izraz pravoslavne duhovnosti...”
       Slobodan Jovanović zapisuje: “On je i kao književnik, i kao crkveni velikodostojnik, i kao nacionalni borac ostavio za sobom svetla traga... Ko god je imao prilike da ga lično upozna, imao je utisak da je to redak i neobičan čovek.”
       Isidora Sekulić imala je priliku da ga lično upozna. Posle toga napisala je jedan esej u kojem kaže da je “Gospodin Nikolaj”, kako ga tom prilikom naziva, “neimar duhovnog i istorijskog smisla”.
       Ali, Vladika Nikolaj često je i napadan, od nekih drugih ljudi, zbog svoje revnosti u službi Božjoj, ali i zbog onoga što je rekao ili nije rekao, a posle Drugog svetskog rata, kada po izlasku iz zloglasnog nacističkog logora Dahau nije hteo da se vrati u otadžbinu vlasti su ga proglasile i za “narodnog neprijatelja”...
       Sveti Vladika Nikolaj jedan je od retkih svetaca koga je jedna od svetinja čekala da zvanično bude proglašen za svetitelja pa da ponese njegovo ime. To je manastir u Soko-gradu, između Krupnja i Ljubovije, čiji glavni graditelj je episkop šabačko-valjevski Lavrentije.
      
       JOVAN JANJIĆ