U Srbiji se godišnje izvrši 200 000 abortusa. Taj broj nas svrstava na treće mesto u svetu - posle Ruskinja i Rumunki

      Uznemirujuće prognoze da će Srbi do 2050. postati nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji i da će se naći na listi deset najstarijih zemalja sveta, nisu neslane šale balkanskih tradicionalista. Jer, broj novorođene dece u centralnoj Srbiji i Vojvodini daleko je ispod granice koja se smatra “zadovoljavajućom”. Prema podacima Republičkog centra za planiranje porodice, u Srba je na delu “drastično opadanje rađanja”, koje je u centralnoj Srbiji “34 odsto ispod nivoa potrebnog za prosto obnavljanje stanovništva”, dok je u Vojvodini ovaj procenat neznatno viši i iznosi 35 odsto. Ako bi se ovaj trend pratio, demografska budućnost Srbije nije nimalo svetla. U Centru za demografska istraživanja pri Institutu društvenih nauka predviđaju da će broj stanovnika u središnjoj Srbiji i Vojvodini znatno opasti do 2050. Ako je 1991. u centralnoj Srbiji bilo 5,8 miliona stanovnika, 2050. biće ih četiri miliona. Najviše plaši, međutim, prognoza da će “daleke” 2051. u Srbiji živeti više šezdesetogodišnjaka, nego onih do 40 godina starosti. No, ako je za utehu, prema podacima Instituta, u toku 2000. i 2001. godine rođeno je više dece nego prethodnih, iako ni taj broj ne zadovoljava demografske stratege.
       Ova slika, međutim, niti je nova, niti je samo nama svojstvena. Prema rečima dr Mirjane Rašević, direktorke Instituta društvenih nauka, (bračni) parovi se sve teže odlučuju na potomstvo počev od pedesetih godina prošlog veka. Što se Zapada tiče, gotovo da je praksa da deca dolaze tek posle karijere, koja se gradi dugo, dugo...
       “Nisku plodnost stanovništva nije izbeglo nijedno razvijeno društvo. To je duboko uslovljen, zakonit proces”, kaže dr Rašević. Ona navodi da je zajednički imenitelj svetskog trenda nerađanja promena u uslovima života i filozofija življenja, koji menjaju društveni položaj porodice i pojedinca. “Imperativ progresa i potrošačko usmerenje vode umnožavanju životnih uloga pojedinca i usložnjavanju njihovih potreba. Na vrednosnom planu, favorizuju se individualizam i lična odgovornost, a samim tim su zahtevi koje pojedinac sebi postavlja - veliki. Međutim, pored težnji vezanih za individualni razvoj, samoostvarivanje i socijalni uspon, značajne su i hedonističke težnje i prihvatanje materijalnih vrednosti. Tako se pojedinac, iako u sve većoj meri oslobođen tradicionalnih i religijskih pritisaka, nalazi pred pritiscima nove vrste. Oni izoštravaju njegovu senzibilnost prema riziku, odnosno njegov strah od preuzimanja obaveza koje mu mogu ugroziti socijalnu i ličnu afirmaciju”, objašnjava dr Rašević.
       Istraživanja, međutim, govore da su život u zajednici i roditeljstvo zauzeli visoko mesto u našem sistemu vrednosti. Pa, u čemu je onda problem? “Ekonomska cena deteta raste”, tvrdi dr Rašević. Budući roditelji razmišljaju o sve boljim kvalitetima uslova života, o obrazovanju, o vremenu koje treba posvetiti deci. “Samim tim, manji broj dece ne znači i opadanje ulaganja u njih. Naprotiv!”, kaže Rašović.
       Jednu prosečnu porodicu u Srbiji, međutim, ne moraju da muče dugoročne brige. Dovoljno je da se obrati pažnja na dnevne, mesečne potrebe deteta. Uklapanje tih potreba (uz ostale, naravno) u kućni budžet, od mladih bračnih parova pravi prave virtuoze. Majka petnaestomesečnog Srđana navodi da za kozmetiku i hranu, namenjenu bebi, mesečno izdvaja oko osam hiljada dinara. A gde je garderoba, gde su igračke...
       “Politički odgovor na nedovoljno rađanje je neohodan”, smatra dr Rašević. Iako dosadaše mere srpske vlasti (50 000 za drugo, 90 000 za treće i 120 000 dinara za četvrto dete) deluju stimulativno, žene u Srbiji se u velikom broju odlučuju na namerni prekid trudnoće. Alarmantan je podatak da se u Srbiji i Vojvodini godišnje izvrši oko 200 000 abortusa (a proda se 300 000 kondoma). Po broju abortusa, ispred nas su samo Ruskinje i Rumunke. “Praktično, svaka deseta žena u Srbiji, odnosno svaka trinaesta u Vojvodini, prekida trudnoću. Ovom ‘rešenju’ pribegavaju sve žene nezavisno od starosti, obrazovanja, bračnog statusa i drugih socijalnih ili kulturnih karakteristika”, navodi dr Rašević. Ilustrativno je i, samo po sebi, rečito i istraživanje, sprovedeno u 11 domova zdravlja u Beogradu. Jedna trećina ginekologa ili njihovih partnera nije nikada koristila kontracepciju, a više od jedne trećine partnerki imalo je dva ili više namernih abortusa u svojoj, odnosno reproduktivnoj istoriji. Podaci takođe govore da oko 6 000 adolescentkinja godišnje pribegava ovakvom rešenju.
       “Namerni prekid trudnoće dobija epidemiološke razmere. Na ovaj vid planiranja porodice od uticaja su moralni principi naše zajednice, dostupnost kontraceptivnih sredstava, subjektivno doživljavanje, socijalne i psihološke osobine muškaraca i žena, ali i odsustvo sistematskog društvenog delovanja. Zato mislim da je veoma značajna promocija reproduktivnog zdravlja, naročito kada su u pitanju mladi, jer će upravo oni biti nosioci reprodukcije stanovništva u neposrednoj budućnosti”, ističe dr Rašević. Problem je, prema njenim rečima, u tome što liberalizaciju abortusa nisu pratili programi za planiranje porodice i seksualne edukacije.
       U Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije kažu, međutim, da je u 16 opština Srbije, pri školskim dispanzerima osnovano savetovalište za mlade. Za sada, prema rečima dr Gordane Rajin, specijaliste socijalne medicine, nema podataka o tome koliko su ova savetovališta posećena. A koliko je to neophodno, govore rezultati ankete sprovedene među adolescentima. Na pitanje: S kim možeš otvoreno da razgovaraš o seksu?, najveći broj mladih navodi “sa drugovima” ili “sa partnerom”, mada ne zaostaje odgovor “ni sa kim”.
       “Mladi su suočeni sa sve većim preuzimanjem odgovornosti za sopstveni život u uslovima ekonomskih, psiholoških, socijalnih potresa. Sistem socijalne kontrole je slab jer su mnoge institucije u izgradnji. Slab je i roditeljski nadzor, pošto se i majka i otac suočavaju sa stresovima različite vrste”, kaže dr Rašević i dodaje da bi u takvim uslovima najprirodnije bilo da se stvori takva društvena klima u kojoj bi normalno bilo da mladi posećuju ginekološka savetovališta.
       A šta ćemo sa onom trećinom ginekologa iz Beograda...?
      
       DRAGANA MATIĆ