Da li zakon o otvaranju dosijea nije donet jer neki lideri DOS-a strahuju od sopstvene prošlosti?

      Ovog utorka, otvaranje policijskih dosijea zatražio je i Nebojša Čović, potpredsednik vlade. Pomenuo je to, onako, uzgred, u svom “privatnom” ratu sa srpskom policijom. Rekao je: “Moramo da uđemo u tajne dosijee i utvrdimo da li je neko sarađivao sa Miloševićem, a nazivao se opozicijom. To je jedan od razloga. Drugi je da se utvrdi ko su potkazivači, agenti i tasteri. Ko pravi izmišljotine...”
       Javno čitanje dosijea političkih protivnika odavno je za pojedine medije u Srbiji izašlo izvan sfere moralnog i postalo politički podobno, a sve u cilju “zaštite državnih interesa”. Tako je tokom protekle dve nedelje dvojici potpredsednika srpske vlade sručeno mnogo toga na glavu i to sve preko uvek gladnog javnog mnjenja.
       Za dosadašnje prilike neuobičajeno, “slučaj” potpredsednika Miodraga Isakova u srpsku javnost stigao je preko Haga. Naime svedok C48 na suđenju Slobodanu Miloševiću izjavio je da je Državna bezbednost Srbije početkom devedesetih godina kontrolisala Isakova zbog njegovih kockarskih dugova u novosadskom kazinu “Rojal”. Osim što je zahtevao da se objavi njegov dosije iz koga se vidi da je bio pod “merama” DB-a a ne njihov saradnik, Isakov je zbog nemogućnosti da tuži zaštićenog svedoka odlučio da tuži Tribunal zbog laži koje su pod njegovim patronatom izgovorene. Isakov traži da se objavi identitet zaštićenog svedoka C48 i da se, s obzirom da poseduje ozbiljne indicije da je tog svedoka neko nagovorio da ga kompromituje u Hagu, ustanovi ko ga je instruirao i tamo poslao ili preporučio. Naravno, tamo gde je Služba pojavljuju se i ostale službe: tako se nezvanično može saznati da je C48 još devedesetih bio “provaljen” kao saradnik obaveštajne službe jedne zemlje koja se graniči sa Srbijom i da je preko C48 vratila nekakav dug jednom političkom protivniku Isakova.
       Da je ispod srpske bare mnogo nemirnije, videlo se i po tome što je BIA smatrala potrebnim da Isakovu javno izda atest da nije bio saradnik SDB. Tačno je i to da je ta vrsta novotarija u BIA veoma loše dočekana u delu DOS-a, i to onom koje ispoljava političke razlike prema Isakovu.
       Krajem prošle godine, potvrdu od Službe zatražio je i drugi potpredsednik Nebojša Čović, kada je lider radikala Vojislav Šešelj, pozivajući se na izvore u BIA, tvrdio da je Čović povezan sa “kriminalnim grupama”.
       Posle afere sa “slučajem Isakov”, i ministar policije Dušan Mihajlović rekao je da bi “trebalo razmisliti o objavljivanju imena i dela svih saradnika tajnih policija, koji se nalaze na javnim funkcijama u društvu - od ministara, preko političara i poslanika, do novinara, profesora i akademika”. “Otpor” takođe zahteva “rasvetljavanje načina na koje je DB kontrolisao lidere opozicije”, dok se svojevremeno potpredsednik vlade prof. dr Žarko Korać izjasnio da bi s obzirom na zlu krv koju bi otvaranje dosijea izazvalo, najbolje bilo - komisijski ih spaliti!?
       Zategnutu atmosferu između vlade i njenih službenika i pojedinih medija, koja je otvorena tokom vanrednog stanja, uzburkao je i “slučaj” Gordane Suše, urednice produkcije VIN, Gordane Suše i šefa Biroa za komunikacije Vladimira Popovića Bebe. Sudeći prema pisanju “Nedeljnog telegrafa”, koji je preneo delove transkripta sa sastanka urednika medija i predstavnika vlade s početka meseca, Suša je ponovila da joj je Popović pretio i rekla: “Bila sam zaprepašćena kada je citirao delove iz mog dosijea, koji sam pročitala. I posebno, kada je citirao nešto što nisam znala.” Premijer je na to replicirao da je nelogično da se zaključi da su citirani delovi iz dosijea, ako, kako sama Suša kaže, nije znala za njih. Tu je nastalo objašnjavanje šta je ko mislio, ali je ostao utisak da je nekog poigravanja sa dosijeima - ipak bilo.
       U Srbiji već više od dve godine traje kampanja nevladinih organizacija i pravnih eksperata da se donese zakon i otvore dosijei tajnih službi, a među njima i vojne službe. Ali, malo je urađeno. Vlada Srbije 22. maja 2001. godine donela je Uredbu o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea, ali, nekoliko dana kasnije, izmenjen je naziv u Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Srbije u SDB. To znači da građani imaju pravo da pročitaju svoj dosije, ali ne i da ga kopiraju ili da naprave beleške.
       Prof. dr Bogoljub Milosavljević, koji je predvodio pravni tim Centra za antiratnu akciju pri izradi nacrta zakona o dosijeima službe SDB, podseća za NIN da tu postoje još dva ključna problema. Prvi je što nisu svi dosijei otvoreni, nego samo kategorije “unutrašnjeg neprijatelja” i ekstremista, a drugi je problem što je sve i dalje ostalo u posedu Službe. Ipak, neki policijski stručnjaci misle da je dosije osnovni resurs svake službe i da je otvaranje dosijea bez ograničenja, drugo ime za pravljenje nove službe od samog početka.
       Iako je znatiželja bila velika, relativno malo ljudi je odlučilo da pogleda svoje dosijee. Strah da se uvidom u dosije ne razočaraju u ono malo prijatelja što im je u ovim teškim godinama preostalo, pokazao se kao neosnovan, jer su iz dosijea izbrisana sva imena i situacije iz kojih bi se moglo zaključiti ko je doušnik. Tako su mnoge ličnosti iz javnog života izjavljivale da u dosijeima nema ničega zanimljivog, čak su mnogi opšti podaci bili netačni. U javnost je tada izbila afera o dosijeima “otporaša” u kojima su bili samo opšti podaci, poput datuma rođenja i fizičkog izgleda. Sve u svemu, videlo se da Služba predano radi na prikrivanju svih bezbednosno interesantnih podataka, tako da je interesovanje za tajne dosijee potuno splasnulo. Tako je i ovo predizborno obećanje DOS-a o otvaranju dosijea suštinski ostalo neispunjeno.
       Naša država spada u one kod kojih je promena režima ostvarena tako da nova vlast nije odmah preuzela sve pozicije. U tom prelaznom periodu sa dosijeima se moglo dogoditi svašta. Milosavljević podseća da su u Istočnoj Nemačkoj ubrzo posle promene vlasti pronađeni dokazi da je nuđen disk sa svim dosijeima Štazija za pet miliona maraka. U Češkoj nisu nikada raščistili da li su dosijei bili prodati medijima ili su stare snage podatke iz dosijea namerno puštale u medije kako bi diskreditovali pojedine političare iz nove vlasti. Kod nas je organizovano suđenje bivšem načelniku DB Radomiru Markoviću, njegovom zameniku Ćurčiću i načelniku beogradske Službe bezbednosti Milanu Radonjiću, zbog odavanja državne tajne. Javnost je bila isključena i nikada nije rečeno koja je to državna tajna bila u pitanju, jer, naravno, onda više ne bi bila tajna. I Milosavljević potvrđuje da je tada kružila priča da su oni odgovarali zbog toga što su dosijee narezali na disk i da je bio neki pokušaj trgovine sa tim diskom, ali je to pretpostavka koja ne može da se proveri bez uvida u sudske spise.
       Strogo je kontrolisano zakonom ko sve može da dođe do dosijea i predviđene su stroge kazne za zloupotrebe. Ali, tako nešto nije lako dokazati. Dosijei se prave u nekoliko primeraka i Milosavljević potvrđuje da je “sasvim moguće da su neki iz tog kruga ovlašćenih napravili privatne kolekcije i da se poturaju dokumenti iz njih”. Upravo zbog toga on insistira na otvaranju dosijea, kako bi se sprečile zloupotrebe. Iako je i u okolnim bivšim komunističkim državama proces otvaranja dosijea trajao i po desetak godina, kod nas je, kako je nedavno primetio urednik časopisa “Nova srpska politička misao” Đorđe Vukadinović, postala već ukorenjena strategija - ko tebe kritikom, ti njega dosijeom. On je podsetio da za “gotovo sve viđenije članove vlade i Predsedništvo DOS-a važi da su u nekom trenutku pominjani u vezi sa dosijeima i saradnjom sa bivšim režimom”.
       Tako je, na primer, u “Identitetu” (tokom vanrednog stanja zabranjenom listu), čiji bekgraund govori da je mogao da ima pristup dosijeima, pretprošle godine pokušana kompromitacija Gorana Svilanovića tvrdnjom da je bio doušnik DB-a. Tom prilikom je čak objavljenjo njegovo kodno ime Sokrat. Kako se s dosijeima radilo potvrđuje i primer iz poslednje godine Miloševićeve vlasti, kada su pripadnici DB-a uhapsili jednog svog kolegu i kod njega pronašli pun ormar dosijea. Za to vreme u SAD šef organizacije CIA pozvan je na odgovornost samo zbog toga što je neke dokumente svoje službe čitao na svom personalnom računaru.
       Međutim, pored podmetanja među političarima, verovatno, ima i pravih saradnika Službe. Da to nije samo srpska specijalnost potvrđuje i drastičan primer Bugarske. Pre dve godine predsednik Državne komisije za pristup dokumentima bugarske državne bezbednosti Metodi Andrejev, objavio je da je na parlamentarnim izborima u Bugarskoj na različitim stranačkim listama bilo 272 kandidata-doušnika, koje su partije morale da povuku pod pritiskom javnosti. On je takođe obelodanio da je od 1990. do 2001. godine 121 član izvršne vlasti svih postkomunističkih vlada Bugarske bio doušnik službe državne ili vojne bezbednosti komunističkog režima.
       Za razliku od Bugarske, kod nas će, sudeći prema trenutnoj zainteresovanosti stranaka, biti teško izglasati u Skupštini zakon o otvaranju dosijea. Pogotovo što nikada nije uspešno demantovana sumnja da je DB u vreme kada je na njenom čelu bio Jovica Stanišić učestvovala u stvaranju pa i finansiranju opozicionih stranaka od kojih se mnoge sada nalaze na vlasti. Kako među zakonima koji se donose po ubrzanoj proceduri, čak i u vanrednom stanju, nema zakona o otvaranju tajnih dosijea, ipak je verovatno da ima istine u tome da među aktuelnim političarima iz DOS-a ima onih kojima nije u interesu da se dosijei otvore. Možda upravo ti političari dodatno mistifikuju tajne dosijee, zbog čega im ne treba mnogo verovati kada se zalažu za otvaranje dosijea bez ograničenja, budući da bi, sasvim verovatno to iskoristili za političke obračune. Jer, mnogi su imali vremena da sklone svoje dosijee i da dopišu neke druge.
       Tako, sve ovo polako počinje da liči na dramu Sokratovu. Ne zna se samo ko će da popije pehar sa kukutom.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      

Prof dr Bogoljub Milosavljević        Ko sada puni dosije?        Pitanje koje nas zanima jeste da li se i dalje vode dosijei ili ne. To je ponavljanje stare priče: da li neko sada psuje DOS i da li Služba to beleži. Šta smo onda promenili u demokratiji? Ne treba niko nikoga da špijunira ako neko kritikuje DOS, ako mu se ne sviđa premijer, predsednica ili neki ministar. Ne sme, naravno, da se počini neko krivično delo, ali demokratija podrazumeva slobodu izražavanja. Tačno je da sve zemlje vode dosijee, ali SAD ne prave dosijee da bi branile svog predsednika od kritika naroda ili zbog toga što neko ne voli republikance a voli demokrate, nego to rade da bi zaštitili vitalne interese te zemlje. Ako neko misli da Savez komunista nekada ili DOS sada ne treba da budu na vlasti - to nije za pravljenje dosijea.

      

Advokat Nenad Konstantinović, koordinator “Otpora”        Ova vlast je ucenjena        Mi tražimo da se otvore svi dosijei tajnih policija, što podrazumeva ne samo dosijee Republičke državne bezbednosti, već i savezne službe, Kontraobaveštajne službe, Vojne obaveštajne službe i dosijei koji su vođeni u Službi za informacije i dokumentaciju Ministarstva inostranih poslova (SID). Predlog zakona koji govori o otvaranju dosijea je napravljen i potrebno je da se donese u Skupštini Srbije. Postoje svi uslovi za to, samo je potrebno da poslanici dignu ruke i izglasaju taj zakon. To se ne događa i mi sumnjamo da su ljudi koji se nalaze na vlasti možda sarađivali sa Službom bezbednosti i da iz tih razloga oni te dosijee neće da otvore. Drugi motiv je taj što neotvaranjem dosijea, oni mogu tim dosijeima da manipulišu i da ucenjuju svoje političke protivnike.        Ali najveći problem je što pripadnici bivšeg režima, koji su raspolagali tim dosijeima, i za koje je dokazano da su ih čak i kopirali i iznosili iz prostorija, iste te dosijee imaju i sada i tim dosijeima oni opstruiraju sadašnji režim i reforme u ovoj zemlji. Sadašnji režim je ucenjen od pripadnika bivšeg Miloševićevog režima, koji imaju iste te dosijee. Jedini način da se to otkloni je otvaranje dosijea.