Evropska unija strahuje da bi pod firmom “srpski” u Uniju mogao da dospe jevtin azijski tekstil

      Trgovina tekstilom i odećom je već četiri decenije izuzeta iz normalnih tj. liberalnih pravila međunarodne trgovine. Jedino u ovom sektoru pravila Svetske trgovinske organizacije još uvek, odnosno do 2005. godine, dozvoljavaju primenu stalnih količinskih ograničenja, tj. i kvota na uvoz. Ovo je, između ostalog, za posledicu imalo i činjenicu da je sektor tekstila i odeće jedina naša izvozna grana koja je i dalje podvrgnuta kvotama na uvoz u EU. Kvotama su obuhvaćeni svi oni proizvodi koji su “osetljivi” za Uniju, odnosno koji bi mogli da “ugroze” njene proizvođače poput proizvoda konfekcije i trikotaže, od muških odela i ženskih džempera, do hulahop čarapa. Drugim rečima, sektor tekstila i odeće još nije obuhvaćen “autonomnim trgovinskim merama” EU, kojima je Unija krajem 2000. godine jednostavno ukinula (gotovo) sve količinske i carinske prepreke na uvoz iz Srbije i Crne Gore. Doduše druge evropske zemlje, pa i naši susedi, sklopili su bilateralne tekstilne sporazume sa EU kojima su eliminisali kvote, tako da je naša industrija praktično ostala jedina izložena ovim protekcionističkim merama.
       Sa druge strane, kao i kod ostalih zemalja sličnog nivoa razvitka, industrija tekstila i odeće ima značajnu ulogu u privredi i izvozu Srbije i Crne Gore. U ovom sektoru, koji broji oko 270 društvenih i oko 1000 manjih privatnih firmi, zaposleno je skoro 100 000 ljudi u Srbiji , velikim delom žena. Značaj sektora leži u činjenici da su mnoge fabrike građene po manje razvijenim krajevima Srbije. Nekada je (1991. godine) tekstilna industrija Srbije imala izvoz od skoro 900 miliona dolara, što je činilo skoro 20 odsto našeg ukupnog izvoza. Godine sankcija i niskog ili nikakvog investiranja u ovu radno intenzivnu izvoznu granu učinile su svoje; danas tekstilni izvoz jedva da dostiže oko 10 odsto izvoza iz Srbije i u dubokoj je krizi. Nakon određenog oporavka proizvodnje i izvoza u 2001. godini, čini se da je stanje u sektoru tekstila i odeće “u slobodnom padu”, odnosno da se od ranije loša situacija još pogoršala. Krizu ovog sektora ilustruje i činjenica da je u prošloj godini naš izvoz tekstila i odeće u Uniju opao za skoro petinu (ukupno je iznosio 138 miliona dolara), dok je uvoz iz EU nastavio da raste. I pored smanjenog izvoza, kvote na uvoz u Uniju i dalje predstavljaju značajnu prepreku. Tako su već u aprilu ove godine izvozne kvote potrošene kod četiri grupe konfekcijskih proizvoda. Osim toga, kvote ne ograničavaju samo tekući izvoz nego i perspektivu da se privuku značajnija strana ulaganja - pa time i nova tehnologija i konkurentskije poslovanje - jer niko nije spreman da ulaže u potencijalno izvozni sektor koji nema obezbeđen pristup tako značajnom tržištu kakvo je Unija. Uzgred da napomenemo da EU učestvuje sa oko 20 odsto u ukupnom svetskom uvozu tekstila i odeće što iznosi oko 70 milijardi evra. U ovoj sumi srpsko učešće iznosi zanemarljivih 0,002 odsto. Međutim, da bi liberalizovala uvoz i za ovih 0,002 odsto tekstila i odeće, EU je postavila tri preduslova: da Srbija i Crna Gora imaju jednog pregovarača, da imaju jedinstvenu carinsku stopu (nebitno koliko visoku) na svoj uvoz tekstila i odeće i , što je u stvari najvažnije, da imaju jednu instituciju koja će nadzirati i biti odgovorna za izvoz odeće iz SCG, odnosno koja će biti nadležna da izdaje izvozne licence i potvrde o poreklu robe. Istovremeno, tokom 2002. godine pa sve do sada EU je uporno odbijala naše zahteve da se jednostrano povećaju ili ukinu kvote na uvoz iz SCG pravdajući to strahom da naše nedovoljno definisane i profilisane institucije mogu postati izvor zloupotreba za posredan izvoz jevtinog tekstila i odeće azijskog porekla u EU.
      
       DR DUŠKO LOPANDIĆ