Srbi nisu uspeli da pobede NATO, ali, NIN-ovo istraživanje pokazuje: ako ne možeš da pobediš, uvek možeš da se pridružiš

      Novo saznanje, praktično senzacionalno, jeste da apsolutna većina stanovnika Srbije - čak 53 procenta - kaže da Srbija i Crna Gora treba da pristupi NATO-u. Tome se protivi jedna trećina.
       Istraživanja javnog mnjenja, sprovođena tokom godina, praktično čitave poslednje decenije pokazivala su da je NATO ubedljivo najnepopularnija, slobodno se može reći najomraženija međunarodna institucija i procenat onih koji su imali pozitivno mišljenje o NATO-u uglavnom nije bio dvocifren. U NIN-ovoj sondaži, NATO sada ima plebiscitarnu većinu!
       Podaci dobijeni proteklog vikenda mogu se uporediti sa “popularnošću” koju je NATO uživao aprila 1999. godine. Na pitanje “treba li Kosovo braniti po svaku cenu (da li ste vi ili neko iz vaše familije spremni da idete u rat na Kosovo)” 69,5 procenata je odgovorilo “da”. A neposredno po završetku rata sa NATO-om, dakle u junu 1999, anketirani su NIN-u pretežno odgovarali da nam je uspelo da pobedimo NATO!
       Najnoviji rezultati, ispostaviće se, ipak nisu toliko čudnovati i nisu nužno suprotni onome što su građani Srbije mislili o NATO-u ranije. Naime, NIN-ova anketa pokazuje da građani Srbije ne brkaju “volite li NATO” sa “treba li SCG da se pridruži NATO-u”. Rečju, nije NATO postao omiljen, ali pretežna većina prihvata članstvo u toj organizaciji jer to vidi kao realnost.
       Koliko je reč o prelomnom trenutku u raspoloženju javnog mnjenja i situaciji u kojoj građani imaju ambivalentan odnos u opredeljivanju prema NATO-u, vidi se i iz toga što upitani u NIN-ovoj anketi ne veruju da bi na potencijalnom referendumu građani Srbije i Crne Gore glasali za tu opciju za koju se sami opredeljuju tolikom većinom.
       Uvid u pojedinačne odgovore na pitanja je ovoga puta veoma ilustrativan i mnogi od tih odgovora odlično sublimišu raspoloženje čitave javnosti na temu “da li SCG treba da se priključi NATO-u”.
       Nisam pristalica ali mislim da moramo, kaže učiteljica (29 godina), iz Čumića kod Kragujevca.
       U koga je nož u toga je i pogača, smatra medicinska radnica (57), iz Mladenovca.
       Koliko je situacija rovita i koliko, ipak, sa rezervom treba prihvatiti podatke o tako velikoj podršci našem pristupanju NATO-u, najbolje se vidi iz odgovora ugostitelja iz Skobalja (44), koji se u odgovoru na ovo pitanje opredeljuje u prilog tome, ali da se isplati 150 milijardi štete, kaže on, te se tako jedno “za” pretvara u potencijalno “protiv”.
       U principu, ipak, preovlađuju odgovori koji ukazuju na to da je vreme da prestanemo sa “proizvodnjom istorije” i da se, u sopstvenom interesu, priklonimo opštim tokovima. Pored toga, prisutna je i sklonost da se sa “slabije strane” uklonimo i pređemo na “stranu jačeg”.
       Kud svi tu i mi, dosta je kontriranja, misli privatnik roletnar (37) iz Lazarevca, a penzioner iz Beograda (75) kaže da treba da se smirimo, mnogo smo temperamentni.
       Odgovori koje su NIN-ovi anketari dobili protiv pristupanja NATO-u podjednako su ilustrativni i takođe izražavaju tipično mišljenje koje postoji o toj organizaciji: Zašto da naša deca idu da ratuju za strane zemlje, pita se domaćica iz Brekova kod Arilja (57), dok Milan Milojević (69) penzioner iz Međe kod Žitišta kaže: Optužuju nas za naoružanje da nam uvale njihov krš. Oni naoružavaju kosovske Albance, a nas hoće da razoružaju. Ako pristupimo NATO-u još više će da nas ucenjuju.
       U NIN-ovoj anketi 41 procenat ispitanih, dakle većina, veruje da NATO, na referendumu u Srbiji, ako bi bio raspisan, ne bi imao izgleda. Ljudi imaju averziju prema NATO-u zbog bombardovanja, veruje Zoran Matić, poljoprivrednik iz Skupljena, kod Vladimiraca, a poljoprivredni inženjer iz Požege takođe smatra da su Srbima dozlogrdili Amerikanci, naročito zbog Iraka.
       Stanovnici Srbije se prema anketi, dakle, izjašnjavaju: u prilog članstva u NATO-u, do čega bi put vodio preko referenduma (60 procenata za referendum, naspram 34 da “mogu da odluče i poslanici”) na kojem, opet, građani ne veruju da bi NATO “prošao”. Izlazi da građani optiraju za referendum iako smatraju da on ne bi doveo do rezultata koji oni većinski žele. NIN-ova anketa utvrdila je ovaj nesklad, ali nema dovoljno podataka da bi se on i objasnio, pa se može samo nagađati da je to izraz generalnog nepoverenja u političare, zbog čega građani više vole da o važnim odlukama budu lično pitani nego da to prepuste političkim predstavnicima.
       Pojedinačni odgovori ne razrešavaju ovu nedoumicu.
       Gde se to još narod pita za ulazak u NATO, pita se pravnik (54) iz Sremskih Karlovaca, koji se opredeljuje za to da poslanici reše to pitanje. Takođe, da je njihova uvek poslednja, onako bi se bacile pare za džabe, veruje i vaspitačica iz Bačke Topole (42). Interesantno je da učiteljica iz Čumića kod Kragujevca takođe ne misli da bi se vlastodršci mnogo osvrtali na odluku naroda (ne znam koliko bi rezultati uticali na odluku vlasti), ali, za razliku od svojih prethodnika koji bi odluku prepustili Skupštini, ona ipak optira u prilog referendumu.
       Podatak o onima koji se izjašnjavaju u prilog pristupanju NATO-u osnažen je odgovorom na drugo, u osnovi slično pitanje: “Da li bi naša zemlja imala više koristi ili štete od ulaska u NATO?” Da bi više koristi bilo, veruje 55 procenata, naspram 25,5 procenata koji misle suprotno. Zaključak: u svome opredeljivanju “za i protiv”, upitani se rukovode načelom korisnosti, što znači da su velika racionalnost i pragmatičnost dominante u rezultatima ankete. Nije uvek bilo tako sa javnim mnjenjem i ne mora da znači da će tako stalno biti. To se promeni onda kada političari “uzmu stvar u svoje ruke” i iz nekih razloga raspale političke strasti, posle čega se dobijaju rezultati koji govore da građani ne optiraju uvek u prilog onoga što vide kao neposrednu korist, ali sada (više) nije takav slučaj.
       Individualni odgovori o koristi i šteti - dakle i jedni i drugi - zvuče blisko uhu našeg čoveka. Tu nema ničeg štetnog, dobili bismo pare, veruje privatnik iz Lazarevca (37) i otvorene granice i veće zarade (student i Žirovnice), nasuprot argumenta postaviće vojne baze kod nas (krojačica iz Smederevske Palanke) i uvukli bi nas u ratove (domaćica iz Krvavaca). Neistomišljenici NATO optimista mogli bi da prebace idealizam i naivnost, a ovi njima, opet, opterećenost hladnoratovskim i ideološkim stereotipima, ali, bez sumnje, i jedno i drugo uverenje veoma su tipični za naše javno mnjenje, baš kao što je i stav domaćice (79) iz Beograda: Teško zemlji gde tuđa vojska prođe. Tuđin nikad neće urediti tvoj dom kao što bi ti sam.
       Građani Srbije imaju sasvim izgrađenu predstavu o tome ko je glavni u NATO-u - Amerika (80 procenata) a samo sedam i po procenata misli da su to zemlje EU odnosno da su u tom savezu svi ravnopravni (sedam procenata).
       Slični su, ali ne sasvim, rezultati koji pokazuju da bi nas članstvo u Atlantskom savezu više približilo Americi (59 procenata) nego Evropskoj uniji (23). Iz ovog podatka ne bi trebalo izvesti zaključak da se građani Srbije u zapadnom dualizmu SAD/EU biraju SAD, već samo da racionalno zaključuju šta nužno sledi iz optiranja u prilog NATO-u. Sve u skladu sa, kako smo rekli, naglašenim pragmatičnim pristupom vidljivim u ovom istraživanju.
       Ako treba tražiti pokazatelje nesumnjivo lošeg mišljenja koje građani Srbije imaju o globalnoj ulozi NATO-a, kao i tragove sećanja na bombardovanje Srbije, onda se to najbolje može uočiti u odgovoru na pitanje “Da li Srbija treba da odustane od tužbe protiv NATO-a zbog bombardovanja 1999. godine?” Ne, kaže 60,5 procenata upitanih, dok se 28 procenata izjašnjava suprotnno. Uvid u pojedinačne odgovore pokazuje koliko su osećanja pomešana: Ne, ali ne vidim uspeh, kaže učiteljica iz Čumića kod Kragujevca; Ne, ono što je porušeno treba da se plati, a ko je kriv treba da ide u Hag, misli elektrotehničar iz Nemenikuća.
       Da, tužbu treba povući, misli Prvoslavka Simić, profesorka iz Beograda (To je borba sa vetrenjačama); Oni jesu krivi ali kako tužiti nekog ko nam daje pare, kaže medicinska radnica iz Mladenovca, koja se inače izjašnjava da ne zna odgovor na ovo pitanje.
       Jedan od najsuperiornijih pokazatelja ove ankete dobijen je odgovorom na pitanje “Da li treba pristupiti Partnerstvu za mir?” Čak 83 procenta anketiranih je odgovorilo potvrdno, a devet procenata je reklo “ne”. NIN-ova anketa se nije bavila utvrđivanjem koliko srpsko javno mnjenje tačno zna šta je zapravo Partnerstvo za mir i u čemu je razlika između njega i NATO-a, ali se može pretpostaviti da predstava o toj organizaciji nije sasvim jasna (pojedinačni odgovori govore u prilog tome), pošto neki drugi indikatori kazuju da čak ni na nivou društvene elite Srbija nije načisto sa ovim pitanjem. Ipak, nestao je refleksni strah od Zapada koji je bio svojstvo javnog mnjenja Srbije ranijih godina: Ako su Rusija i druge zemlje pristupile što ne bismo i mi, kaže inženjer iz Beograda (38).
       Partnerstvo za mir je bez sumnje prvi korak u slučaju da bi SCG pošla putem NATO-a. Ogromna većina (83 prema osam i po procenata) uverena je da naša zemlja ne bi imala dovoljno novca da svoju vojsku prilagodi zahtevima NATO-a. Odatle sledi da je opšte izjašnjavanje u prilog članstva u NATO-u više stvar teorije nego što je to pitanje neke koliko-toliko neposredne budućnosti, mada ima i drugačijih mišljenja: Oni bi nam dali pare, samo da pristanemo, (trgovac iz Gornje Vrežine, kod Niša).
       Zaključak je: NIN-ovo istraživanje nesumnjivo pokazuje zaokret u raspoloženju prema Zapadu i to posredstvom izjašnjavanja o NATO-u kao organizaciji sa u nas najproblematičnijom reputacijom. Ipak, nasuprot naizgled prilično ubedljivim procentima, ne bi trebalo očekivati da će se pojaviti pritisak biračkog tela u prilog zahtevu za takvim integracijama. To će ostati u rukama političke elite. A ovakvo raspoloženje javnog mnjenja učiniće taj posao lakšim.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      

NIN-ova telefonska anketa Istraživački centar NIN-a je u subotu 17. maja 2003. godine anketirao 200 telefonskih pretplatnika iz Srbije. Uzorak je reprezentativan i višestruko stratifikovan po stepenu urbanizovanosti mesta iz kojih potiču ispitanici (selo, grad, velegrad) i po regionima, tako da proporcionalno obuhvata stanovništvo Srbije po navedenim demografskim kriterijumima.        Odbijenih kontakata u ovoj anketi bilo je 168, što predstavlja srednji nivo ispoljenog straha od ankete.        Anketarsku ekipu su činili: Aleksandra Matić, Ana Vujnović, Andrijana Kokotović, Biljana Lazarević, Emilija Petković, Ivana Lazarević, Jelena Filipović, Jelena Koprivica, Jovana Radisavljević, Maja Radinović-Lukić, Miša Ristić, Slađana Dragićević, Snežana Ranđelović, Tatjana Mentus i Vesna Vukotić. Koordinator anketara je bila Nataša Janković.               Autor istraživanja: Zoran M. Marković        Ilustracije: Goran Ratković