1 Davne 1991. godine šef srpske tajne službe gospodin Jovica Stanišić zamolio me je da se sretnemo u “dvanaestici”, manje tajanstveno rečeno, u Užičkoj ulici broj 12. Gospodin Stanišić me je sretao samo u kabinetu predsednika Miloševića u kom sam, po mišljenju mnogih opozicionih lidera, često gostovao. Poslužen sam viskijem, kafom i zanimljivim razgovorom. Šef tajne službe bio je zabrinut zbog toga što je stranka koju je gospođa Marković osnovala, žestoko posluživala privremeno zaboravljene komunističke travke. Verovao je da će ideološki recidiv porazno uticati na koliko-toliko mogući parlamentarni život Srbije. Bio je uveren da samo jaka opozicija može sprečiti povratak Srbije na jednopartijski kolosek koji vodi pravo u nedođiju. Ta ideja mi je bila bliska. Nisam poverio predsedniku Miloševiću razgovor sa šefom tajne službe znajući da za Stanišićevim mestom čezne par recidivista spremnih da kusaju ideološke travke vaskrslog levičarskog pokreta za Jugoslaviju koji je alhemičarski pretvoren u JUL?
       Tako smo gospodin Stanišić i ja postali prijatelji.
       Imao sam prijateljski uvid u muke šefa tajne službe koji je pokušavao da odbrani svoj smisao za legalizam od nepodnošljive potrebe proždrljive vlasti da sruši sve što se nađe na putu bljutave jednoćelijske vladavine. Danas zaprepašćeno čitam na brzinu pisane tekstove protivnika istorijske distance koji otkrivaju “zločinački um” Jovice Stanišića nemarno kao da rešavaju ukrštene reči ne hajući da li je reka u Sibiru Ob ili Ub. Nemarni umovi ne mare da li su ukrštene reči rešili tačno ili ne, važno im je da sve reči i sva slova budu na broju.
       U vreme kontramitinga slušao sam kako gospodin Stanišić vatreno i prijateljski, žestokom retorikom uverava Radovana Stojčića Badžu da ne sukobljava policiju sa demonstrantima i kako Badža, inače veoma privržen predsedniku Miloševiću, posustaje pred argumentima da time služi njoj, a Badža njoj nije bio privržen. Znam da je gospodin Stanišić istovremeno referisao gospodinu Miloševiću da na ulici nisu izdajnici i plaćenici zapada nego narod koji traži da se priznaju pravi rezultati izbora.
       Malo li je?
       Dobro, gospodine S... vi ste gospodinu Stanišiću nemarno kao kasapin koji uslužuje dobru mušteriju, pripisali “zločinački um”, dobro gospodine S..., gospodin Stanišić će uskoro u Hag, a gde ćete vi, zar u romanopisce? Preporučujem nenaučnu fantastiku.
       Uveren da ovim zapisom, budući da je gospodin Stanišić pritvoren, ne ometam istragu nego da teoriju o “zločinačkom umu” gospodina Stanišića koji ste vi gospodine S..., ponudili javnosti i istrazi stavljam na odgovarajuće mesto, pitam: niste li svojim tekstom istragu skrenuli na krivi trag?
       Gospodin Stanišić je ozbiljno bolestan čovek. U haotičnim i košmarnim prilikama gospodin Stanišić je brinući samostalno o Srbiji činodejstvovao na Istoku i Zapadu, na Severu i Jugu, zbog toga je smenjen kao nepodoban zaradivši, ne uzgred nego godinama zanemarenu nasrtljivu i opasnu bolest, začinjenu patološkom sumnjom obolele državne vlasti da je američki špijun.
       Mogli su ga optužiti i da radi za Ruse. Sreo se pre svih sa predsednikom Rusije gospodinom Jeljcinom?
       Kad se jednoga dana posle napada opake bolesti pojavio na VMA saopšteno mu je da ga više ne mogu lečiti, tako im je rečeno! Možda su, kao i vi, gospodine S..., otkrili u njemu “zločinački um” koji je valjalo zaustaviti? Družio sam se sa gospodinom Stanišićem kad je bio u milosti i nemilosti, u ratu i miru, pratio sam zabrinuto njegovu opaku bolest. Bolujući vazda je tražio, u sebi i oko sebe, u ljudima i knjigama, u Slobodanu Jovanoviću, u istoriji devetnaestog i drugih vekova zašto se Srbima zakonomerno događaju zla koja drugi narodi vešto izbegavaju? Svi su se njegovi nalazi slivali u istu misao: bili smo zgodni da nas na kraju dokrajče Kominterna i vulgarni komunizam.
       2Odavno mi je svejedno šta mi se događa. Bog je odredio da mi nikada ne bude svejedno šta se događa drugim ljudima, posebno prijateljima koje dobro poznajem. Od dana kad je gospodin Stanišić pritvoren znao sam da on nije, i ne može biti, umešan u atentat na gospodina Zorana Đinđića. Znam da njegov um nije zločinački? Verujem da će to utvrditi i istražni organi. Uzdržanim i neblagoglagoljivim šefovima tajnih službi, kakav je bio Jovica Stanišić, površna feljtonistika, loši romanopisci i proždrljive dnevne novine uvek gladne zanimljivih vesti, pripisuju natprirodnu moć i mogućnost svakojakih zloupotreba te moći.
       Ikarov pad tajne službe koju je Jovica Stanišić pokušavao da vodi krajnje legalistički (snatreći da nadmaši legalizam tajnih službi u najmodernijim demokratskim državama!?) počeo je kolumnističkim zezalicama gospodina Tijanića koji se zabavljao poređujući moć Bengalskog Tigra ili gospodina Miloševića sa snagom Dugouhog ili Jovice Stanišića pitajući se: ko će koga? Bilo je to dobro seme za duše zatrovane ideološkim travkama i opasno raspoređene uši sklone paranoji. Jovici Stanišiću je ponuđeno da se igra diplomatije. To je odbio. Bolesna država bilo je zgodno mesto za svakojake bolesti, jedna od tih bolesti opredelila se za gospodina Stanišića.
       Niko me ne pita, sam kažem: odavno sam potrošio ludu nadu da Haški tribunal ne postoji. Pasionirani sam gledalac svakog suđenja koje revnosno prenosi “B 92”, znam da Tribunal postoji, “provodim” više vremena u haškoj sudnici nego na svim drugim mestima zajedno. Na TV učim lekciju da je Haški tribunal neophodan. Svejedno je da li u to verujem. Niko me ne može naučiti ni nagovoriti da se zaljubim i sumnjivu međunarodnu pravdu i zavolim Haški tribunal. Unapred kažem: ni Haškom tribunalu neće poći za rukom da u gospodinu Stanišiću otkrije “zločinački um”, koji je gospodin S..., ne ometajući istragu, otkrio. Sa istim pravom kažem, takođe ne ometajući istragu, da je gospodin S..., otkrio zločinački um u pogrešnoj glavi.
       Dobro de, gospodin Stanišić će, nadam se ne pre nego što njegovo zdravstveno stanje bude bolnički sanirano, u Hag, tamo se i nevinim ljudima pruža sjajna prilika da se brane, a gde će gospodin S..., zar u romanopisce?
      
       BRANA CRNČEVIĆ