I baš kad su građani očekivali da se kola, koja su krenula nizbrdicom, zaustave, ovih dana došlo je do neverovatnog sukoba između političara na vlasti. Da li je to slučajno?
Da li su za sve svađe i trvenja krivi samo političari?

      Pre desetak godina, autor redova koji slede, razgovarao je sa legendarnim gradonačelnikom Štutgarta Manfredom Romelom (sinom feldmaršala Ervina Romela) i na njegovo pitanje koliko u Srbiji ima političkih stranaka, dobio je odgovor - više od sto. Rekao je da to nije dobro. “Za demokratiju, dovoljne su dve stranke, tri - puna kapa, četiri i više - anarhija” - bio je njegov komentar.
       U Srbiji, danas, ima više od dve stotine stranaka i tu nikakav komentar nije potreban.
       Ako ćemo po pravdi, u Srbiji, danas, postoji nekoliko relevantnih političkih stranaka (pet-šest, recimo), i sad sledi veliki paradoks: u vlasti živi i radi najmanje petnaest! Ponavljati da tako nešto ne postoji “nigde na svetu”, iluzorno je, jer su se i te reči otrcale (na jedno uvo uđu, na drugo iziđu), pa čoveku jedino preostaje da se prekrsti levom i krene svojim poljem.
       Gospode, pomiluj nas...
       Dobronamerni, učeni i razumni ljudi neće, sigurno, našim političarima zameriti što su se, mimo običaja u demokratskom svetu, u jednom istorijskom trenutku ujedinili u glomaznu koaliciju Dos, jer je to, tada, bio verovatno jedini način da se sa vlasti obore Slobodan Milošević i njegov diktatorski režim (ne samo vlada, nego baš režim). Pobeda Dosa na izborima danas je i zvanično priznanje demokratskoj opoziciji Srbije da je predizborno ujedinjenje bilo ispravno. Da, diktatora i njegovog režima više nema, i to je odlično, ali građane ove zemlje sunce nikako da ogreje. Živi se teško, proizvodnje nema, živi se sve teže i proizvodi se sve manje, i tako dalje i tome slično...
       Narod će nekako i razumeti da se ni iz čega nisu mogle brzo napraviti zlatne poluge, ali Dos je, umesto da ispunjava realna izborna obećanja (niko ne kaže da baš ništa nije urađeno, ali moglo je i moralo je više da se uradi), posle nekoliko meseci počeo da se kruni, političari koji su zajedno oborili diktatora počeli su da se svađaju, da jedni drugima rade iza leđa, da uzimaju i vraćaju mandate, čime su ozbiljno ugrozili legitimnost republičkog parlamenta. Onog trenutka kad je Demokratska stranka Srbije izbačena iz Dosa (posebno je pitanje što nijedan član koalicionog ugovora ili sporazuma nijednim svojim članom tako nešto nije predvideo), bilo je jasno da pravi Dos više ne postoji i da je od njega ostao samo ostatak.
       Trebalo je već tada razmišljati - šta dalje? Skupljena je tesna skupštinska većina i ona je izvesno vreme nekako radila. Nije to bila samo tesna, nego i nesigurna većina. Podsećamo čitaoce da Zakon o koncesijama nije prošao, jer nije dobio potrebnu većinu (kasnije je usvojen, naknadnim dogovorom sa vojvođanskim ligašima), a u demokratskom svetu kad vladin zakonski predlog propadne, pada i vlada, jer je to znak da je ostala bez većine. Ali, ko bi se u Srbiji time bavio...
       Posle mučkog ubistva premijera Zorana Đinđića, na mesto predsednika vlade izabran je Zoran Živković, ali on nije iskoristio pravo mandatara i nastavio je da predsedava vladom koju nije sam predložio. To jesu pravne začkoljice i one ne moraju biti toliko bitne, ako vlada odlično radi. Što se tiče Zorana Živkovića, novog premijera (dobro, sad već i nije toliko nov), on će sebi, s pravom, moći u biografiju da upiše kako je za čudesno kratko vreme, uz pomoć ministra policije i drugih ministara, sasekao korene srbijanske mafije, koja je, kao što se znao pohvaliti, bila najorganizovanija u Evropi.
       I baš kad su građani očekivali da se kola, koja su krenula nizbrdicom, zaustave, ovih dana došlo je do neverovatnog sukoba između političara na vlasti. Da li je to slučajno? Da li su za sve svađe i trvenja krivi samo političari?
       Naše je mišljenje da se političari vladaju onako kako im diktiraju istorijske i društvene zakonomernosti. Ne zanemarujemo karakter ljudi i njihove lične interese, ima i toga, naravno, ali suština sukoba u političkom vrhu mogla bi se objasniti poslovicom - da krčag ide na vodu dok se ne razbije.
      
       Vraćamo se na osnovnu ulogu Dosa koju je imao: obaranje diktatora i njegovog režima. Tu je istorijsku ulogu Dos ispunio i sad ga, kad diktatora više nema, istorija jednostavno gazi. Istorija sa političke scene neminovno uklanja ono što je odigralo svoju ulogu i traži nešto novo. A to novo, kad je o nama reč, može biti samo novi početak novog političkog života, novog vođenja ove zemlje, ali da to onda rade stranke i političari koji će dobiti poverenje na normalnim izborima na kojima će se glasati za nekoga, a ne samo protiv nekoga. Samo ona vlast koja bude dobila izbore na svojim programima, može da bude legitimna. Legalnost dolazi, posle, sama po sebi.
       Konačno, dolazimo do famoznog pitanja - vanredni izbori, da ili ne?
       I ovde puca tikva među političarima. Jedni jesu, drugi nisu, jedni hoće da se prvo usvoji novi ustav (bilo bi to dobro, ali šta ako to usvajanje potraje do večnosti?), i dok se političari prepiru oko svežeg pitanja da li je starije jaje ili kokoška, vreme prolazi. Drugi, opet, kažu da bi izbori zaustavili reforme, da bi, prosto, naneli štetu državi. Pa kako to izbori mogu da budu štetni, kad na njima glasaju slobodni građani jedne zemlje? U svim političkim teorijama lepo piše da kad jedna vlast zapadne u krizu, i kad zemlju snađe kriza, jedini izlaz jesu izbori.
       Jedno je izvesno: izbora će biti ili izbora neće biti.
      
       PETAR IGNJA