(ili: ako ne možete da zamislite kako Kant, Bili Kid i Karađorđe raspravljaju o apriornim formama opažanja, kako onda možete da zamislite Srbe u Evropskoj uniji i NATO-u?)

      Nisam vam rekao da imam sestru u Londonu? Nemoguće! Živi u Čelziju u komšiluku Mika Džegera, onog što se uplašio od Legije pa nije došao u Beograd. A bio bi megadogađaj da je Legija ćapio Xegera pa da traži puštanje Cobija iz Haga. Ispisnik za ispisnika, bivši roker za bivšeg brokera.
       Ovako, iz Londona, došla samo moja sestra, a i ona nije makar ko. Završila je četvrti stepen na londonskom Institutu za analitičke studije. Kako, pa šta!? Aleksa Đilas stao na prvom stepenu pa evo ga vedri i oblači srpskom analitikom, a moja seka, četvrti stepen, bato! Ekspert za srpsko-ruske odnose. Miša Hasjanov, ruski premijer, njen je kućni prijatelj.
       Uvek bane u Beograd, tako, iznebuha. Samo javi: “Sutra dolazim!” I eto je na surčinskom aerodromu sa ćerkicom. Tu su i pokloni. Ovog puta donela mi je “Moć i raj” Roberta Kagana, kolumniste “Vašington posta”, koji je nekad radio i u Stejt departmentu.
       Šta hoće da javi kolega kolumnista iz “Vašington posta”?
       Kao, “moć” je Amerika, a “raj” je Evropa, a, eto, Evropljani sve više ne mogu da shvate da je njihov “kantovski raj” nemoguć bez “američkog kišobrana”, bez sirove kaubojske moći. Rezime knjige je američki drzak:”Evropa nije sposobna da na bilo koji način natera Ameriku na bilo šta.”
       Kagan piše:”Jedna od stvari koja sigurno razdvaja Evropljane od Amerikanaca je filozofsko, čak metafizičko neslaganje oko toga gde ljudsko društvo stoji u rasponu između prava xungle i prava razuma... Amerikanci ne veruju da smo blizu ostvarenja Kantovog sna kao što to misle Evropljani.”
       Sedimo u novoj “Maderi” i seka iz Londona pita me šta mislim o Kaganovoj tezi. Tranžiram Karađorđevu šniclu i kažem da je dirljivo kako Amerikanci hoće filozofski da se udenu u Evropu i to preko Kanta i Hobsa iako Evropa nije počela sa ovom dvojicom, a sa njima se, hvala bogu, i ne završava. Evropa počinje bar sa Homerom i Aristotelom, pod uslovom da ne cepidlačimo sa Lepenskim virom i Vinčom.
       Zašto se, onda, kolumnista Kagan uhvatio za Kanta i Hobsa kao za metafizički temelj Evrope? Zato što Kant, nekako i vremenski, označava početak sna o američkom raju, a Hobs opravdava divljački juriš pionira Amerike u kome je “čovek čoveku vuk”.
       Onda gucnem malo “vranca”: Nego, mene drugo brine, seko: Naša politička elita i njena evroatlantska šizofrenija. Kako to oni misle da udenu Srbe između Evropljana i Amerikanaca? Kako misle da nas uvedu i u Evropsku uniju i u NATO kada će te dve firme, koliko još sutra, da zarate! Ili dvojac bez kormilara Svilanović - Tadić ima plan da u Evropu uđemo na tenkovima NATO-a!? Jer, oko Evrope je već napravljen natoovski obruč; sa jedne strane Velika Britanija, a sa druge bivše članice Varšavskog pakta. Za juriš na Pariz i Berlin fale još samo Srbi kao udarne pešadijske jedinice, da napreduju kao onda na Solunskom frontu, brže od savezničke konjice. Naravno, prvo treba da upadnemo u Iran, da osvojimo Teheran.
       Iz Tašmajdanskog parka pristižu u “Maderu” mlade mame sa zajapurenim sinčinama koji su do malopre pucali iz mitraljeza, iz xipova, iz aviončića. Mame još imaju oko glave auru materinstva kao madone Leonardove, ako razumete o čemu vam govorim, ako možete da vidite ono o čemu vam pričam. I te mlade mame, Sabinjanke naših dana, nekako su ponosne što, eto, gaje na Tašmajdanu - vojnike za NATO.
       Kagan tvrdi da se Evropa sve više odriče (vojne) moći u međunarodnim odnosima, saradnji i pregovorima i hoće da živi u “postistorijskom raju” koji je, po mišljenju Amerikanaca, još uvek nemoguć. A oni, valjda, znaju kada je tajming za raj.
       Zato SAD još “ostaju u istoriji vežbajući moć u anarhičnom hobsovskom svetu gde su međunarodni zakoni i pravila nevažni” i gde “prava sigurnost i odbrana i promocija liberalnog reda još uvek zavise od posedovanja i korišćenja vojne sile”.
       Eto zašto u većini strateških i međunarodnih pitanja danas ispada da su “Amerikanci sa Marsa, a Evropljani sa Venere”. A Srbi? Srbi su onda sa Meseca i mesečare po evroatlantskim integracijama. I, jaoj njima kada se probude! Na nekom limenom usijanom krovu na kome Cigani obično uče mečke da igraju.
       Seka iz Londona slaže se da Evropljani i Amerikanci jedni druge razumeju sve manje i manje i to stanje stvari nije prolazno niti je proizvod jednih američkih izbora. Razlog za “transatlantski razlaz je dubok i sa dubokim razvojnim putem i izgleda da će potrajati”. Jednostavno, Evropljani više nisu spremni da trpe američku “kulturu smrti” koja je “prirodni proizvod nasilničkog američkog društva u kome svaki čovek ima pištolj i gde smrt vlada”. To u Srbiji već imamo, treba samo još da uđemo u NATO.
       Da uprostim; možete li da zamislite Kanta, Bili Kida i Karađorđa, kako šetaju po Kenigsbergu, ruku poruku, i raspravljaju o apriornim formama opažanja? Ne ide, brate! Bili Kid bio je, zaista, dripac. A Karađorđe? E, to ne smem da kažem. Nešto ni ja ne smem.
       Evropski intelektualci su, primećuje Kagan, sve više jednodušni u ubeđenju da Evropa i Sjedinjene Države ne mogu više da dele, ako su ikad i delile, zajedničku strategiju kulture. A Srbija? Gde je tu Srbija, njena strategija kulture? I ima li srpske strategije kulture ako, mi Srbi, ne redefinišemo istoriju evropske kulture od Lepenskog vira, Vinče, Troje, dunavske Troje pa sve do naših dana?
       U “Poslednjoj šansi” sedim sa svojom malom londonskom sestričinom. Dete ne zna srpski, a ja neću na engleskom kao što ni Crnjanski u Londonu nije hteo da kvari sebi srpski jezik.
       Dete me pita na divnom francuskom: “O čemu pišete u vašoj knjizi?” Pitam je: Znaš li ko je Mojsije? Dete izvergla ko je Mojsije. A šta znaš o Isusu? Dete, opet, kao iz rukava. Nema šale, najbolji je đak i iz engleskog, tamo u Čelziju, a ide u razred sa unucima lorda Karingtona.
       Onda joj kažem: Zapamti Nina, između Mojsija i Isusa nema hiljadu trista godina. Mojsije je bio stric, a možda i otac Isusov, a Egipat je bio ovde od Soluna do Dunava. Eto, o tome pišem u svojoj knjizi.
       Dete diže obrve, gleda me i vidim, veruje mi. A zašto da mi ne veruje? Nikad je nisam slagao, nikad nisam slagao nijedno dete. A odrasle jesam i tek ću da ih lažem.
       Onda u “Poslednju šansu” dolaze Kant, Bili Kid i Karađorđe. I mi, demonstrativno ustajemo od stola i idemo da kupimo kokice; da hranimo malo sebe, a malo tašmajdanske golubove i vrapce. Na jedno uvo, čujem Karađorđa kako upozorava onu dvojicu: “Videćete, Srbija se pobuniti neće.”
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ