Do sada nepoznata bolest nazvana SARS počela je da uzima prve žrtve od novembra prošle godine. Bolest je smrtonosna, prenosna i još se ne povlači. Naprotiv, širi se po celom svetu. Do sada još nema pouzdanog odgovora na pitanje koliko se zaista treba bojati SARS-a

      Još u 18. veku Volter je ispisao ono znamenito upozorenje da su rat, kuga i glad tri najzloglasnija sastojka ovoga sveta. Rat i glad su i danas sveprisutni. Kuga je, može se reći, samo menjala ime. Jer, takozvane pandemonične epidemije (sveobuhvatne, sveopšte) nisu prestale da ugrožavaju svet. Najnovija među njima zove se SARS, engleska skraćenica za Severe Acute Respiratory Syndrom, to jest Silovit Akutan Respiratorni Sindrom, po čemu ga i mi možemo zvati SARS.
       Prve pojave SARS-a zabeležene su u novembru 2002. u južnoj kineskoj pokrajini Guandong, a već do februara sledeće godine izveštaji su govorili da je od misteriozne bolesti umrlo petoro ljudi, dok je 300 drugih zaraženo. Pridev misteriozan pridodat je bolesti, jer su u početku bili uočljivi samo simptomi, dok se o uzročniku bolesti nije ništa znalo. Vidljivo je bilo da bolesnici pate od visoke temperature koja ide do 38 stepeni i više, s drhtavicom, glavoboljom i bolovima u mišićima. U roku od nedelju dana, kod većine se počinjao javljati suvi kašalj i teškoće s disanjem. Nekih 10 do 20 odsto bolesnika tražili su ventilator kao veštačku pomoć za disanje, a neki su se žalili na izraženu dijareju. Bilo je jasno da bolest u prvom redu napada pluća, ali da ni digestivni trakt ne mora biti pošteđen.
       Prvobitna brojka od petoro mrtvih počela se uvećavati jednako brzo kao što su se širile i teritorije sa kojih je javljano o prisustvu SARS-a. U februaru 2003. godine, jedan 64-godišnji lekar iz kineskog grada Guangšua odseo je u hongkonškom hotelu Metropol i... počeo da ispisuje novo poglavlje hronike nepoznate bolesti. Pre nego što će umreti 6. marta ove godine, on je na svom spratu zarazio još šest osoba. O munjevitoj progresiji do koje potom dolazi, najbolje će svedočiti cifre koje govore da je do početka maja ove godine Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) prijavljeno 4 800 slučajeva silovitog akutnog respiratornog sindroma, sa gotovo 300 smrtnih ishoda, pretežno u Kini i jugoistočnoj Aziji.
       Istina, SZO je 12. marta ove godine objavila prvu globalnu uzbunu povodom SARS-a, pozivajući posebno putnike i pilotsko osoblje da obrate pažnju na simptome vrebajuće bolesti... ali koliko je to vredelo može se pročitati sa svake od mnogobrojnih tabela koje objavljuju i elektronski i olovni mediji širom sveta. Ukratko: 4 800 obolelih od SARS-a u 26 zemalja sveta.
       Pri takvoj progresiji, sasvim je prirodno što su se brzo menjane i brojke koje su govorile o procentualnoj smrtnosti obolelih. Najpre je ta stopa bila postavljena nisko, na četiri do šest odsto smrtnih slučajeva, da bi sada već alarmantno bila podignuta na osam do 15 odsto.
       No, ma koliko procenat smrtnosti izgledao mali, kod bolesti koje se šire opisanom progresijom to je podatak od prvorazredne važnosti. Tako je 1918-19. godine epidemija gripa u Španiji, čija je smrtnost bila procenjena na samo tri odsto, odnela oko 25 miliona života za samo 18 meseci, jer je mnogo ljudi bilo zahvaćeno bolešću.
       Ta je pandemija prohujala svetom u tri velika talasa. Prvi je, prema svim znacima, nastao tokom Prvog svetskog rata u logoru Fanston (Kanzas, SAD) početkom marta 1918. Smatra se da su virus donele američke trupe koje su u Evropu stigle u aprilu, i on se do jula već proširio i na Poljsku. Iako je prvi talas bio relativno blag, u leto je prepoznat drugi, smrtonosniji tip bolesti koji se u avgustu 1918. iskazao u punoj meri. Pneumonija se razvijala vrlo brzo, smrt je obično nastupala samo dva dana posle prvih znakova gripa. Treći talas je stigao sa zimom, i virus je do proleća već bio sastavio svoj krug.
       Zbog toga se o SARS-u alegorijski može govoriti samo kao o detetu kuge; ali detetu opasnom, nepredvidivom, odbeglom od porodice, spremnom da načini svakakav pokor. Istina, dve do tri stotine mrtvih nisu, za sada, ništa naspram 25 miliona iz 1918/20. godine, ili naspram prethodnih 25 miliona pokošenih u stravičnom pohodu kuge između 11. i 14. veka naše ere. Ali civilizacijski napredak upravo se i meri sposobnošću ljudske zajednice da sebe učini otpornom na opasnosti koje joj prete, to jest da deluje više preventivno nego kurativno. (U prevodu: bolje sprečiti nego lečiti).
       Sa SARS-om je situacija trenutno takva da postoji labilna ravnoteža između tendencije da se zaraza i dalje širi i namere da se ona drži pod kontrolom. Ali, najveća opasnost je u tome što nova zaraza, po svoj prilici, neće zadugo nestati sa zemaljske kugle, neće biti “uništena” kao što je to slučaj, primerice, s velikim boginjama. “SARS će još mnogo godina biti prisutan makar u Kini”, predviđa frankfurtski epidemiolog Hans Vilhelm Der, “mada će se plućne bolesti redovno javljati i u drugim zemljama”.
       No, bez obzira na brzinu kojom će nauka uspeti da svojom preventivom odgovori na SARS, postavlja se još aktuelnije pitanje: kako u sadašnjoj situaciji lečiti one koji su već oboleli od SARS-a? Koju terapiju valja primeniti, s kakvim izgledima na uspeh?
       Ovim pitanjima uvodi se u problem nova zagonetka. Zašto? Zato što je izazivač ove bolesti virus, a ne bakterija, a sa medicinskog stanovišta to je ogromna razlika.
       Reč je o tome da na bolesti izazvane virusima antibiotici ne deluju. Hongkonški lekari pokušali su s antivirusnim lekom “ribavirin”, često u kombinciji sa steroidima, ali američki istraživači javili su da u laboratorijskim uslovima lek nije delovao na virus SARS-a. Istraživačke laboratorije u Americi u stanju su neprekidne uzbune. Svakih nekoliko dana pristižu im tovari lekova koje šalju nacionalne zdravstvene institucije i proizvođači lekova iz celog sveta, očekujući neki ohrabrujući znak od timova virusologa upregnutih u ovaj posao. No, tog znaka još nema. SARS se i dalje širi.
       Jedna od retkih optimističkih nota neočekivano je krajem prošle nedelje stigla - iz Beograda. Naime, Laboratorija za multidisciplinarna istraživanja Instituta Vinča (kraj Beograda) objavila je da je pronašla sredstvo za uklanjanje virusa SARS sa kože i kontaminiranih površina. U saopštenju laboratorije navodi se da je iz virusa izdvojen materijal koji može efikasno da veže virus na svojoj površini. Suspenzija koja sadrži čestice ovog materijala u kontaktu sa zaraženom kožom koristi svoj znatno veći afinitet i “preuzima” virus.
       To bi, praktično, značilo da je pronađeno efikasno sredstvo koje u znatnoj meri može da pomogne u suzbijanju širenja infekcije virusom SARS. Naravno, time nije rečeno da je pronađen i lek kojim će se oboleli od SARS-a izlečiti, mada je vest značajna sa stanovišta preventive i smanjenja opasnosti od širenja zaraze.
       Nekako u isto vreme, u Beogradu je saopštena i druga povoljna vest. Prof. dr Mijomir Pelemiš, direktor Instituta za infektivne i tropske bolesti, izašao je s odgovornom tvrdnjom da u Srbiji do sada nije bilo nijedne osobe obolele od SARS-a. Do sada je provereno više od 2000 osoba koje su bile pod sumnjom da su obolele od SARS-a, istakao je on, ali ni kod jedne nije utvrđena bolest. Ipak, nije suvišno pridržavati se uputstava koje svakodnevno objavljuje (Internet: http: //njnjnj.cdc.gov/ncidod/sars/basics.htm.) Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), jer slučaj s Kanadom potvrđuje da je reč o bolesti koja se ne da baš lako iskoreniti. Tamo je - da se podsetimo - posle 30 dana proteklih bez registrovanja novih slučajeva objavljeno da se ukidaju mere ograničenog graničnog prometa, da bi samo nekoliko dana posle toga bile ponovo uvedene - pojavili su se novi slučajevi SARS-a. Statistika se svakako može doživljavati i na način kako je to opisivao Mark Tven: “Nije istina da je statistika dosadna. Za mene je, na primer, vrlo uzbudljivo kad više puta sabiram brojke u istoj koloni, jer svaki put dobijam različit rezultat!” To je nevolja i sa SARS-om. Razumeće svako ko je bacio pogled na tabelu objavljenu na našim stranama.
       Priređuje:
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       Nastavak u sledećem broju
      

Crna smrt        Epidemija poznata kao Crna smrt krenula je iz Mesopotamije negde oko sredine 11. veka i proširila se po Evropi, posebno u 14. veku, budući da su je raznosili pacovi koji su se namnožili po celom kontinentu. Procene govore da je i od te pandemične kuge samo u Evropi stradalo oko 25 miliona ljudi.        Poslednja zabeležena pandemija krenula je iz jugozapadne Kine krajem 19. veka i proširila se po svetu putujući prekookeanskim brodovima sa svojim prenosnicima - pacovima.               Mutant        Još više zabrinjava što se nijedan od testova koje su do sada izvele biotehničke laboratorije nije pokazao dovoljno pouzdanim da bi se njime mogao “fiksirati” virus. Početkom maja iz kanadskih laboratorija javili su da celih 40 odsto pacijenata obolelih od SARS-a nisu čak ni bili pozitivni na test koronavirusa. Razlog, naravno, može biti i to što razvijeni testovi nisu dovoljno senzitivni, ali se još više strahuje od pomisli da je koronavirus možda već dovoljno mutirao da bi mogao izbeći detekciju.               Lečenje        Siguran lek protiv SARS-a još nije pronađen. U negu pacijenata spada i to što im se daju ventilatori koji olakšavaju disanje, i tečnosti kojima se sprečava dehidracija. Preduzeta istraživanja usmerena su ka lekovima koji bi blokirali koronavirusne infekcije, mada ima i onih koji su se radije usmerili ka preventivnoj vakcini.        Naučnici su već u celosti izdvojili genom koronavirusa, što je bitan korak u obezbeđivanju efikasnijeg lečenja.               Zaštita        Medicinsko osoblje koje brine o obolelima od SARS-a za sada preduzima mere opreznosti noseći maske, navlačeći rukavice i menjajući radna odela. Ma koliko izgledale formalne, i ovakve mere mogu da budu od velike koristi. Koronavirusi, naime, mogu da prežive samo 24 časa na površini, zato je važno voditi računa i o tome gde se skidaju i odlažu radna odela, maske i rukavice.               Uzročnik        Naučnici su relativno brzo otkrili da u početku nepoznati virus pripada porodici takozvanih koronavirusa i da je glavni uzročnik SARS-a.        Koronavirusima je do sada najčešće bivala zaražena stoka, dok su ljudi samo lakše obolevali. No, pretpostavke ne isključuju ni to da se SARS javlja kao rezultat istovremene zaraze nekolikim mikrobima.               Širenje        Najčešći način prenošenja bolesti je direktan kontakt između osoba. Za razliku od gripa ili tuberkuloze, SARS se ne prenosi vazduhom već, po svoj prilici, kapima koje zaražena osoba raspršuje kada kašlje ili kija. Zabrinjavajuće je što lekari još ne znaju koliko dugo zaražena osoba može da bude prenosnik bolesti.