Ante Gotovina, bivši komandant sektora “Jug”, koga Hag traži zbog zločina nad srpskim civilima, ucenjen je na oko 60 hiljada evra, ali nacija i dalje veruje da je reč o “heroju Domovinskog rata”

      Nepunih osam godina posle operacije “Oluja” u Kninskoj krajini, Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske procenilo je da glava generala Ante Gotovine koji je zapovedao ovom akcijom vredi 350 hiljada kuna ili otprilike šezdeset hiljada evra. Hrvatska javnost veoma je zbunjena ovom informacijom. “Oluja” je prema opšteprihvaćenom političkom, javnom i privatnom mišljenju bivše i sadašnje vlasti, bila oslobodilački podvig Hrvatske vojske. Istina je da je posle vraćanja nekadašnje srpske Krajine pod hrvatsku jurisdikciju iz zemlje izbeglo više od 200 hiljada Srba, čije su kuće odmah potom zapaljene kako bi povratak “remetilačkog faktora hrvatske nezavisnosti” bio i praktično onemogućen. Istina je i da je pokojni ministar odbrane iz Tuđmanove ere Gojko Šušak uveravao međunarodne humanitarne organizacije da “hrvatski vojnik ne pali i ne ubija”. Istina je, takođe, da Hrvatska ne može u Evropsku uniju sve dok se Haškom tribunalu ne izruči odbegli general Ante Gotovina, a izbeglim Srbima vrati imovina i pravo na normalan život u Republici Hrvatskoj. Koja od ovih istina ima prioritet u zemlji kojom danas vlada koalicija stranaka predvođena socijaldemokratskim premijerom Ivicom Račanom i bivšim hadezeovim disidentom, a danas gorljivim pobornikom “građanske Hrvatske” Stjepanom Mesićem?
       Odgovor je praktično nemoguće naći u analizi javnog mnjenja i odnosa na političkoj sceni Hrvatske. Rezultati različitih anketa među građanima Hrvatske variraju zavisno od međunarodnih ultimatuma, a odnosi u vladajućoj koaliciji i opozicionim strankama još su podložniji spoljnim pritiscima. Hrvatska se nalazi u predizbornoj godini, pa je nervoza u javnom životu primetnija nego ranije. Vlada premijera Ivice Račana izložena je snažnim kritikama u zemlji i inostranstvu. Domaći Račanu zameraju da se nije obračunao sa korupcijom, niti je od Hrvatske napravio pravnu državu, kao što nije smanjio broj nezaposlenih i podigao životni standard. Stranci, međutim, smatraju da Hrvatska nije ispunila svoje ključne obaveze prema evropskim institucijama od kojih se saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu nalazi je na prvom mestu. General Ante Gotovina već je najmanje dve godine u begu, a isto toliko hrvatske vlasti bezuspešno tragaju za njim. Istovremeno, svako ko ima normalnu ljudsku i političku dioptriju, može da vidi da Gotovina i ne pokušava dramatično da prikrije svoje boravište. Poslednja nagađanja domaćih vlasti govore da se nalazi negde između zapadne Hercegovine i Dalmacije. Tamo su ga videli čak i pripadnici kanadskog bataljona SFOR-a, a fotografije jutarnje kafe Ante Gotovine koju je mirno ispijao u jednom hotelu nedaleko od Splita, stigle su i u kancelariju Karle del Ponte. Posle nedavne smrti generala Janka Bobetka, bivšeg glavnokomandujućeg Hrvatske vojske u ratnom periodu, ali pre operacija “Bljesak” i “Oluja” u proleće i leto 1995. godine, Ante Gotovina je jedan od najviše pozicionisanih vojnih lica u Hrvatskoj koga Hag tereti za masovne zločine nad srpskim civilima.
       Dok je policija pod pritiskom vlade u Zagrebu i Haškog tribunala uzela olovku i brzo izračunala da njen opstanak na vlasti vredi više od 350 hiljada kuna, na koliko je ucenjen bivši zapovednik nekadašnjeg sektora “Jug” u vreme “Oluje”, četiri miliona Hrvata imalo je teškoća s ovom jednostavnom matematičkom operacijom. Kako je moguće “prokazati” heroja “Domovinskog rata” i čoveka koji je, kako se danas tvrdi u Hrvatskoj, “zaustavio miloševićevsko zlo”? Ko uopšte može da se usudi da pozove famozne zagrebačke telefone 01/6122305 ili 01/6122422 i podeli s policijom svoja saznanja o kretanju i boravištu odbeglog generala? Razloga za oklevanje je napretek, a nisu svi samo moralne prirode. Praktična pitanja koja danas postavlja običan građanin Hrvatske koji odluči da sarađuje s policijom, svode se na garanciju da će domaći MUP njihove informacije zaista nagraditi obećanom svotom od 350 hiljada kuna. Ako se to i desi gde mogu da podignu novac? Da li na tekućem računu ili treba da čekaju poštara koji će nagradu isplatiti na ruke “u kešu”? Ako je tako, da li će morati da plate i obavezni “porez na dodanu vrijednost” koji pri ovolikoj svoti nije zanemarljiv? Ako ne bude poreza, ko može da im garantuje da poštar koji pozvoni na vrata nije vatreni pobornik bele generalske uniforme Ante Gotovine koji im neće isplatiti novac, nego ispaliti hitac u čelo?
       Ovako drastične varijante odmazde za “cinkarenje” odbeglog junaka proteklog hrvatsko-srpskog rata obnovile su se posle vesti da je ogranak desničarskog Hrvatskog bloka u Splitu ponudio identičnu novčanu nagradu svakome ko otkrije identitet čoveka koji je policiji “potkazao” Antu Gotovinu. Aktivisti Hrvatskog bloka u Dalmaciji odnedavno reklamiraju majice s natpisom “Pomažemo generala Gotovinu besplatno!” i tvrde da će preduzeti sve da on i dalje ostane na slobodi. Lider Hrvatskog bloka, inače jedne od frakcija Hrvatske demokratske zajednice predsednika Franje Tuđmana, bivši je predsednikov savetnik za unutrašnju politiku i “glavni meštar” svih političkih intriga u Hrvatskoj, dr Ivić Pašalić. Kad je potez dalmatinske podružnice njegove stranke ocenjen kao otvoreni poziv na linč i rušenje pravne države, Pašalić je rekao da je to “autonomna inicijativa” splitskog ogranka Hrvatskog bloka s kojom centrala u Zagrebu nema veze. “Dalmoši su temperamentni i njihov se mentalitet razlikuje od kontinentalnog”, lakonski je prokomentarisao čovek s nepopularnim nadimkom “Herr Flick”, “ za njih vredi uzrečica ‘što na umu, to na drumu’.” Deo javnosti ovo je protumačio sasvim drugačije, kao uvod u teror u kome desnica nameće svoja pravila igre, a pri tom ne bira sredstva. O tome svedoče i “jutarnje propovijedi” zagrebačkog sveštenika don Živka Kustića u domaćem dnevniku “Jutarnji list”. Mada se Kustićeva kolumna pažljivo obezbedila da ne bude protumačena kao zvanični stav katoličkog klera s Kaptola, teško je pretpostaviti da biskupi Dalmacije ne dele njegovo mišljenje. “Rješenje zato nikad ne može biti u ukidanju demokracije, nego u zauzimanju da narod ne bude zaveden lažnim informacijama, obećanjima i prijetnjama”, piše Kustić sveštenik pozivajući se na biblijsku priču o izdajniku Judi i njegovoj nagradi od trideset srebrnih novčića...
       Hrvatsko Ministarstvo unutrašnjih poslova tako je preko noći postalo još nepopularnije no što je bilo otkako je na njegovom čelu socijaldemokrata Šime Lučin, a ne više jedan od hadezeovskih ministara policije. Potkazivači, izdajnici, lažljivci, kriptokomunisti, crvene aždaje, srbofilska banda, judeomasoni i slične političke i rasisičke etikete, samo su deo arsenala koji može da čuje dežurni policijski službenik kraj telefona predviđenih za eventualne informacije o kretanju begunca Ante Gotovine. Nagrada od 350 hiljada kuna i nije bogzna šta, jer u popularnom kvizu koji se u hrvatskoj jezičnoj varijanti naziva “Milijunaš“ može da se osvoji znatno veća suma. Ipak, policija je Gotovininu glavu ucenila na veću svotu nego što se očekivalo u domaćoj opoziciji koja je smatrala da “režimska policija” može da plati najviše sto hiljada kuna ili oko 13 hiljada evra, koliko je svojevremeno ponuđeno za informaciju o podmetačima eksploziva pod grobnicu narodnih heroja iz Drugog svetskog rata na zagrebačkom groblju “Mirogoj” iz 2000. godine. Krivci do danas nisu pronađeni.
       Bivši ratni lider bosanskih Srba dr Radovan Karadžić i general Ratko Mladić ucenjeni su na pet miliona dolara, pa je ova informacija sjajno pokriće za bojažljiva opravdanja premijera Ivice Račana koji je Hrvatima morao da objašnjava da se “takvim mjerama služe i druge države”. Naravno, samo one koje nisu načisto da li su njihovi narodni heroji zapravo zločinci ili borci za nacionalnu pravdu. General Ante Gotovina u Hrvatskoj se posle dugogodišnje emigracije i službe u Legiji stranaca prvi put pojavio 1990. godine i to na poziv ministra odbrane Gojka Šuška.
       Veoma brzo postao je general Hrvatske vojske i oženio se Šuškovom sekretaricom koja je u međuvremenu postala pukovnica Hrvatske vojske, a nova vlast nameravala je da je promoviše i u profesorku na Vojnoj akademiji. Pošto se njeno ime, zajedno s imenom pokojnog Šuška povezivalo s proneverom novca koji je hrvatska emigracija dala za rat na domaćim prostorima, ideja je gurnuta pod tepih. Pukovnica Gotovina danas živi u vili u elitnom zagrebačkom naselju Srebrnjak i, poput mnogih prijatelja i rodbine odbeglog generala, žali se da agenti MUP-a prate svaki njen korak i telefonski razgovor. Hrvatskom, istovremeno, kruže dve velike enigme. Da li je general Ante Gotovina samo jedan od legionara tipa Van Dama iz holivudskih filmova niže produkcije ili je reč o čoveku natprosečnog obrazovanja i poliglotskih veština koji iskreno voli svoju naciju i poštuje sve druge nacije. Tačan odgovor na prvo pitanje vodi do drugog, nešto bizarnijeg i opasnijeg, ali i tipičnijeg za atmosferu koja oko ovog slučaja počinje da se širi Hrvatskom. Ako se radi samo o belosvetskom avanturisti, koliko iznosi nagrada za otkrivanje identiteta ljudi koji u Hrvatskoj i danas tvrde da za generala Antu Gotovinu još nisu pronađeni zvanični dokazi da je završio ijedan razred osnovne škole?
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ