O mobilnoj Telefoniji (s velikim T) i nepismenoj Filharmoniji

      Nekoliko čitalaca javilo se iznoseći jezičke primedbe, pitanja, nedoumice. Među njima je i Aleksandar-Pal Sakala, koji iz Švedske postavlja pitanje o rodu reči auto. “Koliko ja znam ta imenica je muškog roda”, piše on, “dakle taj auto, moj auto. Međutim, čuo sam od nekih ljudi kako govore ‘moje auto’, ‘to auto’... Može li se to smatrati pravilnim?”
       “To auto” je regionalni, ili ako hoćete, narodski oblik, uobičajen pre svega u zapadnim krajevima. U književnom jeziku auto je muškog roda, kao i druge imenice stranog porekla na -o (geto, embargo, tornado, kimono i slične). Množina ovih imenica, doduše, često zadaje probleme, i pre će biti u srednjem rodu (na -a) nego u muškom. Teško da bi danas ko rekao “geti” ili “embarzi”, kako je propisivao Pravopis iz 1960. godine.
       O glagolu “procesuirati” u jeziku medija piše Milan Popov. “Ovaj oblik je novijeg datuma, rekao bih. Ranije nam je bio poznat oblik procesirati. Otkuda se pojavilo ‘u’, nije mi jasno. Da li je procesuiranje pravilnije od procesiranja, ili je to hrvatski oblik, danas ‘u trendu’?”
       Za “u” možda i ima nekog opravdanja, budući da imenica proces dolazi od latinskog processus, us, četvrte deklinacije, gde je “u” deo osnove: otuda u pravnom rečniku i pridev procesualan. Slično su nastali i glagoli graduirati, od gradus, us ‘stepen’, i situirati, od situs, us ‘položaj’ (ta latinska imenica danas nam preko engleskog dolazi u obliku sajt). Istina, takve glagole mi ne pravimo direktno iz latinskih imenica, nego ih preuzimamo iz modernih jezika, pre svega iz nemačkog - a Nemci kažu graduieren, situieren, ali prozessieren, što bi odgovaralo našem procesirati.
       B. Nikolić, stalni posetilac Kolarčeve zadužbine, šalje mi iz “Politike” program Beogradske filharmonije za mesec maj, sav išaran opravdanim crvenim “štriklama”. Tu se najavljuje pijanista Aleksandar “Madžar”, pa dirigent “Stefanos Tsialis” (umesto: Cijalis), pa dve kompozicije “Hačaturijana” (gde je slovo i suvišno), pa Sibeliusova “Finlandia” (tj. Sibelijusova “Finlandija”). “Madžar” prema tom programu izvodi Koncertnu svitu iz “Selkunicka” (umesto “Ščelkunčika”), koncert Viktora Tretjakova nazvan je “Tretjakov recital”, kao da se ugledni violinista zove Tretjak, dok njegova ćerka na klaviru svira Sen-Sansov “Rondo Kaprićoso” (umesto: Rondo kapričozo) i “Poemu” od “Šošona” (Francuz Ernest Šoson postade Indijanac!). Zaista žalosno. Nadajmo se da članovi Beogradske filharmonije imaju za muziku više sluha nego za jezik, inače na njihove koncerte ne bi vredelo ići.
       Više krupnih i šarenih novinskih strana šalje mi jedan čitalac čiji je potpis, nažalost, nemoguće pročitati. Reč je o oglasima “Mobilne Telefonije Srbije”, koja svoje ime tako piše, po engleskom pravopisu. Pod naslovom “Koliko vam znači broj koji nešto znači?”, u raznim listovima, pa i na televiziji, Telefonija s velikim T saopštava da “od sada možete da izaberete postpaid broj Vašeg mobilnog telefona... Mobilna Telefonija Srbije Vam uz tako izabrani broj poklanja i besplatnu aktivaciju još dva postpaid 064 broja!”
      
       Naš čitalac primećuje da postpaid prema engleskim rečnicima znači “poštarina plaćena”. Ovde očigledno nema to značenje, jer se u oglasu nudi prebacivanje “sa Prepaid-a na Postpaid”, odnosno “sa Prepaid EasyCARD tarifnog sistema na Postpaid SmartCARD tarifni sistem”. “Ovaj srboengleski jezik”, kaže naš čitalac, “najverovatnije je namenjen novokomponovanim snobovima čijim ušima gode reči kao Easy i Smart, pa im ne smeta ni kada se ‘prepaid’ menja po našoj imeničkoj promeni. Meni se čini da je to šarena laža.”
       I meni se tako čini, jer u oglasima se nijednom rečju ne objašnjava šta znače nanizani anglicizmi, koje su tehničke prednosti novog sistema, šta je to “aktivacija”, ili u čemu je razlika između Easy kartice, Smart kartice i neke treće koja se zove “FriendCARD”. Važno je samo da bude što šarenije i da zvuči “američki”. Možda bi pravo pitanje za lakoverne potrošače trebalo da glasi: “Koliko vam znači reklama koja ništa ne znači?”
      
       IVAN KLAJN