OBJEKAT: Jugoslovensko dramsko pozorište
AUTORI: arhitekti Zoran Radojičić i Dejan Miljković

      Kada su se sredinom prošlog stoleća na zgradama pojavile staklene fasade, u arhitektonski rečnik uveden je izraz ZID-ZAVESA . Ovaj novi termin označavao je uglavnom staklene ravni koje su, isturene ispred noseće konstrukcije, činile spoljni omotač građevine što je pružilo nove mogućnosti u arhitektonskom modelovanju i donelo niz izuzetnih dela. Na rekonstruisanoj zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta ogromna staklena površina, umesto zida-zavese, javlja se u formi samo ZAVESE, jer, postavljena ispred zidne fasade, ona, striktno gledano, nema praktičnu funkcionalnu namenu, a tumačenje njenog kompozicionog dejstva moglo bi da se razvije u više značenjskih smerova. Ponajpre ona je neka vrsta fizičke zaštite rekonstruisane fasade Krasnova i mogla bi da se prihvati kao ogromna muzejska vitrina u kojoj se čuva jedna istorijska dragocenost. Tehnički posmatrano, ona predstavlja delimičnu zvučnu i termičku zaštitu unutrašnjosti objekta. U hronološkom smislu ovo, proporcijski dobro skrojeno i pod završni venac vešto umetnuto, prozračno platno, unosi ovovremeni izražajni sloj u zapis koji JDP utiskuje u tkivo grada. Ako bismo se, isto tako, poslužili pozorišnom terminologijom, onda bismo ovde mogli da vidimo gigantsku masku ili, možda prikladnije, veliku zavesu koja pod dnevnom svetlošću dozvoljava gledaocu da samo nasluti zbivanje na pozornici, a uveče se, na pritisak dugmeta, ona “podigne” i otvori jarko osvetljenu raskošnu fasadnu predstavu. No, svedeno na pojednostavljeni doživljaj dnevnih prolaznika, odrazi okolnih zgrada izmešani sa nejasnim fragmentima zidne fasade, čine ukupnu sliku na staklenoj ravni ne baš privlačnim prizorom, koji se tek u večernjim časovima preobrati u impresivan iluminacioni spektakl.
       Ogromni izduženi kubični korpus palate zahtevao je veliku kreativnu veštinu u razradi i usaglašavanju svih njegovih komponenti, a posebno je to važilo za odnos bloka sa starom fasadom i ugaonog gabaritnog useka na strani glavnog ulaza. I dok su na velikom uličnom frontu Radojičić i Miljković primenili dosledni minimalistički pristup, dotle su u oblikovanju znatno manjeg ulaznog segmenta otišli u postupak na granici izražajnog maksimalizma. Pregusti niz visokih stubova vizuelno pripojen višespratnom staklenom okviru pretvorio je stubove u statične pilastre, a proporcijski nedovoljno artikulisan i, uz to, prenaglašen metalni raster, koji deli i nosi staklenu površinu, stilski je udaljio ugaoni motiv od ulične fasade. Spoljni tretman ulaznog hola dobrim delom je prenet i u njegovu unutrašnjost. Nesumnjivo je da pozorište kao umetnički hram zahteva jednu dozu monumentalnosti, ali se čini da je ona ovde primetno potisnula neophodnu čovekomernu komponentu, što je posebno izraženo u “katedralskoj” visini nad relativno malom podnom površinom. Pored toga, obrada fontane i, za ovaj prostor, formom i veličinom prejaka metalna skulptura, odgovaraju više nekoj korporaciji nego predvorju čudesnog Talijinog vilajeta.
       Unutrašnji pozorišni organizam zadržao je raniji poredak glavnih funkcionalnih delova uz novu osavremenjenu enterijersku obradu. Garderobni odeljak, foaje sa svojim galerijama i dvorana stvaraju okvir odmerene elegancije i zajedno uspešno usmeravaju pažnju posetilaca prema sceni kao delatnoj žiži svakog pozorišta. Zakošena podna ravan foajea (umesto stepenišnog savladavanja, terenom uslovljene, visinske razlike na prelazu iz foajea u dvoranu) svakako je neubičajeno rešenje i upotrebna praksa će proveriti njegovu umesnost.
       Na tehničkom planu rekonstruisani objekat je dosegao vrhunske svetske standarde - bilo u instalacijskom domenu, bilo u delu scenskog mehanizma. Parkovsko uređenje proširenog pristupnog platoa je u toku i nagoveštava realizaciju uspešnog mikrourbanističkog zahvata.
       U završnom zbiru vrlina i mana rekonstruisanog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, arhitektonski kvaliteti ostali su u blagoj senci njegovog reprezentativnog i kulturološkog značaja, te funkcionalnih i tehnoloških vrednosti, ali se, ukupno uzev, u svom novom činu ovaj teatar svrstao među najmodernija zdanja svoje vrste i u međunarodnim razmerama.
      
       MILORAD H. JEVTIĆ