Kada otopli, ne pupe samo višnje i drugo kiselo drveće, već se i političari razgoropade. A onda je premijer Živković lupio rukom o sto...

      Nisam angažovan da pratim i kolumnišem rad vlade i vlasti uopšte, ali - šta da se radi, takva su vremena! Čitave protekle nedelje jedva sam disao uhvaćen u koloplet grozničave političke aktivnosti jednog samrtnog proleća. Tome su, naravno, po običaju, krivi mediji. Onome koji je minulih dana čitao novine i gledao televiziju, njegova skromna pamet kaže: ako ovako nastave, čvarke dočekati neće. Ili smo mi završili sa sarmom. Onda je, u ponedeljak (26. maj), premijer Živković lupio rukom o sto. Posle toga je nastala tišina. Malo i narod da se odmori, da prilegne posle klin-čorbe.
       Jedino se bojim da se to ne ispostavi kao nemoguć poduhvat. Čak i ako neko uspe da dremne, u nemiran san će mu dolaziti srpski ministri i druge političke ličnosti da ga vabe u boj za Srbiju na najboljem putu, a protiv onih koji su navraćali u Šilerovu i tome srodna mesta. Spavanje je danas besplatan rad na šalteru. U redu.
       Pa da počnemo sa Lečićem? O, ne. Za njega je zadužena Ceca Bojković!
       Na prvom mestu je zato Nenad Čanak. Onaj Cerović (iz Vremena) kaže da za njega nema više ni dana strpljenja. Nije, doduše, precizirao na koji dan misli. Svako ko je imao strpljenja i dan duže od dana kada se Neša Mdž njadž pojavio na političkoj sceni, zaslužuje sve što ga snađe. Uzmite, na primer, moj slučaj.
       Osuđen sam na gotovo svakodnevne televizijske seanse gospodina Čanka, tokom kojih on, puštajući jezičini na volju, predlaže ostavke (Mihajlović, Veselinov, Čović, Isakov) ili se trti svojom upućenošću u lezbijske probleme. Ali zna i da pohvali. Kao, recimo, svog predobrog i prepoštenog kuma, koji će odigrati makar sporednu ulogu u šećernoj aferi o kojoj nije bio obavešten. Mada je primetio kako mu fali ključ od magacina.
       Ili - uzmimo drugi slučaj - Čanak se nikako ne odriče svoje drugarske veze sa poslovičnim Opačićem, za koga tvrdi da je bio odlučan i odvažan, nadasve hrabar saputnik revolucije od 5. oktobra. A radi se o čoveku koji sedi u zatvoru kao najveći narko-diler severne pokrajine, kome se upravo sudi za otmice i druge korisne malverzacije veterničkog klana. Moralo se i sa takvima, šta ćeš. Ali se već 6. oktobra, ranom zorom, Čanak morao zapitati kakvi su to ideali za koje se bori čitavog života rame uz rame sa ovejanim kriminalcima. Zar nije već samim tim pljunuo sebi u lice? Jer, može biti da prosvećeni Opačić nije pomogao Čanku, nego da je Čanak pomogao Opačiću kako bi trgovac belim praškom preživeo i pod novom, demokratskom vlašću.
       Da će pomenuti šećer biti gorak, potvrdili su oni vojvođanski uzgajivači repe koji su danima držali u blokadi autoput prema Zagrebu. To se moglo izroditi u opasan diplomatski incident. Zato se odmah oglasio ministar finansija, francuski državljanin Đelić, sa tvrdnjom da niko ne može da ucenjuje vladu, bilo srpsku, bilo francusku. Kako su to seljaci ucenjivali vladu? Jesu li tražili da im ustupi JAT, da raspiše izbore, da podnese ostavku, ili da se ministri, bilo individualno, bilo kolektivno, kako im je već zgodno, obese na Terazijama?!
       Ništa od toga, naravno. Siroti uzgajivači šećerne repe (koji nisu oslobođeni poreza i drugih dažbina) samo su tražili svoje - da im se najzad plati ono što je (bilo) njihovo. Ta isplata mnogo kasni. Vlada koja godinu dana nije u stanju da ispuni svoju (ugovornu) obavezu prema paorskoj sirotinji može samo da se pokrije ušima, a ne da “kao Švaba tra-la-la” ponavlja pesmicu o ucenjivanju. A zašto se vlada ne bi smela ucenjivati? Zato što je možda po božjoj milosti?
       Opet, s treće strane, iznenada probuđeni ministar Veselinov ponavlja k’o ona šarena ptica da je zahtev za njegovom ostavkom haranga protiv cele vlade, jer, budući da je on pripadnik tvrdog jezgra DOS-a, njegovo smenjivanje izazvalo bi efekat domina, bla-bla-bla. Šta danas znači tvrdo jezgro i pozivanje na članstvo u njemu? To su jezik i praksa prošlosti. Ako je, pak, Veselinov kao tvrdo jezgro toliko važan faktor da bi njegovom ostavkom bila srušena čitava postojeća vlada, onda - neka padne vlada, ništa bolje nije ni zaslužila. Što bi rekao onaj Nišlija (nije Živković), ako su pali, znači da su padu skloni bili. Ili neko misli - Veselinov, na primer - da je postojeća vlada miropomazana sudbinom Srbije, to jest da se u cilju njenog odlučujućeg opastanka mogu nekažnjeno usmrćivati slučajni prolaznici!. Juče je to bila Katarina Marić, a neka se pripremi Mlađan Dinkić.
      
       A kao rođeni sportista, čuveni plejmejker sa klupe Nebojša Čović otvara front za frontom. Kao vojskovođa obrazovan u jednom drugom režimu, Čović to čini odlučno i hrabro, rizikujući glavu na ramenima. Valjda je izračunao kako je moguća dobit vredna tog rizika. Samo što mu obrazovanje ima izvesnu šupljinu - naizgled taktičku, no zapravo stratešku. Jer, Nebojša je bitku počeo na vrhu planine, a sva je prilika da će je, mic po mic, završiti u močvari. Nimalo ne sumnjam da će Čović - kao njegov FMP “Železnik” - iz svega izaći bar kao moralni pobednik. Takva mu je, prosto, priroda. Ne valja što se može ispostaviti da je taj trijumf postignut pretnjom prazne puške. Naime, potpredsednik vlade (koji bi hteo da bude kalif umesto kalifa), osim principijelnih optužbi još nije izrekao nijedno relevantno ime, a njegova zamenica i kafe-kuvarica Nada Kulundžija kaže da “postoje određene sumnje koje ipak nisu dovoljne da bi se izašlo sa tvrdnjama”. Oni traže od nas da se još malo strpimo. Dokle? Je l’ do 27. januara? Čisto sumnjam. Jer, nakon što je Živković lupio rukom o sto, i Čović će postati strpljiv. Do kraja mandata.
       Uzgred budi rečeno, poslednji juriš Čovićeve verbalne lake konjice imao je za metu laboratoriju spletki zvanu Pink. To je gađanje manevarskom municijom iz ležećeg položaja. Nije mi namera da branim Željka Mitrovića. Samo se malo brinem što Čoviću ne smeta da su se u kampanju protiv Pinka brzopotezno uključili državni, provladini mediji i ka tvrdom jezgru DOS-a gravitirajuće patuljaste stranke. Tako, na primer, moj poznanik Mićunović (koji se vratio iz Moskve) smatra da je korišćenje privatne televizije (misli se na Pink) za političke obračune nedopustivo, da je to za zatvor. Nije li, efektom domina, Čović i nehotice pokrenuo jednu (poželjnu) laboratoriju spletki? A spiker tzv. saveznog parlamenta je verovatno mislio da se neko političkim obračunima može baviti samo ako otvoreno uđe u politiku. To je pretežak zadatak. Zar ne vidite šta se dogodilo Labusu? Kako se to ne bi ponovilo, Mićunović je za strogu disciplinu u vladi, DOS-u i na Crvenom univerzitetu Karl Marks.
       P.S. - Svilanović otputovao u Japan. Tamo odmah izbio razorni zemljotres.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ