“Neka im Bog oprosti za to šta i kako rade”, govorio je vladika za one koji su ga napadali

      Hiljade vernika došle su u subotu 24. maja, na praznik svetih ranopaostolnih prosvetitelja slovenskih Kirila i Metodija, u Hram Svetog Save na Vračaru da bi prisustvovali svečanoj saborskoj arhijereskoj Liturgiji u čast novojavljenoga svetitelja Nikolaja ohridskog i žičkog.
       Za ovu priliku u Beograd iz Amerike došao je i 93-godišnji Branko Milinović, kako mnogi ističu, jedan od najpoznatijih Srba u svetu. Bio je lični prijatelj vladike Nikolaja Velimirovića.
       A evo kako su se upoznali, prema Brankovoj priči:
       - Otac moje prve žene, Aleksandar Dajč, Jevrej iz Pančeva, u Prvom svetskom ratu bio je zarobljen u Rusiji. Tamo se potom i oženio Ruskinjom pravoslavne vere. Kada su došli u Pančevo njegov deda, koji je bio rabin, insistirao je i izdejstvovao da ona pređe u jevrejsku veru. Imali su dve ćerke, Elzu i Gizelu. Dok sam radio kao pripravnik u Okružnom sudu u Pančevu, upoznao sam se sa Gizelom. Dogovorili smo se da se venčamo. Ali, moji roditelji su zahtevali da sada ona pređe u pravoslavnu veru. To je znao i Petar Bunjak iz Čačka, koji je sirovom kožom snabdevao moju fabriku kože i obuće u Nišu. On je bio veliki prijatelj i tadašnjeg episkopa žičkog Nikolaja i mog budućeg tasta. U Čačak je odveo i sa vladikom upoznao prvo Aleksandra, a onda Gizelu i mene. Vladika nas je ljubazno primio, pitao je Gizelu da li je to i njena slobodna volja, da priđe pravoslavnoj veri, a onda nas je posavetovao kako da radimo i postupamo u duhu hrišćanske ljubavi.
       U toku Drugog svetskog rata Branko je, kako kaže, tri puta od Nemaca hapšen. Poslednji put kad je uhapšen poslali su ga u Grac, u sabirni centar za logor Dahau. Uz pomoć nekih veza uspeo je da izdejstvuje da iz Graca bude odveden u Berlin. Odatle je pobegao u Pariz, gde se priključio francuskom Pokretu otpora, u okviru kojeg je oformio Srpsku grupu.
       Za to vreme, kao što se zna, vladika Nikolaj bio je nemački zarobljenik. Ubrzo po okupaciji zemlje, na Petrovdan 1941. godine, pod nadzorom nemačkih straža najpre je smešten u manastir Ljubostinja, potom premešten u manastir Vojlovica, da bi zatim, sa patrijarhom Gavrilom Dožićem, bio upućen i u zloglasni logor Dahau.
       Po izlasku iz ovog logora smrti vladiku preuzima i kod sebe privremeno smešta Dimitrije Ljotić, koji je, pošto je izbegao iz Jugoslavije, kao nemački saradnik, u više mesta imao svoje kancelarije, kaže Branko Milinović, nastavljajući da svedoči:
       - Jednog dana zove mene Ljotić i kaže: “Napravili smo plan. Ti bi trebalo da odvedeš u Italiju vladiku da blagoslovi našu vojsku. Doći će i kralj Petar iz Londona. I onda odatle, iz Italije, da krenemo na Tita...” Sa vojvodom Jevđevićem vladiku sam sačekao u Trstu. Odatle krenemo u Rim. Kad smo stigli, naš tamošnji najbogatiji čovek Špiro Jokić poče da nas ubeđuje da je to nemoguće izvesti. Kaže da se i kralj javio i rekao da ne može da dođe u Rim. Jevđeviću i meni već je tada bilo jasno da je Tito engleski čovek i da od toga nema ništa. General Damjanović, koji je trebalo da povede vojsku, odustaje od plana... Jedna naša žena ispevala je na sto strana pesmaricu o tome šta se dešavalo u Italiji. Ona danas živi u San Dijegu...
       Posle izlaska iz Dahaua i definitivnog završetka rata, kada je sasvim bilo jasno da su bezbožni komunisti zauzeli svu vlast u Jugoslaviji, vladika je odlučio da se ne vraća u otadžbinu. Krenuo je mukotrpnim putem emigracije.
       - Došao je na nekoliko dana kod mene u Pariz. Bio je moj gost. Ja sam ga pratio na krštenje prestolonaslednika Aleksandra u London. Vratili smo se u Pariz. Odatle je on 1946. godine definitivno prešao u Ameriku, otišao je prvo u Njujork. Srbi su imali svoju crkvu na 17. ulici i on je tu, u parohijskom domu, dobio dve sobe za stanovanje, u kojima je ostao sve dok se nije preselio u Čikago. Ja sam se iz Pariza preselio u Njujork 1948. godine. Dve godine sam studirao na Kolumbija univerzitetu, da bih 1951. postao profesor vojne škole u Montreju.
       Branko zatim, kao da otvara neku dragocenu riznicu, nastavlja:
       - Dok smo obojica bili u Njujorku, svaki drugi dan vladiki sam donosio hranu i sve što mu je bilo potrebno. Kada dođem kod njega, on mi pokaže šta je sve napisao. A pisao je dosta. Voleo je, dok piše, malo vina da popije. Njegov lični lekar Mohačanin, koji je bio predsednik svetskog Crvenog krsta, nije mu dozvoljavao nimalo da pije. Zato sam i ja često, kad je imao zdravstvenih problema, pokušavao da sakrijem flašu sa vinom. A on bi me roditeljski molio: “Nemoj, sine, molim te, da mi uzimaš tu flašu, jer ja ne mogu ni da pišem ni da mislim dok malo ne popijem vina.” Ja mu kažem da mi je to naredio njegov lekar...
       Vladika je dosta brinuo o sudbini svoga naroda. Ostale su zabeležene njegove reči jednom od mnogih njegovih prijatelja koji su ga, dok je bio bolestan, posećivali: “Imam ja krasnog lekara, našeg mladog Srbina i prijatelja moga, ali za mene nema ni doktora ni medicine dok se Srbi međusobno mrze i progone. Kad bih njih mogao izmiriti i na pravi hrišćanski i rodoljubivi put izvesti, ja bih ozdravio bez doktora i medicine.”
       Vladiki su često, pogotovo posle upokojenja, kada se očekivalo njegovo kanonizovanje, prigovarali da je pušio. Međutim, Branko Milinović kaže da ga je samo nekoliko puta video sa cigaretom i da je, u tim retkim prilikama, verovatno na taj način pokušavao da sačuva duševni mir.
       - Njegova sudbina je bila takva da su ga često napadali, bez razloga - podseća Milinović. - On je sve to ćutke podnosio. Ako bi ga neko nešto upitao posle tih napada u štampi i na radiju, on bi samo smireno odgovorio: “Neka im Bog oprosti za to šta i kako rade!” Nažalost, evo i danas ga ne ostavljaju na miru. Velika je sramota šta sve pišu, koliko lažu... Mi koji smo ga iole poznavali još za života smatrali smo ga za sveca. Bio je, zaista, sav predan Bogu i sve je posmatrao kroz Božju pravdu. Kad god bi hteo u nešto da nas uveri pozivao bi se na Sveto pismo i neke druge bogougodne knjige.
       Njegovo oružje bio je krst!
       - Često sam ga zaticao u molitvi u njegovoj sobi. Nastojao je da u crkvi ne propusti nijednu službu, ni jutarnju ni večernju. Koristio je i svaku priliku, koja bi mu se ukazala, da govori o Svetoj Trojici. Celi njegov život bio je molitva!
      
       JOVAN JANJIĆ