Da li je srpska vlada potpredsedniku Žarku Koraću namenila ulogu “srpskog Vorena” formiranjem Komisije za ispitivanje sistema bezbednosti obezbeđenja premijera Đinđića i najavom da će neki podaci do kojih dođe ova komisija biti proglašeni državnom tajnom?

      Federalne vlasti bez potrebe i sasvim nepotrebno označavaju kao tajne, i drže ih daleko od očiju javnosti, nebrojene važne dokumente prema kojima uopšte ne treba postupati na takav način.” Ovaj citat su i članovi srpske vlade mogli pročitati još pre pet godina u izveštaju Specijalne komisije Senata SAD koju je osnovao Kongres 1992. godine reagujući na film “JFK” Olivera Stona, koji je ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija (22. novembra 1963. godine u Dalasu) i rad Vorenove komisije predstavio kao plod velike zavere. Film je imao odjeka ne samo među Amerikancima.
       Elem, može li neki podatak vezan za ubistvo premijera Zorana Đinđića, ubijenog usred belog dana, pred očima javnosti, da ostane sakriven pa čak proglašen i državnom tajnom? Sudeći po najavama Vlade Srbije, to je moguće. Vlada je pre desetak dana formirala Komisiju za ispitivanje sistema bezbednosti obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića i imenovala Žarka Koraća za predsednika. Komisija bi trebalo da pruži odgovor na pitanje koje je građanima, posle ubistva Đinđića, bilo prvo na pameti: šta je radila bezbednost srpskog premijera? Međutim, odmah je usledilo i dopunsko objašnjenje ministra policije Dušana Mihajlovića da se to neće još dugo saznati, jer će neki podaci do kojih dođe ova komisija biti proglašeni državnom tajnom.
       Novoformirana komisija o kojoj se malo zna, sem da je formirana i da će uz eksperte u nju biti uključeni i predstavnici vlade, stvorila je niz nedoumica. Da li je političarima, koji su, s obzirom na svoje mesto u vladi i sami mogli da budu odgovorni za atentat, mesto u toj komisiji? Žarko Korać, od vlade imenovani predsednik komisije, ne želi da daje izjave jer, kako kaže, u vladi su se dogovorili da se tokom rada komisije ništa ne komentariše, odgovara ili polemiše sve do okončanja posla koji je oročen na 60 dana. I - tačka.
       Ali, “tačka” iritira jer se očekivalo da detalji o ubistvu razotkriju sve okolnosti koje su do njega dovele, i na taj način predupredi ponavljanje tragedija. Kritike i optužbe počele su da smenjuju jedna drugu. Od toga da podaci do kojih bi se došlo o obezbeđenju premijera ne bi mogli da ugroze bezbednost ili odbranu Srbije, jer je atentatom već bila ugrožena, preko tvrdnji da javnost ima pravo da zna sve podatke koji su doveli do uvođenja vanrednog stanja, pa sve do škakljivih opaski da su “premijerove ubice tehniku državnog udara savladale služeći državi”.
       Za advokata Slobodana Beljanskog, predsednika Advokatske komore Vojvodine, zadatak vladine komisije ne bi trebalo da bude istovetan sa zadatkom istražnih organa, budući da komisija ispituje eventualne propuste unutar same izvršne vlasti. “Zbog toga nije poželjno da u njoj budu funkcioneri izvršne vlasti, jer se to kosi sa starim principom u pravu da niko ne može biti sudija u vlastitoj stvari - nemo iudex in propria cauza”, kaže Beljanski uz sugestiju da bi komisija trebalo da bude sastavljena od eksperata koji nisu članovi vlade ni partijski funkcioneri.
       Tvrdnja da će rad biti tajni izaziva podozrenje ali pojedini eksperti tvrde da zbog naših društvenih i političkih prilika tajnost može doprineti radu bez pritisaka. “Potpuna javnost od samog početka možda nije adekvatna, ali komisija mora bar periodično da daje neke detalje ili zaključke do kojih je došla jer, javnost je veoma važan korektiv ispravnosti rada”, smatra Milan Škulić, profesor krivično-procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.
       Mnoge od ovih nedoumica bile bi otklonjene da je komisiju umesto vlade formirala Skupština Srbije. Na takve sugestije nekih opozicionih stranaka parlamentarna većina je odgovorila negativno.
       Za pravnike je osnovno pitanje koji je domet komisije u odnosu na krivični postupak. Već se zna ko su osumnjičena lica za ubistvo premijera. Ministar Mihajlović je obznanio spisak 45 lica protiv kojih je pokrenut postupak za ubistvo premijera. Sa stanovišta pravnog sistema relevantno je ono što utvrdi krivični postupak, odnosno sud. Zato su u domenu komisije činjenice vezane za okolnosti koje su omogućile atentat i stanje sistema bezbednosti oko premijera u kojem je, već na prvi pogled, bilo veoma krupnih propusta.
       Ubistvo premijera jedne države najtragičnija je negacija načina i mera obezbeđenja koji su postojali. U ovom slučaju to je problem okruženja zgrade Vlade Srbije, objekti koji, sami po sebi, povećavaju stepen rizika. Nedopustivo je, recimo, da policija nije prekontrolisala te zgrade.
       Suština svakog obezbeđenja je da se onemogući namera da neko bude ubijen. Mesecima se pričalo o likvidacijama i atentatima na premijera, a u bezbednosnim sistemima kao da nije bilo uzbune i gotovosti. Neposredno posle ubistva policija je saopštila da su četiri takva slučaja prethodila onom kobnom 12. marta. Veoma je čudno i neuobičajeno da policija zna da neko pokušava da ubije premijera (ministar policije je, navodno, stalno upozoravao na sednicama vlade) i pušta ga da pokušava i dalje.
       Eksperti bezbednosti su više puta upozoravali na propuste u obezbeđenju premijera. Prvi propust je načinio kontraobaveštajni sektor BIA: nije otkrio planove organizatora atentata na premijera, tačan datum i mesto napada i o tome informisao vladu. Tim pre, što je vlada u januaru ove godine izvršila promene na čelu BIA baš zbog odlučnijeg obračuna sa organizovanim kriminalom. Tu je i vladin Savet za nacionalnu bezbednost, kao direktna komanda nad “crvenim beretkama”, koje su, pokazalo se, bile izvršni organ zemunskog klana. Šta je to uljuljkalo organe i službe, jer su od zvaničnika vlasti stizale informacije da su samo pojedinci bili otrgnuti kontroli i direktno sarađivali sa organizovanim kriminalom.
       Hoće li se nanovo preispitivati tekovine 5. oktobra i sumnjivi heroji koji su pruženu DOS-ovsku ruku prihvatili da bi je potom sve više zavrtali? Strana štampa piše naširoko o tim vezama. Opozicija to predstavlja kao javnu tajnu, a oprezne i bojažljive natuknice dolaze čak i iz same vlade. Ko je tolerisao i zataškavao “nestašluke” jednog Legije, kako je Surčin postao sedište “uglednih biznismena” a Šilerova ulica u Zemunu “Ćaba srpske elite”.
       Bizarno je zvučala izjava zvaničnika da su, maltene, baš tog dana pripremana velika hapšenja: Legije, Šiptara, Kuma i “crvene bratije” sa Zvekijem na čelu. Ako su ta hapšenja pripremana, policija ih je morala opservirati i pratiti. To samo komplikuje pitanje: kako su izbegli hapšenje posle atentata? Tim pre, što se istog dana, odmah posle ubistva baratalo podatkom da su desetine policajaca u poslednje dve nedelje uoči ubistva dva puta opkoljavale Spasojevićevu kuću u Šilerovoj ulici u Zemunu, ali nisu stupali u akciju već su samo demonstrirali silu pred “najvećom kriminalnom grupom u bivšoj Jugoslaviji” (tako ih je okarakterisala Vlada Srbije u sredu veče 12. marta, odmah posle ubistva premijera). Hoće li i to biti predmet rada komisije?
       E sad, tu su i neke koincidencije koje bi komisija morala da objasni. Bezbednosne kamere na zgradi vlade tih dana nisu radile jer su, navodno, bile na remontu (zar jedna vlada nema rezervni set tih kamera?). One su mogle, ako ne da pomognu u sprečavanju atentata, sigurno da zabeleže detalje tragičnog događaja koji bi koristili istrazi. Nekako baš u to vreme i šef Đinđićevog obezbeđenja bio je na bolovanju, kao kruna ove “podudarnosti” obezbeđenje nije koristilo tunel (zvani “zvono”) za vozilo premijera i tako ga izložilo Zvekijevoj hladnokrvnoj ruci. Ili će i to biti tajna, kao što je najednom pod pečat tajnosti stavljena istraga povodom otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića.
       Šta sa podacima koji cure iz istrage o vezama nekih ljudi, koji ne bi želeli da se to sazna? Ili kako objasniti svađu dva visoka partijska funkcionera u pozorišnoj kafani oko toga: ko je pre 12. marta spavao u Šilerovoj ulici i zašto?
       Hoće li se komisija, recimo, baviti i brojnim nepravilnostima koje su državni organi, počevši od MUP-a pa do političara počinili tokom vanrednog stanja iznoseći fantastične podatke o uhapšenim licima, koja su čak i bez suđenja po medijima proglašavani masovnim ubicama ili u najblažoj varijanti saučesnicima prilikom ubistva? Sada ih puštaju iz pritvora, jer usled nedostatka dokaza policija nema razloga da ih drži u pritvoru. Svi će se setiti Ibojke Suvajdžić i Ljiljane Buhe. Od stožera zemunskog klana, postale su njegove žrtve. Zaboravlja se da su svi iskazi i dokazi pribavljeni mimo Zakona o krivičnom postupku na sudu - nevažeći.
       Pa tu su i nedoslednost u objavi likvidacije dvojice glavnih aktera premijerovog ubistva - Dušana Spasojevića Šiptara i Mila Lukovića Kuma. Dnevni list “Politika” u beogradskom izdanju od 19. marta, pozivajući se na potvrde iz MUP-a, javila da je Mile Luković zvani Kum uhapšen, da je tom prilikom povređen i da se trenutno nalazi na lečenju. Novinar koji je dobio potvrdu za ovu vest čak je strahovao da je pre “Politike” ne objavi neka agencija i tako mu “preotme” ekskluzivnost. Međutim, vest se u sledećim izdanjima ovog lista nije pojavila, a policija je sve demantovala.
       Profesor Škulić smatra da tu treba biti oprezan, jer mešanjem u domen istrage, moglo bi se doći do prejudiciranja krivičnog postupka, što nije dopušteno. “Bilo bi najlogičnije da je policija davala manje sigurnih obaveštenja. Ako je u tom stepenu sigurna, tako brzo posle događaja, zašto to nije sprečila? Šta ako tokom krivičnog postupka mnogo toga padne? Bila bi to velika bruka za one koji su te izjave davali.”
       Od bruke mnogo opasnija varijanta je da policija kaže - mi smo naš deo posla završili, mi znamo ko je to uradio, sada je na tužilaštvu da goni i sudu da osudi. Ako sud nema dovoljno dokaza, javiće se halo efekat - mi hvatamo kriminalce a oni ih puštaju. Upravo ministar pravde šalje takve signale: “Na ljutu ranu ide ljut lek, kaže naš narod. Sve oči, ne samo ministara i vlade, već i svih građana uprte su u pravosuđe koje je sada na potezu nakon epohalnih rezultata policije u borbi protiv organizovanog kriminala”, rekao je ministar Vladan Batić na sastanku sa sudijama nekoliko gradova jugoistočne Srbije.
       E, zato će komisija raditi u tajnosti, da ne bi bili podložni nikakvim pritiscima. Zato se, valjda, i slabašnom Koraću ne čini preteško “Vorenovo breme”. U vladi se već kalio na nizu zaduženja. Od cigareta do medija.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Tajna i paragrafi U Srbiji ni danas nije jasno ko ima zakonsko pravo da neki podatak proglasi državnom tajnom, isključivši javnost iz celog postupka. Mišljenja su podeljena a zakonska regulativa, reklo bi se, neprecizna. Postoje tri pojma za tajnu: državna, vojna i službena. Povreda državne i vojne tajne je sankcionisana Osnovnim krivičnim zakonom a povreda službene republičkim Krivičnim zakonom. Tajnom se smatraju podaci koji su zakonom, opštim aktima, drugim propisima ili odlukom nadležnog organa proglašeni tajnom.        U Zakonu o Vladi Republike Srbije, koji datira još iz 1993. godine, u članu 25. se kaže:        Rad vlade dostupan je javnosti.        Vlada obezbeđuje javnost u svom radu: davanjem informacija štampi i drugim sredstvima javnog informisanja, izdavanjem službenih publikacija, održavanjem konferencija članova vlade s predstavnicima štampe i drugih sredstava javnog informisanja i stvaranjem drugih uslova za upoznavanje javnosti s odlukama, stavovima i radom vlade.        Vlada, u skladu sa zakonom, određuje koji se podaci i materijali pripremljeni radi razmatranja na sednicama vlade i njenih radnih tela ili iznesenim na tim sednicama moraju čuvati kao tajna, odnosno koji se podaci i materijali mogu objavljivati ili na drugi način stavljati na raspolaganje javnosti tek po isteku određenog vremena.        U Zakonu o državnoj upravi, u članu 66. stav 2. se kaže:        Organi državne uprave uskratiće davanje informacija ako njihova sadržina predstavlja državnu, vojnu, službenu ili poslovnu tajnu.        O uskraćenju informacija odlučije ministar.        Očigledno, tajnost rada komisije nije propisana zakonom, već sam organ koji je komisiju formirao to propisuje.