Sportski klubovi su siromašni - platili su samo 13,8 miliona dinara poreza, a u njima nema ni zloupotreba - za porez na ekstraprofit platili su samo 1 570 maraka

      Miroljub Ostojić prva je žrtva aktuelne javne halabuke oko muvanjima u fudbalu. Usred “najregularnijeg šampionata u poslednjih 50 godina”, trener prvoligaša “Hajduka” iz Kule ustvrdio je da na domaćim fudbalskim utakmicama ne pobeđuje fudbal nego fudbalske gazde. I sve to posle utakmice svog tima sa beogradskim “Železnikom” čiji je gazda Dragan Bulić. Kako se Ostojić zatim nije na nadležnom fudbalskom mestu pojavio da svoje tvrdnje materijalnim dokazima i potkrepi, sa 60.000 dinara ga je kaznila Zajednica prvoligaša, čiji je gazda takođe Bulić.
       Ostojić je sitna riba. U jednom drugom procesu na istu temu; materijalne dokaze za slične tvrdnje moraće da priloži država koja bi u sudskom postupku trebalo da dokaže da je s razlogom u dugom pritvoru zadržala gazdaricu Fudbalskog kluba “Obilić” Svetlanu Ražnatović. Zbog sumnje da je između 1998. i 2001. godine prodajom fudbalera oštetila svoj klub, a obogatila sebe i porodicu za celih 22,5 miliona maraka i 480.000 dolara.
       Da ni državi, kao ni Ostojiću, neće biti lako da dokažu svoje tvrdnje, govori i podatak da se na istom poslu nije proslavila ni sad već pomalo zaboravljena Komisija za ispitivanje zloupotreba u privrednom i finansijskom sistemu.”Od početka rada te komisije i primene Zakona o jednokratnom porezu na ekstraprofit i ekstraimovinu koji su stečeni iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, samo je jedna sportska organizacija platila taj porez i to u simboličnom iznosu od 1570 nemačkih maraka, a zbog kupovine deviza od države po nižem kursu od tržišnog”, tvrdi za NIN zamenik direktora Poreske uprave Srbije Moma Kijanović.
       Na osnovu baze podataka te uprave, rešenja o tom porezu uručena su na adrese samo tri sportske organizacije, a dve su iskoristile zakonsko pravo i dokumentovale svoju nevinost, pa je postupak naplate poreza obustavljen. Od početka ove godine Poreska uprava je zakonom obavezana na tajnost podataka o poreskim obveznicima, ali Kijanović tvrdi da se među tri pomenuta obveznika ovog poreza ne nalazi ni FK “Obilić” ni SD “Partizan”. On ne zna da objasni više puta po novinama iznete tvrdnje da je “Obilić” platio tri miliona evra na ime tog poreza, kao ni tvrdnje direktora Sportskog društva “Partizan” Žarka Zečevića da je i tom društvu razrezan na ime tog poreza milionski iznos, ali da je žalbeni postupak u toku. “Naša baza podataka ne govori da su ovi klubovi bilo šta platili”, kategoričan je Kijanović.
      
       PROFIT. U šumi bombastičnih izjava koje su poslednjih meseci medijima davali brojni fudbalski poslenici, slučaj Ostojić i slučaj Ražnatović izdvajaju se činjenicom da su i u jednom i u drugom prvi put pomenuta konkretna imena ili navedene precizne brojke. Tako su oba slučaja pala na plodno tle večitih uverenja javnosti da se u fudbalu uopšte, pa i našem fudbalu, ispod žita obrću velike pare i zgrću veliki profiti.
       Ako spadate u one koje nisu rasplakala aktuelna javna lamentiranja samih fudbalskih klubova, pa ni slučajevi bankrota njihovih stranih konkurenata, i još delite uverenje o velikim parama, sad sedite na neku stabilnu stolicu: naši fudbalski klubovi su neprofitne organizacije. I oni najveći- “Crvena zvezda” i “Partizan”. Od 18 prvoligaša, 16 su udruženja građana, pa su aktuelnim (lošim) Zakonom o sportu zasnovani na “fikciji neprofitnosti i fikciji prava na raspolaganje društvenim kapitalom”, kaže za NIN Srđan Bošković iz Uprave za sport Ministarstva prosvete i sporta Srbije. Dakle, ti klubovi ne mogu u pravom smislu reči imati ni gazde mada u javnosti kao takvi slove njihovi navodno najveći sponzori: Miodrag Kostić (“Vojvodina”), Dragan Bulić (“Železnik”), Sreten Karić (“Zemun”), Svetlana Ražnatović (“Obilić”), dok se na čelu “Radničkog” iz Obrenovca nalazi Aleksandar Stefanović, što je razlog da se gazdom smatra Demohrišćanska stranka, čiji je Stefanović član.”Sve što članovi kluba ulažu u klub, ulažu u društvenu svojinu”, tvrdi Bošković.
       To što ih definiše kao neprofitne organizacije, ne znači da zakon sportska udruženja i oslobađa svakog poreza na dobit. Naprotiv. Iznos dobiti do 300.000 dinara neoporezovan je ako ga klub investira u sportsku delatnost, a za sve preko toga sportsko udruženje plaća porez kao i svako drugo preduzeće. “Danas su preduzeća samo fudbalski klubovi ‘Sartid’ u ‘Stankom’. Doskora je bio i ‘Rad’, a kakav mu je status sada, pravo da vam kažem, ne znam, čekamo da se doregistruju, preregistruju”, kaže Bošković. On se interesovao: i ostali klubovi su plaćali porez na dobit. To potvrđuju i u Poreskoj upravi. “Prošle godine je obveznik poreza na dobit bila 3.641 sportska organizacije. Utvrđena poreska obaveza iznosila je 34,9 miliona dinara, a plaćeno je 13,8 miliona”, kaže za NIN zamenik direktora Poreske uprave Srbije Moma Kijanović. Dakle, plaćeno je ukupno nešto više od 200.000 evra. Razočaravajuće sitna para.
       Poreska uprava ne vodi posebnu evidenciju o sportistima, pa ne može ni da prezentira podatak da li je neki od njih platio godišnji porez na dohodak građana, a u svojoj bazi nema ni posebne podatke o eventualno plaćenim porezima na transfere igrača. “Pošto fudbaler prema našim dosadašnjim zakonima nije mogao biti prikazivan ni kao osnovno sredstvo ni kao roba, nije isključeno da se u mnogim klupskim knjigovodstvima ne može naći traga od tih transfera”, kaže za NIN direktorka Poreske uprave Marija Drča-Ugren. Ali sa klubovima je postignut dogovor i članom 84 a Zakona o porezu na dohodak građana propisano je da se od ove godine i na transfere plaća porez od 20 odsto s tim što se iznos transfera kao poreska osnova prepolovljuje. Tako se praktično plaća porez od 10 odsto.
       “Ali u poslednje dve godine nije bilo velikih transfera jer tržište igrača u Evropi je za naše profesonalne igrače mrtvo. Velike pare može da dobije stotinak megazvezda, a mi danas nemamo nijednu megazvezdu”, kaže Bošković.
      
       GAZDE. Sekretar FK “Obilić” Branko Nikolić nedavno je za “Nedeljni telegraf” izjavio da je ulaganje Svetlane Ražnatović u taj klub regulisano Ugovorom o generalnom sponzorstvu po kome ona ima pravo i na deo profita kluba, a sportski direktor “Obilića” Dragiša Binić je za isti list rekao da se udeo sponzorstva Ražnatovićeve u finansijskom poslovanju kluba kreće između 20 i 40 odsto. Uz ove izjave list je naveo i da mu je upućen faksimil tog ugovora.
       “Ja taj ugovor nisam video, a voleo bih da jesam. Ali i ako postoji, po meni, kao pravniku, tu bi se radilo o čistom sukobu interesa”, kaže Srđan Bošković. “Meni je kao državnom službeniku zabranjeno da posedujem firmu sa sportskim programom i da njoj uplaćujem novac. Pa ne vidim zašto bi bilo drugačije sa sportskim klubovima i njihovim članovima”, dodaje Bošković. On, međutim, priznaje da sadašnjim propisima ovaj pomalo perverzan ugovorni odnos o sponzorstvu između člana i njegovog kluba nije zabranjen, ali će biti novim zakonom o udruženjima građana koji je u skupštinskoj proceduri. “Naravno, neće moći retroaktivno da se primenjuje.”
       Po aktuelnom Zakonu o sportu, ulaganje člana u sopstveni klub ne može biti osnov za sticanje profita niti nekih svojinskih prava nego samo eventualno osnov za sticanje nekih većih prava u upravljanju klubom. “ Imao sam tokom poslednjih godinu i nešto dana dosta razgovora sa klubovima i njihovim pravnim zastupnicima i mislim da su shvatili da su dosad bili u zabludi i da se ono što su do tog trenutka uložili u klub, praktično pretvorilo u društveni kapital”, kaže Bošković.
       Po njegovom mišljenju, to se posebno odnosi na stadione. “Nije mi poznato da je ijedan stadion u privatnom vlasništvu. Svi su vlasnišvo opština ili gradova i klubovi sa njima imaju ugovore o zakupu ili pravu korišćenja”, kaže Bošković i navodi da tako OFK “Beograd” ima, po njegovom mišljenju, najbolji ugovor sa gradom Beogradom o korišćenju stadiona na 25 godina, Fudbalski klub “Crvena zvezda” takođe ima ugovor o pravu korišćenja dok je u “Partizanu” nosilac tog prava sportsko društvo. On se slaže da je ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović svojevremeno, možda doduše na šaljiv način, sublimirao suštinu stvari kada je na pitanje koji bi onda bio motiv porodice Karić da ulaže u stadion “Zemuna”, rekao da “možda žele da se bave sportom”. Ali od svojine ništa.
       “Stadioni su najbolnija tačka fudbalskih klubova. Većina od njih, bez svojih stadiona, neće uopšte biti atraktivna u predstojećoj privatizaciji”, kaže Bošković. On smatra da klubovi moraju biti privatizovani zajedno sa svojim stadionima.
      
       PRIVATIZACIJA. Iako su iz novog Zakona o sportu povučene odredbe o privatizaciji u očekivanju da se o tome donese poseban zakon i mada je iz velikih klubova poručivano da se oni “ne mogu prodavati kao preduzeće u stečaju”, Bošković tvrdi da u klubovima nije bilo velikih otpora tom procesu mada je na ponudu da sami klubovi naprave model svoje transformacije obično izostajao odgovor. “Na privatizaciji sportskih klubova pokazaće se koliko je država ozbiljna u ovom poslu”, kaže Bošković. On tvrdi da će zakon na jednomesečnu javnu raspravu stići na jesen, “mada nema mnogo ljudi kod nas koji su stručni za ovu oblast, pa su angažovani konsultanti iz Engleske, Rusije, Poljske”.
       Ipak, na ideje iz FK “Partizan” da bi klubove trebalo prvo po evropskim propisima licencirati, pa onda privatizovati, Bošković se čudi jer “ i UEFA traži vođenje finansijskih bilansa u klubu po ugledu na ozbiljno evropsko preduzeće, društvo sa ograničenom odgovornošću, ona ne kaže da klubovi moraju biti preduzeća, ali sva pravila su analogna njihovim pravilima o preduzećima.”
       Već je sada jasno da će se koplja lomiti oko modela privatizacije i posebno oko toga kuda bi trebalo da idu pare od prodaje klubova: u budžet ili nazad u sam klub. Možda bi mogao da bude izabran opšti model privatizacije preduzeća s tim što bi procenat akcija koje idu na besplatnu podelu zaposlenima i članovima kluba trebalo da bude povećan. Klubovi su vrlo skloni i privatizaciji dokapitalizacijom, ali i sadašnjem modelu tenderske prodaje s tim što bi krug ljudi koji bi na tenderu mogao da učestvuje, trebalo da bude ograničen.
       “Zakon će biti mali, a interes je države da u njemu povede računa o interesima sporta”, napominje Bošković. Taj bi se zajednički interes manifestovao i zaštitom imena kluba i njegovog sedišta. Ni jedno ni drugo novi vlasnik ne bi mogao da menja. “A biće tu i zlatna akcija, mada još nije odlučeno ko bi trebalo da je poseduje. Kad bismo mi bili normalni ljudi, najbolje bi bilo da u njenom posedu bude Fudbalski savez. Jer i u engleskoj Premijer ligi imate, na primer, etički komitet koji može da spreči promenu vlasnika kluba iako je privatni. Tako je sprečena prodaja ‘Mančestera’ Rupertu Mardoku.”
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ