Srpska skupština je u poslednje dve godine bila prometno mesto, ali se, možda suprotno očekivanjima, vlada dosta lako održala do današnjih dana, a ni sada ne izgleda preplašena zbog svoje sudbine

      Poslaničko jezgro na kome počiva vladina većina broji 96 poslanika i to je ono što je ostalo na okupu od prvobitno jedinstvene poslaničke liste DOS-a od 176 izabranih poslanika. Koaliciju su prvi napustili poslanici DSS-a, njih 45, i posle izvesnog oklevanja, prešli u opoziciju, ostavivši vladu da ubuduće podršku održava na većini od 131 poslanika. Značaj malih stranaka (“decimalnih partija”) time je veoma porastao, pošto je o njihovom vrbovom klinu visila većina i neke su, poput DHSS-a ili Nove Srbije, zadržavajući svoje mesto u DOS-u, formirale sopstvene poslaničke klubove.
       Možda suprotno očekivanjima, vlada se održala do današnjih dana i sem u nekoliko situacija, nije kuburila sa većinom (više je muke bilo sa kvorumom), ali je ipak u istoriji srpskog parlamentarizma ostao zabeležen slučaj zamene poslanika (“zbog izostanka sa sednica”), što je, u stvari, bila akcija protiv DSS-ove opstrukcije parlamenta. Koalicija DOS, naime, stala je tada na stanovište da poslanički mandati, shodno zakonu, pripadaju predlagaču izborne liste, dakle koaliciji, a ne strankama kao sastavnim delovima koalicije. Zamena poslanika proizvela je neverovatnu situaciju da su građani Srbije u jednom času izdržavali preko 300 narodnih poslanika (niko nije znao tačno koliko), iako saziv parlamenta broji samo 250! Posle parlamentarne krize i svakojakih tumačenja, uključujući i ona međunarodnih organizacija, stvari su vraćene u prethodno stanje, a vlasti su, za ubuduće, usvojile praksu koja im je preporučena kao princip Evropske unije, a to je da mandati poslanika pripadaju samim poslanicima i da su nepovredivi. Time je osporen i sam sporazum DOS-a koji je predviđao da poslanik koji napusti svoju stranku, ostaje bez mandata (ako stranka to zatraži). Situacija pogađa i opozicione stranke, u stvari uglavnom njih, pa tako, recimo, SPS trpi osipanje svog poslaničkog kluba, koje se kreće u pravcu Stranke narodnih socijalista (SNS) Branislava Ivkovića. Poslednji takav transfer još je svež (u SNS su iz SPS-a prešli poslanici Milan Stanković i Slobodan Tomić), pa ova izmena nije stigla da bude registrovana ni na inače ažurnom sajtu Skupštine Srbije.
       Održavanje tog sajta nije bezbrižan posao, što se vidi, recimo i iz toga što je, odgovarajući u TV-emisiji na pitanje “znate li koliko poslanika ima stranka Dragana Veselinova”, Čedomir Jovanović, potpredsednik vlade i doskorašnji šef poslaničkog kluba DOS-a, kazao, “četiri”, napominjući, doduše, da ti poslanici nisu baš sasvim pod kontrolom te stranke. Na sajtu, međutim, piše da Koalicija Vojvodina ima tri poslanika. Na novo pitanje “koliko poslanika ima Demokratska alternativa” Nebojše Čovića, Jovanović kaže “pet, i jednog koji gravitira”. To je preciznija informacija od one na Internetu, gde se za tu stranku kaže da ima šest poslanika.
       U svakom slučaju, Veselinov i njegovi poslanici nisu dovoljno brojni da bi mogli da unište skupštinsku većinu, tako da u tome, po svemu sudeći, ne treba tražiti razlog što premijer Zoran Živković odbija da razreši ministra poljoprivrede Veselinova koji dosledno nastavlja da iritira javno mnjenje svojim ponašanjem nakon saobraćajne nesreće u kojoj je nastradala Katarina Marić.
       Već je ozbiljnija stvar sa strankom Velimira Ilića, koja po službenom brojanju ima osam poslanika. Po ponašanju predsednika Nove Srbije reklo bi se kako je taj čovek odavno u opoziciji, ali je stvar u tome što (neki) poslanici njegove stranke ne dele Ilićeva uverenja. I tako, dolazimo do toga da srpska vlada ne istrajava na podršci stranaka koje čine vladinu koaliciju, nego na podršci njenih poslanika, što, kako vidimo, nije isto.
       Uopšte uzev, situacija u poslaničkim grupama je prilično fluidna, i potpuno je neizvesno koliko stranke, pogotovu one manje, ostvaruju uticaj na svoje poslanike, a naročito u situaciji u kojoj bi se stranka odlučila na neki drastičan potez. Na primer, da odbije da podrži neki važan vladin predlog ili čak da samoj vladi uskrati poverenje. U tom slučaju pod znakom pitanja je čak i držanje nekih poslanika pa i čitavih stranaka koji pripadaju opozicionom bloku, i bilo je slučajeva da su se oni priklanjali na vladinu stranu, kada to nisu činili čak ni svi DOS-ovi poslanici.
       Ipak, najozbiljniji slučaj poslaničkih pretumbavanja dogodio se unutar bloka socijaldemokratskih partija (SD i SDU), koje su se, nakon loma u SD obeleženom seks-aferom predsednika te stranke, ujedinile i sabrale svoje poslanike, oformivši stranku SDP koja na dan održavanja izbora nije postojala. Ali to nije kraj. Pre nekoliko dana tri poslanika (Branko Pavlović, Miroslav Hristodulo i Vera Marković) oglasili su da spajanje nije uspelo i napustili su tu stranku i najavili osnivanje nove. Žarko Korać, potpredsednik vlade, ostao je usamljen u novoj stranci u kojoj više praktično nema njegovih prvobitnih partijskih drugova, sa kojima je i došao na vlast.
       Uzgred, nova partija koju onu osnivaju zvaće se “Pokret za normalnu Srbiju”, što implicira da će se njihovo buduće političko delovanje odvijati u ludačkom okruženju.
       Svakako najveći profit u postizbornom periodu srpskog parlamenta ostvario je Branislav Ivković sa svojim SNS koji ima sedam poslanika s tendencijom rasta na štetu SPS-a. Zanimljivo je da SPS bez roptanja podnosi nove običaje, i miri se sa ovim odlivom poslaničkog kadra, a posle jučerašnje odluke Ustavnog suda ništa im drugo i ne preostaje.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ