To što je ovaj grad još veći od Centralnog groblja, ali zato dva puta mrtviji od njega - i tvoja je istorijska zasluga. Baviš se politikom, a gadiš se političara. Zato si predvodio Srbe kao da hoćeš da im pobegneš. Srbi su morali da te jure. Jesi li se umorio od bežanja, Vojislave? Vrati što si dužan svima koji ti veruju, pa idi!

      Vojislave, ako tvoj telefon ne zvoni, znaj to sam ja! Nemam šta da kažem jedinom čoveku u jednini koji u Srbiji može da napravi većinu. A, po drugi put, neće. Nisi se u oktobru zakleo da vlast neće promeniti tebe, već da ćeš ti promeniti Srbiju. Jesi li? Sa kakvom se lakoćom danas zadovoljavaš statusom ikone, usamljenog dokaza da čovek ovde može da se bavi politikom a da ostane pošten. To radiš za sebe. Šta radiš za druge? Ostavljajući Srbe ne kao naciju, već kao pleme koje prosi za malo budućnosti, saglasan si da ostanemo Kaluđerica Evrope. Divlje naselje sa divljačkim ritualima. Društvo kreativne destrukcije. Ovi vladaju, jer ti nisi hteo. Ovi ovo rade, jer ti nisi uradio ono što ti je povereno. Ti si kriv ako veruješ da se drugačija, normalna Srbija može napraviti bez tebe.
       Napravio si stranku u kojoj niko ne nosi sat. Njima vreme ne znači ništa. Dovoljno je da su u pravu. Kad-tad. Formirani na kružoku bezvoljnika, tvoji ljudi imaju samo bela krvna zrnca. Ili neko hoće da takvi budu. Kad god požele, demokratski talibani kod tebe lako izazovu mučninu, gađenje, apatiju, paralizu, mirenje sa posledicama i rezignaciju. Osamili su te i izolovali kao gajtan za fen. Sebe su predstavili kao hedoniste, tebe kao hadonistu. Stručnjaka za svet mrtvih. Tvoji su bez borbe prepuštali svako opsednuto uporište. Svaki vaš poraz ostajao je bez naravoučenija. Bežali ste sa svake karaule koja donosi prednost, sigurnost, ofanzivu, korist ili pobedu. Imao si snagu Đerdapa, pravio si struju dovoljnu za lampicu sa jelke. Čkiljavo, Vojislave. Hteo si da vodiš Srbe primerom; to je odlično za patrijarha. U politici, priznaje se samo pobeda. Na Balkanu nema žirija za umetnički dojam, nema Oskara za istinoljubivost. Gurali su te ka socijalistima i radikalima, mrcvarili u parlamentu, ostavili bez saveznika u inostranstvu, bez partnera u zemlji. Arčio si glasove ljudi koji su ti poverili svoju sudbinu.
       Ako meni ne veruješ, pitaj svog savetnika Radeta Bulatovića, ako ikada izađe iz zatvora, da li ga je zatvorila snaga talibana, njegova umešanost u bilo kakav zločin ili tvoja slabost? Tebe samog su dva puta stranci spasavali: jednom u parlamentu, drugi put od hapšenja. Kako u takvu situaciju dospe čovek koji je krenuo sa 80 procenata podrške građana? Kako se od plavog kita stiže do planktona? Nisi ti to mogao sam, tebi je neko pomagao. Ja, recimo, sumnjam na Ljilju Nedeljković. Nema stranog diplomate, novinara, dosovca, tvog saradnika i tvojih starih prijatelja, Kosova, juga Srbije, debejca i kosovca, Vašingtona, Moskve, Banje Luke, vojske, Haga, policije, privrede, izbornih štabova - koji se nisu uverili u kopredsedničku moć ove renesansno obdarene žene. Dobro, unutar stranke i tvog kabineta, ti si joj omogućio teflonski status. Ali, kako osoba koja se pita - i ne krije da se pita - za 90 procenata bilo čega što se tiče tebe, biva pošteđena javne analize, medijskih napada ili odmazde kojima su izloženi tvoji saradnici koji se, za razliku od nje, ne pitaju ništa? Šta je štiti? Kakva tajanstvena sila stoji iza Ljilje kad se tvoji najistaknutiji ljudi iz stranke ne usuđuju da te pitaju zašto sve moraju da je pitaju? Čuješ li ti mrmljanje u DSS-u? Čuješ li priče da je neko oko tebe bio srećan kad su Maršiju uzeli parlament, jer se nedozvoljeno uzdigao do Broja Dva stranke? Glasine da si izbegao da sretneš svog potpredsednika noć pred sramotni linč u skupštini? Priče o njenim privatnim i porodičnim izbornim štabovima? Izostajanju analize zašto ti se ovo dogodilo i zbog koga? Zašto je za tebe, Vojislave, u politici sve uvek rano dok ne postane kasno? Da si pre dve godine postavio pitanje - “Ja ili demokrate”, talibane bi oduvali iz DOS-a, parlamenta i vlade. Oklevao si sve dok oni, posle velike trgovine, nisu oduvali tebe. Tek kad si postao slab, obeležen kao gubitnik, nudio si savezništva. Nisi na vreme, kao najjači, pravio partnere kad bi svi dosovci lajali od sreće da ih pomiluješ po gubici. Tako su đinđićevci pobedili za sebe; ti si izgubio za Srbiju.
      
       Srbija, lakoma na nadu, čini se da je spremna ponovo da ti veruje. Takva su istraživanja. Još uvek su tvoje vrline veće od demokratskih “objeda”. Životno uskraćeni, pravno osumnjičeni, politički optuženi, medijski rastrgnuti, psihološki izolovani, ekonomski preplašeni - Srbi, umorni od patoloških reformatora, većinski smatraju da ti jesi osoba sa unutrašnjom snagom dovoljnom da se suprotstavi najvećem strahu građana i nacije. Bićeš sam; Labus ide sa demokratama. Bićeš bez podrške stranaca. Nemaš medije. Nemaš novac. Nemaš stranački sistem koji proizvodi rezultat. Nemaš strategiju. Nemaš taktiku. Nemaš ozbiljne saveznike. Nemaš kriminalce. Idealna situacija da kreneš u kontranapad. Imaš sebe. Ako sebe uopšte čuješ.
       Sa tobom, kao dopunjenim i ispravljenim izdanjem Koštunice, Srbija ima drugu, poslednju šansu da bude zemlja sa ozbiljnim problemima, ali bez tragedije. Postoji li neka tajna zašto nećeš ono što možeš, Vojislave? Kakvo će biti tvoje opravdanje ako zadržiš stranku u statusu literarne sekcije u kojoj prorađuju tebe kao pisca a Ljilja je učiteljica? Zar tvoju sujetu ne pogađaju ocene da si obdaren raznim sposobnostima sem jedne - da upotrebiš te sposobnosti? Zameraš li više ljudima koji ti kažu kako stvari stoje, nego što se bojiš onih koji te održavaju u “šlogiranom” stanju kad si svega svestan, a ne možeš da se pomeriš?
       To što je ovaj grad još veći od Centralnog groblja, ali zato dva puta mrtviji od njega - i tvoja je istorijska zasluga. Baviš se politikom, a gadiš se političara. Zato si predvodio Srbe kao da hoćeš da im pobegneš. Srbi su morali da te jure. Jesi li se umorio od bežanja, Vojislave? Vrati što si dužan svima koji ti veruju, pa idi!
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ