Vlada SAD radi na dovršavanju planova za premeštanje celokupnih svojih snaga stacioniranih u Nemačkoj u nove baze na Balkanu: u Srbiju i Crnu Goru, Bugarsku i Rumuniju piše “Difens end Forin afers”

      Ovaj potez ima duboke političke, strategijske i ekonomske posledice, u koje spada i formalizovanje rascepa unutar NATO-a koji će na posletku dovesti bilo do smanjenja veličine ovog saveza, bilo do preusmeravanja njegovih aktivnosti.
       U svojoj suštini, ovaj potez odražava, iskreno govoreći, pomeranje SAD od onoga što je američki ministar odbrane Donald Ramsfeld nazvao “starom Evropom” - tj. od Zapadne Evrope - ka onome što je nazvao “novom Evropom”, uglavnom ka srednjoj Evropi, koju mahom čine bivše zemlje istočnog bloka, koje su se nalazile na zapadnoj i jugozapadnoj periferiji Varšavskog pakta.
       Strategijski gledano, ovo će stvoriti novo strategijsko udruživanje - u smislu jednog “novog NATO-a” - strategijski daleko prijemčivijeg za Bliski istok i Kavkaz, istočni Mediteran i Magreb (zemlje Severne Afrike).
       U isto vreme, američki stratezi se zalažu za to da se komponenta američkih snaga u Evropi odgovorna za Afriku zapravo smesti u supsaharskoj Africi, pod jednom novom komandom, koja bi u suštini obuhvatala “Snage SAD u Africi”.
       Značajno je da je Hrvatska konkretno nagovestila da nije zainteresovana za američke baze; ona predviđa separatni sporazum sa Nemačkom, na osnovu koga bi na trajnoj osnovi pružila gostoprimstvo nemačkim snagama, prvi put posle kratkotrajnog života ustaške (nacističke) “Nezavisne države Hrvatske” (NDH, 1941-1945). Hrvatska vlada, koja se identifikuje sa katoličkom, austrougarsko-nemačkom sferom, vezala je svoju sudbinu za Evropsku uniju na čijem čelu se nalazi Nemačka; pravoslavne hrišćanske države Bugarska, Srbija i Crna Gora i Rumunija više su vezane sa SAD, kao i za jedan šire zasnovani koncept EU, nego za verziju pod nemačkim vođstvom. Češka Republika - koja za sada još uvek nije igrala ulogu ni u kakvim diskusijama o američkim bazama - ostaje, međutim, jedan od ključnih elemenata američkog razmišljanja o Evropi i verovatno će se na nju sve više usredsređivati američke investicije i diplomatski napori.
       Istorijska “okosnica” jugoistočne Evrope ostaje, međutim, Beograd, glavni grad Srbije i Crne Gore. Naš časopis je u svom izdanju od 20. marta 2003. bio prvi izvor koji je konstatovao ovu promenu američke strategijske politike, u širem tekstu pod naslovom “Ratna sreća”: “SAD će, gotovo sigurno, preispitati koliko je poželjno vraćanje na pređašnji status u Zapadnoj Evropi. Čini se verovatnim da je povlačenje znatnog dela američkih snaga iz Nemačke već de fakto započelo. To znači da će SAD tražiti druge sporazume o podizanju baza u istočnoj Evropi, kako bi sačuvale svoj uticaj na ovom kontinentu. Za to postoji čitav niz opcija, naročito na Balkanu (Makedonija, Srbija i Crna Gora i druge zemlje).”
       General američke mornaričke pešadije Džejms V. Džons, vrhovni komandant savezničkih snaga za Evropu (SACEUR) izjavio je za “Vašington post” u intervjuu objavljenom 28. aprila 2003, više od mesec dana posle izveštaja našeg časopisa, da će neki veliki objekti, kao što je vazduhoplovna baza Ramštajn u Nemačkoj, verovatno ostati, pošto su još uvek korisne, a njihovo premeštanje ne bi donelo gotovo nikakvu dodatnu korist.
       On, međutim, kaže da preliminarni planovi zahtevaju formiranje novih “saveza za delovanje unapred” odnosno “lokacija za delovanje unapred” na Istoku, što bi predstavljalo dopunu velikim trajnim objektima. “Vašington post” navodi njegove reči da će ove nove baze biti relativno skromne u pogledu izgradnje (baze “golih kostiju”) - ali dovoljne da obezbede smeštaj američkim jedinicama koje bi se s vremena na vreme smenjivale radi vežbi i obuke, odnosno radi operacije u Evropi, na Bliskom istoku i u Africi.
       Čini se, međutim, da će ovo pomeranje biti znatno šire nego što to nagoveštavaju oprezni koraci koje je general Džons najavio.
       Doći će i do pomeranja vazduhoplovnih i pomorskih baza: nema mnogo smisla premeštati baze za smeštaj kopnenih snaga ako se u blizini ne nalaze pri ruci vazduhoplovni i pomorski objekti koji su neophodni za prevoz kopnenih snaga. U tom cilju će, koliko smo shvatili: (a) Dunav predstavljati ključnu arteriju za prevoz materijala iz zapadne Evrope u istočnu Evropu i (b) Bugarska, kako saznajemo, pregovara o vazduhoplovnoj bazi u blizini Varne, kraj aerodroma koji je u SAD (američko ratno vazduhoplovstvo) koristila za vazdušni prevoz na Bliski istok radi rata u Iraku. U Varni se takođe nalazi i Severna zona Generalštaba bugarske mornarice, kao i pomorska vazduhoplovna stanica.
       Prema tvrđenju izvora, 73. brigada američke vojske, koja je izbacivala padobrance u kurdski region Iraka, neće se vratiti u svoju bazu u Italiji, već će najverovatnije biti premeštena u neku novu bazu na Balkanu.
       Ovo premeštanje imaće značajnih ekonomskih posledica po Nemačku, kao i po Srbiju i Crnu Goru, Bugarsku i Rumuniju.
       Većina vojnih snaga USECOM (Komanda SAD za Evropu), ukupno 65 000 vojnika, stacionirana je u Nemačkoj. Predviđa se da bi čak 40 000 vojnika u budućnosti moglo biti stacionirano na Balkanu, što bi obezbedilo značajnu privrednu injekciju lokalnim privredama, sasvim nezavisno od razvoja infrastrukture (i dodatnog uticaja vazduhoplovnih i pomorskih baza). Nemačka privreda bi, sa svoje strane, pretrpela odgovarajući gubitak.
       Značajnije je, međutim, to što bi stacioniranje američkih snaga na Balkanu obezbedilo ovim zemljama domaćinima određeni nivo američke političke podrške, a u nekom smislu i zaštitu. To bi predstavljalo i kompenzaciju za promenu odnosa Turske prema EU, NATO-u i SAD, koja predstavlja rezultat rata u Iraku. Smeštanje američkih snaga dalje na istok smanjilo bi u izvesnoj meri oslanjanje na Tursku, a verovatno bi i značajno smanjilo troškove američkog vojnog stacioniranja, udaljavanjem od nemačke privrede koja je poznata po visokim cenama.
       Za SAD bi, međutim, bilo neophodno da počnu da obnavljaju poverenje među nekim stanovnicima Balkana, koje je i dalje poljuljano zbog američkih političkih i medijskih napada za vreme raspada Jugoslavije, a naročito za vreme vojnih i političkih napada NATO-a na Srbiju 1999, koje je predvodila tadašnja američka štampa. U političkom smislu, ove napade je predvodio američki predsednik Vilijem Klinton, uz podršku britanskog premijera Tonija Blera i (sadašnjeg) spoljnopolitičkog šefa EU Havijera Solane. Ima, na primer, mnogo Srba koji su odrasli u verovanju da su čvrsti saveznici SAD, i obratno, i koji su se osetili izdani kada su američki mediji Srbe prikazivali kao genocidne varvare.
       Značajno je i to što su mnogi funkcioneri SAD - kako na desnici tako i na levici - svoje karijere izgradili na podržavanju napada na Srbe i na Srbiju, mada su događaji koji su posle tih napada useledili pokazali da su “obaveštajni podaci” na kojima su oni bili zasnovani bili praktično u potpunosti izmišljeni od strane Klintonove administracije. U naporima za izgradnju poverenja, koji će biti neophodni kako sa Srbima, tako i u samim Sjedinjenim Državama u ovoj novoj fazi, mnogi američki funkcioneri oklevaće da priznaju da su pogrešili u svojim napadima na Srbe i u svojoj odbrani administracije Alije Izetbegovića u Bosni i Hercegovini, za koju se sada pokazuje da je počinila masovna zlodela i da je u isto vreme - uz pomoć SAD - bila domaćin koji je omogućio ulazak u Evropu Al kaide i drugih terorističkih grupa povezanih sa Iranom. Mada se jedan broj američkih kongresmena sada priprema da predloži zakon, ili pak inicijativu, koji bi od Tribunala za ratne zločine u Hagu zahtevali da za ratne zločine optuži i Izetbegovića, druge javne ličnosti u SAD (uključujući i bivšeg generala SACEUR-a, generala Veslija Klarka, koji je u ratu protiv Srbije prekoračio granice uobičajenog vojnog rukovođenja, namerno napadajući civilne, nestrategijske ciljeve u ovoj zemlji) aktivno nastoje da sebi obezbede političke položaje u SAD, ili da zaštite svoju biografiju.
       Srpsko rukovodstvo razume ovaj problem, a već je pristalo na izgradnju baza i aktivno teži bližim strategijskim odnosima sa SAD. Sjedinjene Države, međutim, ne mogu da izbegnu realnost da stožer jugoistočne Evrope, kako ga same države u ovom regionu definišu, i dalje predstavlja Beograd, te stoga ponovno izgrađivanje jakih ekonomskih, političkih i društvenih veza sa Srbima ostaje od suštinskog značaja za SAD. U izvesnom smislu, Evropa koja je posle 1945. bila veštački podeljena na dve glavne zone - Istočni blok i Zapad - sada se vraća svojim “prirodnim” savezima iz XIX i ranog XX veka, koji počivaju na etničkim, verskim i geografskim faktorima.
      
       GREGORI R. KOPLI
      

Ambiciozni Klark Očekuje se da će Klark braniti svoj “dosije” u ratu protiv Srbije, a u tome će ga podržati drugi, uglavnom zbog sopstvene uloge u ovom ratu, ili zbog neznanja o obmanama koje je Klintonova administracija upotrebila kako bi taj rat povela.        Neobuzdano ambiciozni Klark trenutno održava svoju sliku u javnosti tako što se pojavljuje kao konsultant na Si-En-Enu. (Izvori bliski Klarku nagoveštavaju da on nastoji da bude naimenovan za predsedničkog kandidata, ali da još uvek nije odlučio za koju partiju da se opredeli) Kao rezultat ovih čvrstih interesa onih koji su podržali Klintonove napade na Srbe i Srbiju, kao i zbog verovatnoće da će ljudi kao što je Klark žustro braniti svoje postupke, izgradnja mostova između SAD i širih elemenata srpskog društva mogla bi biti teža nego što bi to inače bilo slučaj.