Jugoslavija je bombardovana u ime principa koji odriče apsolutnu vrednost suvereniteta u ime ljudskih prava. Amerika sada traži od nas da joj pismeno potvrdimo da je njen suverenitet vrhunski princip

      Državni vrh počeo je ozbiljno da priprema javnost u Srbiji na nepopularan potez koji u najskorije vreme namerava povući. Reč je o potpisivanju bilateralnog ugovora sa Amerikom o neizručivanju američkih državljana stalnom Međunarodnom krivičnom sudu. Na Balkanu su takve ugovore pre nas potpisale Rumunija (koja je za nagradu ušla u NATO), Bosna i Hercegovina (koja se ne računa u suverene države), Makedonija i Albanija, dok se Hrvatska i Slovenija zasad muški opiru.
       Kod nas otpor nema ko da pruži: Koštunica se protivio dok je mogao, za javno mnjenje se ovde slabo mari, a sadašnje su vlasti u Beogradu i Podgorici po svemu sudeći nepodeljene u nameri da se nagode sa Vašingtonom. Ministar spoljnih poslova već je rekao da je to ponuda koju je teško odbiti, a predsednik državne zajednice poslužio se koliko opreznom, toliko i sugestivnom formulacijom o odluci koja će biti “realna”.
       Vodeći pravnici u zemlji nisu osporili valjanost pozitivnog odgovora na američki zahtev (profesor Momčilo Grubač kaže da nema smetnji da naša država potpiše bilateralni sporazum sa SAD iako je ratifikovala Statut Međunarodnog krivičnog suda), a ne čuju se ni protesti ovdašnjih boraca za ljudska prava. Predsednik Centra za antiratnu akciju Ivan Janković, koji predstavlja našu zemlju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, čak je dao umirujuću izjavu u kojoj je cela stvar bagatelisana: po njegovom mišljenju, nije bitno potpišemo li Amerikancima to što traže kad će oni svakako uskoro videti da nisu u pravu pa će sami da odustanu od sopstvenog protivljenja Međunarodnom krivičnom sudu i onda će svi ti bilateralni sporazumi o neizručivanju Amerikanaca postati ništavni.
       Srbija i Crna Gora nije slučajno poslednja na listi balkanskih zemalja kojim je Amerika podnela zahtev da joj garantuju da neće isporučivati njene građane međunarodnom sudu čiju jurisdikciju Amerika ne priznaje. Čekala je što je duže mogla pre nego što je počela da pritišće Beograd, znajući da je zahtev posebno delikatan za zemlju koja je pre samo nekoliko godina bombardovana, dakle za zemlju čija javnost veruje da su Amerikanci ovde tokom bombardovanja počinili ratne zločine, i k tome još za zemlju od koje se neprestano traži da isporučuje svoje građane jednom drugom međunarodnom sudu u Hagu.
       Treba verovati Goranu Svilanoviću kada “Večernjim novostima” ove nedelje kaže da Amerika ne vrši pritisak na Beograd da pristane na njen zahtev, već se samo “interesuje” kada će se o tome raspravljati. Za razliku od Zagreba, Sarajeva i Skoplja, Amerika nije ničim “zadužila” Beograd u poslednjoj deceniji - naprotiv. Zato su, pre nego što su počeli da se žešće “interesuju”, u Vašingtonu čekali dok se nije približio 1. jul 2003. godine, jer je prošle godine u Kongresu SAD usvojen zakon (American Servicemembers’ Protection Act) kojim se tog dana uvode ograničenja za američku vojnu pomoć zemljama koje su ratifikovale Statut Međunarodnog krivičnog suda. Iz jedne skorašnje izjave američkog predsednika Džordža Buša o prodaji američkog oružja Beogradu, dalo se zaključiti da je Beograd definitivno skinut sa liste država koje ugrožavaju američke nacionalne interese i da nema prepreka vojnoj saradnji dve zemlje. Odmah iza toga se međutim ispostavilo da prepreka ipak postoji: zove se Međunarodni krivični sud.
       Ta prepreka nije nepremostiva čak ni u slučaju da Beograd odbije da potpiše sporazum. Amerikancima jeste stalo da što veći broj zemalja u što kraćem roku potpiše bilateralne sporazume o neizručivanju američkih državljana, ali NIN-ove informacije iz Vašingtona kazuju da Amerika zaista ima “razumevanja” za okolnosti i situaciju u Srbiji. To znači da joj u slučaju Srbije ni negativan odgovor ne bi bio neprihvatljiv, niti bi nužno za cenu imao uskraćivanje vojne pomoći, budući da zakon kojim se ta pomoć ograničava poznaje i izuzetke, u koje spadaju zemlje NATO-a, zatim saveznici koji nisu u članstvu NATO-a, te druge zemlje kojim je pomoć u američkom nacionalnom interesu. Izuzetke utvrđuje predsednik, kao i mogućnost produženja roka za konačni odgovor o potpisivanju bilateralnog sporazuma.
       Do sada su 34 države potpisale ovakve ugovore sa Amerikancima, a čak se i Zagreb nada da bi mogao da dospe na spisak zemalja koje će biti izuzete od kaznenih poena u vojnoj saradnji. (Hrvatska bi mogla da izgubi 19 miliona dolara u opremi i obuci ako do 1. jula ne potpiše ugovor, upozorila je na to otvoreno ovih dana američka ambasada u Zagrebu.)
       Kad je Beograd u pitanju ovde dakle nije reč ni o kakvom američkom ultimatumu, pa ni o kaznenim merama u slučaju srpskog odbijanja. Vašington pre maše šargarepom nego što pokazuje štap. Beograd posle nekog vremena opet ima nešto što Amerikancima treba, i oni su spremni da za to plate na ovaj ili onaj način. (Da i ne pominjemo opipljivu korist za Amerikance u rešenju koje Srbiju navodi na modernizaciju vojske američkim oružjem.) Ti su načini, kako NIN iz Vašingtona saznaje, prilično kreativni i u ovoj fazi pregovaranja sakriveni od znatiželje javnosti. Sadržaj ovakvih bilateralnih sporazuma se javno ne obelodanjuje, a oni ionako po pravilu sadrže i tajne anekse, u kojima može biti značajnih ustupaka za Beograd (“significant snjeeteners”, odnosno “bitnih zaslađivača”, kako bi to Amerikanci rekli). Zanimljivo je da američka strana interno ocenjuje, kako saznaje NIN, da je Beograd do sada uglavnom iskazivao interes za “neke konkretne mere kojima bi Amerika pre svega demonstrirala podršku sadašnjoj vlasti” u Srbiji i Crnoj Gori.
       U čemu je onda problem sa potpisivanjem ovakvog bilateralnog sporazuma? Pre svega u nezadovoljstvu koje će izazvati u Evropskoj uniji, odnosno u “staroj Evropi” u koju je Srbija sebe negde duboko uvek rado računala. Sve institucije Evropske unije nedavno su javno apelovale na zemlje zapadnog Balkana da, “ako je moguće”, ne potpisuju bilateralne sporazume sa Amerikom o statusu američkih građana pred Međunarodnim krivičnim sudom.
       U slučaju Bosne i Hercegovine, iz kancelarije komesara EU za spoljne poslove Krisa Patena rečeno je da Evropska komisija “očekuje i nada se” da parlament u Sarajevu neće ratifikovati upravo potpisani sporazum sa Vašingtonom. Zvaničnici EU zahtevaju “poštovanje principa” iako su “svesni situacije u kojoj se nalaze zapadnobalkanske države” (koje bi htele, poput Srbije, da se greju na dve vatre, američkoj i evropskoj, i da pripadaju svim evroatlantskim integracijama).
       Postoji li neki princip na kom Beograd čvrsto stoji? Kad su ljudska prava i ratni zločini u pitanju, na to je pitanje veoma teško dati potvrdan odgovor. U Beogradu i među pojedinačnim političarima ima malo onih za koje se zna da će do kraja braniti makar jednu stopu “svete zemlje”, odnosno jedno čvrsto i nepromenjivo uverenje od kog ne bi odstupili ni kada bi se zemlja otvorila da ih proguta. Još manje smo poznati kao država koja uvek i u svemu postupa principijelno.
       Kad su ratni zločini u pitanju, umesto “katarze” jurili smo kredite i donacije i glumili uverenja i tamo gde ih nije bilo. (Primera radi, kamion pun albanskih leševa bio je tema meseca samo onog jednog meseca juna kada je trebalo javnost uveriti da Miloševića pod hitno treba isporučiti Hagu: po njegovom odlasku u Hag i po završetku donatorske konferencije, utihnula je i komisija koju je država osnovala da istraži zločin i nađe tela žrtava.) To je nakratko delovalo vešto i pragmatično, bezmalo lukavo, ali je za kredibilitet države u međunarodnim odnosima pogibeljna.
       Dve i po godine posle obaranja Miloševića, ova vlast bi teško mogla da navede principe koje poštuje uvek i na svakom mestu, pa i po cenu žrtava. Zato ponekad izgleda kao da naši lideri putuju po svetu, ne da bi zaključivali međudržavne poslove na dobrobit zajednice, već da bi kod kuće “zasenili prostotu”. Zato reč ove države ne vredi uvek i u svakom kutku sveta mnogo. Zato strane diplomate u Beogradu, bez ogorčenosti, ali i bez respekta, procenjuju da će Beograd zaključiti da mu je bolje da se zameri Evropljanima nego Amerikancima, i da u toj odluci odanost zajedničkim evropskim principima neće imati veliku težinu.
       U pravu je Ivan Janković da ni Bušova administracija neće doveka (mada, kako stvari sada stoje, još pet godina te administracije nam ne gine), ali na osnovu čega se smemo nadati da će naredna administracija imati respekta ili simpatija prema činjenici da smo izneverili osnovni princip postvestfalskog svetskog poretka kako ne bi izgubili dobru volju administracije sa kojom se nismo slagali? I koja nam pri tom nije držala nož pod grlom, niti pretila bombardovanjem kako bi nas privolela? Jugoslavija je bombardovana u ime postvestfalskog principa koji odriče apsolutnu vrednost suvereniteta u ime ljudskih prava. Amerika sada traži od nas da joj pismeno potvrdimo da je njen suverenitet vrhunski princip, dok naš za nju to nije bio.
       Kako će izgledati redosled poteza Beograda u narednih mesec dana? Cenkanje sa Amerikancima se nastavlja, sa dobrim izgledom na konačni sporazum. Diplomatska računica Srbije i Crne Gore nalaže da se, kao prvo, sačeka 15. jun (rok u kom Bela kuća i Stejt department moraju obavestiti Kongres da li smo ispunili zahteve za nastavak američke finansijske pomoći, posle čega će mnogo toga biti jasnije); da se, zatim, sačeka evropski sastanak u Solunu gde ćemo 21. jun saznati da li imamo šanse da se Evropskoj uniji pridružimo ubrzanim tempom, možda i 2007. godine. A posle toga nam za poslednje detalje ostaje još malo vremena do 1.jula, kad po zakonu o vojnoj pomoći pada američka zastavica.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      

APSURDISTAN “Stara Evropa” misli da se Amerikanci previše boje hipotetičkog progona politički motivisanog tužioca Međunarodnog krivičnog suda, čijem autoritetu zato neće da se podvrgnu. To još ne znači da u svetu nema onih koji sanjaju o tome da Amerikance izvedu pred sud za ratne zločince.        Belgijski advokat Jan Fermon upravo se trudi da to učini generalu Tomiju Frenksu, američkom komandantu u iračkom ratu. Belgijski sudovi su 1993. proglasili univerzalnu nadležnost za ratne zločine i genocid, a Fermon predstavlja deset iračkih građana koji tvrde da su bili svedoci američkih svireposti (bombardovanje pijace, artiljerijski napad na ambulantna kola, ubistva civila). Po belgijskom zakonu teorijski je moguće podići optužnicu protiv Frenksa i suditi mu pred belgijskim sudom za zločine koje je američka vojska počinila u Iraku, sve to potpuno nezavisno od Međunarodnog krivičnog suda. Američku vladu je to tako razbesnelo da je zapretila preseljavanjem sedišta NATO-a iz Brisela ukoliko Belgija ne promeni sporni zakon. Belgijske vlasti su obećale da će tom “apsurdistanu” stati u kraj.