Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenovićima, nije tako teško dati. Zaverenicima i “pobednicima” svakako, za domaću upotrebu i pored zgražavanja sveta. Takva kraljica Draga se savršeno uklopila u kontekst negativnog učinka perioda vladavine Obrenovića u srpskoj istoriji

      Kada je kralj Aleksandar Obrenović u julu 1900. godine obavestio ljude iz najbliže okoline o svojoj odluci da se oženi Dragom Mašin, procesi razgradnje jednog sistema državne vlasti u tadašnjoj Kraljevini Srbiji, u kojem su pukotine bile vidljive godinama, dobili su novo ubrzanje. Ponevši kraljevsku krunu, Draga Mašin je i u svesti savremenika i u kasnijoj istoriografiji, koja je tražila i ponudila objašnjenje za docniju zaveru, surovo ubistvo i politički prevrat, ispunila, mora se priznati uspešno, dobar deo praznog prostora. Kako to obično biva kada se pomešaju uzroci i povodi i kada se znanje o prošlosti zadrži na površini, dinastičkom pitanju i emotivnom odnosu prema ličnostima iz jedne ili druge dinastičke kuće, Karađorđevića ili Obrenovića, pravi razlozi ostali su potisnuti i skriveni. A njih je bilo puno i skoro svaki je imao težinu i značaj fenomena čije bi pažljivo iščitavanje olakšalo snalaženje u sopstvenoj istoriji (da ne pominjemo obavezni dodatak o razumevanju sadašnjosti i predviđanju budućnosti).
       Tako je, na primer, problem vojnog faktora bio dublji od iskazane netrpeljivosti oficira prema sablažnjivom izboru kraljeve saputnice. Deo te istine je obelodanjen u narednim godinama “zlatnog veka srpske demokratije”, ali je dugo poricano da je koncept vojne sile, negovane u državi i društvu, koja je u stanju da pogazi zakletvu i ubije kralja i kraljicu, pored osnovnih zadataka, bio zasnovan i na interesu jednog dela njenih predstavnika. Vojska je, tačnije njen oficirski sloj, uz činovništvo koje je godinama potiskivano, zauzela mesto srednjeg sloja/klase u srpskom društvu. Oko nje se plela mreža krupnih liferanata, koji su u narastanju njene moći i u atmosferi očekivanja rešavanja nacionalnih zadataka, videli priliku za, današnjim jezikom rečeno, dobar biznis. Osim vojske, događaji u maju 1903. povezani su sa različitim pitanjima među kojima su najznačajnija kontinuitet zavera, buna i zavereničko delovanje u Srbiji i na Balkanu, politička i ekonomska osujećenost nekada važnog liberalnog trgovačkog sloja, kao i stalna unutrašnja politička napetost usled jakih otpora prema državi i njenim institucijama, koja je, podsticana velikim spoljnopolitičkim pritiskom moćne Austrougarske, stvarala specifično osećanje ugroženosti.
       U tako proširenoj slici, “udeo” kraljice Drage bledi, ali se mera njene krivice za zaveru u beogradskom Konaku obično svodila na tipične nedostatke njene “ženske prirode”: činjenicu da je bila deset godina starija od kralja, da nije mogla da mu podari naslednika i da je pre stupanja na presto proživela godine sumnjivog udovičkog života. Ili, još bolje, na romantično-erotizovane predstave evropskog javnog mnjenja, inače zgroženog sudbinom jednog kraljevskog para u tamo nekoj “Ruritaniji”, koje su podstakli romanopisci i pesnici Gijom Apoliner, Bernar Tuše, Emilio Zorzi, Pola Negri (Alexsander et Draga de Serbie. Amour et Mort d’ un couple; L’ eccidio di Belgrado; Il sogno di Draga) Koliko je priča o Dragi i Aleksandru bila intrigantna, svedoči i njena privlačnost za stvaraoce tek začete evropske filmske industrije. Vodeće filmsko preduzeće “Braća Pate” je ubrzo posle Majskog prevrata snimilo film “Ubistvo srpske kraljevske porodice” koji je postao sastavni deo repertoara putujućih bioskopa širom Evrope tokom 1903. i narednih godina.
       Na domaćem terenu, pisci bliski vremenu Drage i Aleksandra su, ako izuzmemo političare memoariste koji su bili neposredno ili posredno umešani u prevrat, skinuli romantični veo i ponudili ogoljenu priču, koja je bila u funkciji navodno nove politike i novog vremena (Svetislav Lazić, Božidar Nedeljković-Račkoman). U romanima koji su napisani poslednjih decenija, pisci su se vratili romanesknoj potki, ali su je začinili teškim zadahom potisnutih ljudskih strasti i glibom srpskog palanačkog, malograđanskog blata (Dušan Savković, “Sekira”; Ljubiša Jocić, “Draga Mašin”; Slavko Stamenić, “Svita”). Noviji pokušaji nekakve rehabilitacije Drage i Aleksandra bili su površni i neuspeli. Nagoveštaje, ako su tačni, da je filmska kamera zabeležila svojevrsnu “dekonstrukciju” istorije (što autorki, Isidori Bjelici kako se čuje, verovatno uopšte nije bio cilj) kroz postmodernističko-pornografsku varijantu lezbijskog odnosa između kraljice Natalije i Drage, neki su doživeli kao skrnavljenje, a drugi, s pravom, kao jeftinu, štosnu manipulaciju.
       Činjenica da je, tada još maloletan, kralj Aleksandar stupio na presto posle dvorskog prevrata, u aprilu 1893, kao da je odredila njegovu životnu sudbinu. Ovaj, po mišljenju neutralnih ličnosti, mahom stranaca, inteligentan, talentovan, usamljen i nervozan mladić, bio je prvi vladar moderne srpske države, koji je pripreman i obrazovan za vladarske dužnosti. Breme roditeljskih rasprava i razvoda, jak uticaj koji je otac, kralj Milan, imao na njega i posle abdikacije i odlaska iz Srbije, i veliki politički pritisak sukoba krune sa radikalima, koji kralj Milan i pored očite želje nije uspeo da neutrališe, predstavljali su za Aleksandra preteško nasleđe. Srbija, koju mu je otac “ostavio”, bila je zemlja u kojoj su teškom mukom uspostavljani temelji ustavne monarhije, institucija, zakonodavstva i obrazovanja, delimično zaslugom njenih vodećih ljudi, kralja Milana i nekolicine političara kreativnog duha, a delom i zbog zahteva evropskih sila. One su posle Berlinskog kongresa nametnule nezavisnim, mladim balkanskim državama obaveze koje su ih približile evropskom svetu, ali u isti mah jasno odredile granice njihovog zamišljenog suvereniteta i nacionalnih ciljeva, formulisanih još u vreme turske vladavine na ovim prostorima. Iskustvo Srbije sa politikom carske vlade u Beču dobro je poznato, ali je tada, osim pouke, ono stalno hrabrilo struje u srpskoj politici i društvu koje su se pozivale na tradicionalne ustanove srpskog društva, kojih odavno nije bilo, na opiranje državi i njenim predstavnicima i na poništavanje vlasti oličene u Obrenovićima. Uz sve to, išao je i pogled upućen ka Petrogradu, koji je u suštini uvek bio više zainteresovan za, Rusiji i moreuzima bližu, Bugarsku.
       U takvoj situaciji Obrenovići su se nosili sa najvećom političkom strankom, radikalima, kako su mogli i umeli. Po nekim svedočanstvima, svaki izbori u Srbiji ličili su na zavođenje vanrednog stanja. Zategnutosti između krune i radikala, između političkih partija, bile su tolike da je kralj Milan za vreme svoje vladavine, ali i posle abdikacije utičući na sina, najčešće prečicom rešavao probleme. Umor od politike, strah od zavere i privatan život, koji je postao nedopustivo javan, nagnali su ga da ode iz zemlje. Iako nije nasledio očeve strahove, kralj Aleksandar je preuzeo njegove metode vladavine, prekoračujući često ovlašćenja ustavnog monarha posredstvom sitne manipulacije ličnostima iz politike. Uticaj dvora u politici zemlje i društvenom životu prestonice bio je presudan u poslednjoj deceniji 19. veka. Takva otvorenost vladarske kuće imala je i svoju lošu stranu, jer je dozvoljavala uvid u privatan život i, u slučaju kralja Aleksandra, javnu brigu za njegovu srećnu i za Srbiju korisnu ženidbu. A od brige do zavirivanja u kraljevsku spavaću sobu nije bio dugačak put.
       Svi pokušaji kralja Milana da za sina nađe nevestu u nekoj od bivših nemačkih vladalačkih kuća, i kraljice Natalije da u Beograd dođe neka od kneginjica velike carske porodice Romanov, bili su bez uspeha. Iz progonstva, u koje je oterana 1891, kraljica Natalija je dugo pripremala teren za sinovljevu ženidbu Ksenijom, kćerkom crnogorskog kneza Nikole. Bila je uverena da ako su cetinjske princeze dovoljno dobre za Romanove, jer su dve kćeri kneza Nikole već bile udate za ruske velike kneževe, još jedna u beogradskom Konaku ne bi škodila njegovom ugledu. Na drugoj strani, ona je silom pokidane veze sa sinom i uticaj na njega uspostavila, pomalo neoprezno i suviše samouvereno, pomoću Drage Mašin, svoje dvorske gospođe i družbenice u progonstvu.
       I pre nego što je, polovinom devedesetih godina, otpočela romansa između nje i kralja Aleksandra, Draga nije bila nepoznata ličnost u Beogradu. Poreklom iz ustaničke porodice Lunjevica, ova kćerka visokog državnog činovnika bila je, za to vreme, solidno školovana. Nesrećan i kratkotrajan brak sa inženjerom Mašinom završio se upravo u vreme propadanja njene porodice, naglo osiromašene posle smrti oca. Sa malom grupom žena Draga je potom radila i prevodila tekstove za časopis “Domaćicu” i taj krug je predstavljao, uslovno rečeno, nekakav začetak, ali i slepi kolosek feminističkog pokreta u Srbiji. Jasniji i konkretniji pokušaji, koji su imali budućnost, došli su sa druge strane, od socijalista. Delatnost žena oko “Domaćice” bila je pod patronatom kraljice Natalije, koja je napuštajući Srbiju povela sa sobom i Dragu Mašin. Izgleda da se Natalija nije mnogo uznemirila kada je ustanovila da sinovljeva pažnja i češći dolasci u Bijaric, na francuskoj obali, potiču pre iz velike emotivne vezanosti za njenu dvorsku gospođu, nego iz odanosti prema majci. Nije se preterano uzbudila ni okolina kralja Aleksandra, kada se Draga vratila u Beograd i zauzela mesto kraljeve “javne metrese”. One se obično nisu udavale za kraljeve.
       Međutim, kombinacija Dragine ambicije i njegove potrebe da se putem ženidbe odvoji i emancipuje od uticaja oca i majke i započne samostalnu vladavinu, uz udvoričku naklonost nekolicine ličnosti bez političkog uticaja iz njihove okoline, učinili su da ovaj, sa dinastičkog i državnog stanovišta svakako pogrešan korak, bude neumitan. Kralj Aleksandar nije želeo da sasluša savete da brak sa Dragom bude morganatski, nego je sklopljen kao punovažna zajednica pred bogom i svetom. Pa ipak, završio se kobno.
       Tokom nepune tri godine, koliko je kraljevski par opstao na prestolu, učinjeni su veliki napori da se javnosti predstave prednosti kraljevog izbora. U isto vreme tekao je obrnut proces izgradnje antimita, o Dragi pre svega, pomoću kojeg je stvorena pogodna atmosfera za prihvatanje ne samo svrgavanja Obrenovića, nego i zločina. Ova dva procesa tekla su paralelno i počivala su na istim osnovama, samo su mehanizmi njihove izgradnje bili različiti, s tim što su razlozi za izgradnju Draginog kulta, poslužili kao osnova za proizvodnju negativnog mita. U oba slučaja polazilo se od činjenica da je Draga kao građanka došla na presto, da je bila udovica i da je, sada kao kraljica, bila starija od kralja.
       Dok su politički potezi, oslobođenje predstavnika radikala osuđenih zbog učešća u Ivanjdanskom atentatu na kralja Milana, bili usmereni na dobijanje podrške pripadnika najbrojnije Radikalne stranke, izgradnja kulta imala je mnogo širu funkciju. Putevi kojima je to pokušano išli su sigurnim pravcima apelovanja na nacionalno i versko osećanje i na tradiciju, onako kako je tada doživljavana i predstavljana politička, dinastička, verska i porodična tradicija. Manifestacije izgradnje kulta su se već oslanjale na predstave o različitim društvenim ulogama muškaraca i žena, pa i kralja i kraljice. To je posebno uočljivo u slučajevima javnih, vidljivih napora da se Draga promoviše. Naime, ubrzo posle venčanja kraljičino ime poneli su Viša ženska škola u Beogradu, konjički i pešadijski puk Kraljeve garde, ginekološki paviljon Opštedržavne bolnice u Beogradu. Ona je preuzela pokroviteljstvo nad “Beogradskim ženskim društvom” i postala je zaštitnica “Prvog beogradskog ženskog društva za udomljavanje devojaka”. Njen rođendan je proglašen za državni praznik, a ustanovljena je specijalna medalja “Kraljice Drage”, koja je isključivo bila namenjena zaslužnim ženama.
       U administrativnoj podeli zemlje takođe su izvršene promene. Rudnički okrug, iz kojeg je Draga poticala, izdvojen je u zasebnu upravnu jedinicu. Veliki broj sela i nekoliko opština u Srbiji promenilo je ime u Draginje, Dragovo, Draginac. Od zaselaka su stvorena nova sela, a neka su prerasla u varoši sa kraljičinim imenom.
       Osim ovih upadljivih manifestacija, postojale su i one sa skrivenom porukom, verbalnom i ritualnom. U oba slučaja poruka je bila upućena masi, pre nego tadašnjoj eliti, za koju se pretpostavljalo da ne odobrava kraljev brak bez obzira na to da li je ili nije otvoreno istupala protiv njega. Sa stanovišta dinastijske retorike, Obrenovići su mogli, kao i Karađorđevići, da se pohvale da su narodna dinastija. Za razliku od novih, mladih susednih država u kojima su vladari bili stranog porekla (npr. Koburzi u Bugarskoj), Srbija je u 19. veku imala dve porodice koje su pretendovale na presto. Obe su isticale svoju vezu sa narodom i na njoj su gradile nesporan kredibilitet svoje vladavine. I onda kada su se ženili strankinjama, njihovo “narodno” poreklo i poreklo dece rođene u tim brakovima nije dovedeno u pitanje.
       Knez Mihailo i knez/kralj Milan oženili su se kćerkama iz nižeg ugarskog i vlaško-bojarskog plemstva. Oba braka nisu uspela i kneginja Julija i kneginja/kraljica Natalija napustile su Srbiju. Venčanje kralja Aleksandra sa Dragom je zbog svega toga predstavljeno kao prednost. Jedinstvo naroda i dinastije u ovom slučaju obogaćeno je novim “kvalitetom”, izraženim u sloganu o “kraljici Srpkinji”, prvoj kraljici srpskog porekla posle Kosova. Draga je tako postala dodatna spona između Obrenovića i naroda. Poruka je glasila da se zahvaljujući “kraljici Srpkinji” dinastija ni po čemu ne odvaja od svog naroda. Paralela koja je povučena sa kneginjom Milicom, u govorima i pozorišnim komadom “Carica Milica”, koji je premijerno izveden u Narodnom pozorištu povodom rođendana kraljice Drage, trebalo je da naglasi kontinuitet sa nemanjićkom državnom tradicijom srednjovekovne Srbije.
       Na drugoj strani, izvan poruka ovog tipa, koje su prosleđivane putem štampe i javnih nastupa kralja Aleksandra, svečani dočeci kraljevskog para na putu po zemlji, trebalo je da pokažu da su ovi napori krune naišli na adekvatan odgovor. Natpisi i parole na kapijama, posebno aranžiranim za te prilike, uvek su sadržajem naglašavali pre svega nacionalna nadanja. Dolazak Drage na presto predstavljen je kao da je u neposrednoj vezi sa zapretenim nacionalnim ambicijama. Tako je na dočeku kralja i kraljice, koja je “rudničkim mlekom zadojena”, u Rudničkom okrugu, na najvidljivijem mestu stajao natpis:
       “Praunuka Miloševa
       Prizren zove grad
       Sa unukom Lunjevice
       Srbinov je nad.”
       Ovo je trebalo da bude “vox populi”, glas i odgovor naroda, na nešto što u zvaničnim nastupima kralja Aleksandra nikad nija izrečeno. Draga je sigurno imala udela u osmišljavanju ove, uslovno rečeno, ideološke strane nastupa kraljevskog para u javnosti. Uostalom, prema brojnim svedočanstvima, ona je u prve dve godine braka, sve do nesrećnog raspleta njene “trudnoće”, imala veliki uticaj na odluke kralja Aleksandra i njena uloga je bila vrlo bliska ulozi savladara.
       Ako i ima sumnje da se neposredno mešala u politiku, onda ih ne može biti u pogledu njene umešanosti u aktivnosti oko popularisanja njene ličnosti i propagande njenog kraljevskog položaja. Sa dvora su stalno pristizali glasovi o tome da je nova domaćica uredila vladarsku kuću po uzoru na “tradicionalni srpski dom”. U Konaku su proslavljani praznici koji, u obliku rituala, nikada nisu slavljeni u domu Obrenovića (Materice, Očevi). Draga je uvela Vaskršnji post od Velike nedelje, iako je kralj Aleksandar pre toga postio samo na Veliki petak. Javnost je saznala da su sa kraljevske trpeze nestali strani luksuzni proizvodi, francuski sirevi i bavarsko pivo, što neke dvorske porudžbine iz tog vremena baš i ne potvrđuju.
       Kao velika zaštitnica narodnih rukotvorina, kraljica je poručila da se, po nacrtima profesora Titelbaha, izradi poseban katalog pirotskih ćilima. Za godišnju izložbu u Petrogradu poručila je da se izradi nošnja iz svih okruga Srbije u koju su odenute posebne lutke i poslate put Rusije. Ona sama se, na Cveti 1902, pojavila odevena u svečanu odeždu srednjovekovnih vlastelinki, s namerom da takvu odeću o praznicima ponesu najpre njene dvorske dame, a potom i ostale gospođe na dvoru. Uostalom, u skladu sa propagiranom politikom oslonca na Rusiju u spoljnoj politici, u vladalačkom domu je muzika slovenskih kompozitora zamenila Štrausove lake note.
       Crkva je zauzimala posebno mesto u nastojanjima kraljevskog para da pribavi legitimitet. Kraljica Draga je važila za pobožnu ženu, ali se već posle obreda venčanja u beogradskoj Sabornoj crkvi pokazalo da je učinjen i dodatni napor da se ovaj brak potvrdi i izdvoji u odnosu na ostale. U crkvi Svetog Đurđa u Smederevu mitropolit Inokentije je izvršio već zaboravljeni obred “razrešenja venaca”, neku vrstu obreda inicijacije, posle kojeg se iz mladenačkog perioda prelazi u supružnički. Usledila su velika darivanja crkvama i manastirima u Srbiji, pri čemu su najveći pokloni bili namenjeni nemanjićkim zadužbinama u Kuršumliji, Žiči i posebno Studenici (skupoceni pokrovi za ćivote svetog Simeona i kralja Stefana Prvovenčanog).
       Na prve glasove o kraljevoj ženidbi mnoge ličnosti iz kraljeve okoline, pristalice i prijatelji kralja Milana i kraljice Natalije, pokušali su da ukažu kralju koliko je njegov izbor neprimeren. Oni najuporniji su svoja ubeđivanja najčešće zasnivali na “nemoralnoj”, razvratnoj udovičkoj prošlosti buduće kraljice. Sve ostale činjenice, koje su imale snagu argumenata, nisu toliko isticane kao sumnjiva Dragina prošlost. Time je postavljen kamen-temeljac za stvaranje negativnog mita. Nijedna okolnost njenog života nije tako dobro mogla da posluži kao pogodna baza za postizanje široke društvene saglasnosti u pogledu nepodobnosti da zauzima presto u Srbiji, kao pikantni detalji njenog, navodno, “nemoralnog” života.
       Drugi elemenat negativnog mita bio je u neposrednoj vezi sa prethodnim i u njemu se ogledala sva krhkost pokušaja začetaka nekakve emancipacije ženskog sveta u Srbiji. U Draginom slučaju, ismevani su njeni prevodilački pokušaji, a odnekud je iskrsla i priča o pripadništvu “plavoj čarapi” (bluestockings - grupa obrazovanih žena u viktorijanskoj Engleskoj). Zanimljivo je, takođe, da se i Draga, kao kraljica zaogrnuta velom “tradicije”, odrekla ovog perioda svoje prošlosti i nastojala da se on što pre zaboravi. Ako je neku od tih priča i mogla da porekne, događaje koji su usledili u vezi s njenom čudnom trudnoćom i nepostojećem porođaju, nije bilo moguće izbrisati. Kraljevski par je ovom aferom najviše doprineo da radnja zaverenika, pa i ubistvo, steknu kakav-takav legitimitet. Dakle, radilo se o sredstvu da se pribavi potvrda za planirani čin, a ne o uzroku događaja. Oni kojima su se kralj Aleksandar i Draga najviše obraćali i na čije su emocije najčešće apelovali, teško da su mogli da razumeju zbunjujuća zvanična saopštenja sa dvora o “izostanku rođenja naslednika”. Osećanje da su prevareni, ovog puta tako javno, ničim se nije moglo poništiti.
       Jedina pukotina u ovakvom razmeštanju pravih i lažnih uzroka za ubistvo u Konaku, pojavljuje se kada se razmišlja o onom čuvenom: šta bi bilo, da je bilo. Sa stanovišta dinastijskog legitimiteta, da je iz braka kraljice Drage i kralja Aleksandra rođen naslednik-ca prestola, zaverenički plan bio bi, najblaže rečeno, otežan. Ipak je teže zamisliti da bi tada vojno i civilno vođstvo zavere moglo da računa na tako široko prihvatanje svrgavanja, a posebno ubistva, cele jedne porodice i to kod kuće, na domaćem terenu.
       Osim ovih, ključnih elemenata za pravljenje negativnog mita, postojali su i drugi. Dragino isticanje ostalih članova porodice Lunjevica u prvi plan, mnogo više je štetilo njenom ugledu, nego što ju je uspešno predstavljalo kao patrijarhalnu ženu starog kova, koja je čvrsto povezana sa svojom porodicom. Danas je još neizvesno ko je više doprineo da se stvori uverenje da se za jednog od braće Lunjevica priprema presto, da li kraljica svojim neukusnim nametanjem braće ili ona struja koja je bila “zadužena” za stvaranje lošeg utiska. U svakom slučaju, ispostavilo se da se kralj Aleksandar najlošije snalazio u igri oko budućeg naslednika prestola. Njegove reakcije su kasnile, a demantiji glasina o Lunjevici-nasledniku zvučali su neuverljivo.
       U kasnijim opisima događaja u dvoru u noći Majskog prevrata i razvoja događaja u Beogradu nekoliko dana kasnije, najčešće pominjana reč, koja je u javnosti počela da zamenjuje objašnjenje za razlog ovakve sudbine Obrenovića, bila je mržnja. Pominjana je mržnja koju su prema kraljevskom paru osećali oficiri, javno mnjenje prestonice, beogradske gospođe, pa i ceo narod - kao da je reč o autentičnom kolektivnom osećanju, a ne proizvodu manipulacija. Tim osećanjem trebalo je da se opravda ubistvo, ali i neshvatljivo obračunavanje sa telima ubijenih (da podsetimo: prvi zaverenički plan predviđao je samo proterivanje kralja i kraljice, a naknadno je doneta odluka o ubistvu). Na ovu surovu simboliku zatiranja “omraženih” stavljena je tačka objavljivanjem izveštaja sa obdukcije, koji je predstavljao očigledan primer dvostruke manipulacije telom. U nalazu se, u slučaju kralja Aleksandra, insistiralo na promenama na mozgu (zadebljanje membrane kore velikog mozga) koje su ga diskreditovale kao vladaoca. Na telu kraljice Drage stručno mišljenje se usredsredilo na bolest reproduktivnih organa (zastareo metritis i ožiljci od pobačaja) zbog čega, navodno, nije nikada mogla da postane majka.
       Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenovićima, nije tako teško dati. Zaverenicima i “pobednicima” svakako, za domaću upotrebu i pored zgražavanja sveta. Takva kraljica Draga se savršeno uklopila u kontekst negativnog učinka perioda vladavine Obrenovića u srpskoj istoriji. Kako poznavanje prošlosti odavno podrazumeva mnogo šire zahvate od sukoba dinastija, eha emotivnih rasprava o ulozi pojedinih ličnosti ili političkih stranaka, i mitovi i antimitovi trebalo bi da su odavno izašli iz mode.
      
       ANA STOLIĆ
       (Autor je doktor nauka, naučni saradnik Istorijskog instituta SANU)