“Jastrebovi” veruju da je Iran opasan samim tim što je njima sumnjiv. Umerenjaci procenjuju da Iran vidi uspešnu odbranu od američkog napada upravo u verovanju na strani da je u stanju da proizvodi nuklearno oružje

      Iran se, kao što se očekivalo, našao pod novim američkim diplomatskim i političkim pritiskom i pod optužbama sličnim onima koje su iz Vašingtona upućivane na adresu Bagdada uoči priprema za napad SAD na Irak. Optužen je da želi da proizvodi nuklearno oružje i da skriva teroriste Al kaide, čiji su atentatori-samoubice u nedavnom napadu u Rijadu ubili više od 30 ljudi.
       Pošto je Iran, po merilima Vašingtona, ukleta zemlja iz “osovine zla” od koje se može očekivati svakakva nepodopština, optužen je takođe da u susednom Iraku, prkoseći silnim američkim okupacionim snagama, podstiče formiranje islamske teokratske vlade, po ugledu na sopstvenu. “Nastojanja da se Irak preobrazi po uzoru na Iran, biće žestoko suzbijena”, zapretio je ministar odbrane Donald Ramsfeld i založio se za “promenu režima” u Iranu, kao što se svojevremeno zalagao za uklanjanje Sadama Huseina u Iraku.
       Ovakve sličnosti obično nisu slučajne. U američkoj štampi se, posle rata u Iraku, piše o “domino efektu” na druge dve zemlje iz “osovine zla”, Iran i Severnu Koreju, i o praktičnom dejstvu doktrine o preventivnom ratu. Otuda i pitanje koje analitičari postavljaju: da li je Iran sledeća američka meta i, ako jeste, hoće li biti novog rata ili će Vašington težiti uklanjanju režima mula i ajatolaha nekim drugim, recimo subverzivnim, putem?
       Ono što se sada događa, spada u pripremu javnosti, i američke i svetske, za eskalaciju optužbi protiv Irana, za zaoštravanje američko - iranskih odnosa, koji u diplomatskom smislu ne postoje još od islamske revolucije 1979, i za porast napetosti u oblasti Persijskog zaliva.
       Iran je odlučno odbio sve tvrdnje - da podržava teroriste, da se meša u unutrašnje poslove susednog Iraka i da teži proizvodnji nuklearnog oružja. Pohapsio je neke strane teroriste koji su se našli u Iranu, ali je Vašington taj korak ocenio kao “nedovoljan”. Glavna optužba, međutim, odnosi se na proizvodnju nuklearnog oružja. Međunarodna agencija za atomsku energiju treba 16.juna da podnese izveštaj o iranskom nuklearnom programu, koji se inače ostvaruje uz rusku tehnološku pomoć. Amerikanci se nadaju da će taj izveštaj - kako se to svojevremeno dogodilo sa nuklearnim programom Severne Koreje - sadržati implikaciju da je Iran u stanju da proizvodi nuklearno oružje i da to možda i čini, iako spada među potpisnike Međunarodnog sporazuma o neproliferaciji.
       Iran, slično Severnoj Koreji, ne dozvoljava međunarodnoj inspekciji uvid u svoj nuklearni program, tvrdeći da će koristiti nuklearnu energiju isključivo u mirljubive svrhe. Amerikanci sumnjaju u tu tvrdnju, uz vrlo jak argument, koji je nedavno izneo Bušov spouksmen Ari Flajšer: šta će zemlji koja u izoblju ima nafte i zemnog gasa još i nuklearna energija kao gorivo?
       Rusi, koji Irancima grade jednu nuklearku, vrednu 800 miliona dolara, ne žele da sami budu osumnjičeni da podižu opasan i nelegalan objekt, pa traže od Irana da dopusti međunarodnoj inspekciji uvid u svoj nuklearni program. Čak su predlagali Amerikancima da im se pridruže i da zajedno sa njima grade tu nuklearnu centralu! Pošto je iranska nuklearka postala kamen spoticanja u odnosima između Vašingtona i Moskve, Rusi su izokola, pred susret Buša i Putina u Sankt Peterburgu, pustili u opticaj ideju da bi mogli čak da dignu ruke od projekta u Iranu, ako bi drugde imali unosne kompenzacione poslove (recimo, u Iraku). Dva predsednika su se odlučno izjasnila protiv proizvodnje nuklearnog oružja u Iranu, pa se na toj saglasnosti i ostalo.
      
       Sama američka administracija je, po običaju, podeljena na Ramsfeldove “jastrebove” i Pauelove umerenjake u pristupu iranskom problemu. Razlike su najuočljivije u ocenama političke važnosti iranskog nukearnog programa i u taktici dodatne prinude.
       “Jastrebovi” veruju da je Iran opasan samim tim što je njima sumnjiv. Umerenjaci procenjuju da Iran vidi uspešnu odbranu od američkog napada upravo u posedovanju nuklearnog oružja ili u verovanju na strani da je takvo oružje u stanju da proizvede. Zato svesno i neguje mit o svom nuklearnom programu: neka Vašington strepi od iranske moći uzvraćanja najrazornijim oružjem.
       Druga podela je oko takozvane vojne opcije, to jest oko toga treba li režim u Iranu svrgnuti uz pomoć rata i okupacije, kao u Iraku, ili je to moguće postići nekim drugim - i kojim - putem. Zasad čak i Ramsfeld, koji prednjači u ratobornoj retorici, ne pominje invaziju, iako je stratezi Pentagona, teoretski, u okviru doktrine o preventivnom ratu, ne isključuju.
       Bela kuća ocenjuje da “neki Iranci žele promenu vlade, pa zato zaslužuju podršku”. Ajatolasi su, veruje se, istrošili svoju ideologiju, a više od polovine iranskog stanovništva ne pamti islamsku revoluciju. Ali, tu i prestaju nagađanja o prevratu. Ako mladi Iranci ne pamte islamsku revoluciju, Amerikanci zasigurno nisu zaboravili jedan svoj neslavan angažman iz tog vremena: američku ambasadu u Teheranu bili su zaposeli zagriženi fundamentalisti i držali u njoj na stotine talaca puna 444 dana.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ