Rastko Petrović - Otkrivanje drugog neba: 2003, Festival jednog pisca; dve izložbe - Galerija Artget i Likovna galerija Kulturnog centra Beograda 12. maj -1. jun 2003.

      Delo i životopis Rastka Petrovića (Beograd, 1898 -Vašington, 1949) objedinjeni na prvom festivalu jednog pisca u Kulturnom centru Beograda otvorili su svojevrsno polje razbuđivanja.
       Ne samo kroz dve izložbe, “Afriku 1928/29.” postavljenu u likovnoj galeriji s fotografijama i crtežima koji su pratili istoimeni putopis, kao i kroz rekonstrukciju dokumenata, fotografija, odlomaka rukopisa i dokumentarnih filmova na postavci u galeriji Artget, publici su pružena saopštenja i u panel diskusijama, ali i kroz izdanje zbornika “Otkrivanje drugog neba”, ciljajući na akcentovanje zaostavštine muzejskih i arhivskih sadržina.
       Smisao interaktivnosti preneo je festival koje su priređivači Olivera Stošić i Mihajlo Pantić, kao i autori izložbe Olivera Stošić, Gordana Dobrić i dizajn Ivan Kucina svojim predstavljanjima usmerili na višemedijske izazove novih prihvatanja. Tako je za Rastka kao pesnika, pred današnjom informatički osvešćenom publikom, formirana mogućnost novog “Otkrovenja”, kako je glasio i naslov njegove prve pesničke zbirke iz 1921. I naravno, književno delo ovog Beograđanina, snažna unesenost u evropske tokove kulture, promišljanje likovne kritike i ispisane refleksije o dejstvu i prožimanju umetnosti i života naglašeno su potkrepljeni i ostalim senzacijama izražavanja koje su ga preokupirale putem sada raspoloživih sredstava video-projekcije, kompjutera, štampanih i uvećanih fotografija i rukopisa i zvukova iz njegove fonoteke.
       Za izložbene posetioce otvoreni opus Rastka Petrovića, dodatno je iznenađenje pri susretu s njegovim rezultatima u fotografiji, stvaranih i instinktivno, ali i s osetljivim komponovanjem kadra, čemu se priključuju i uzbuđenja u situacijama za dokumentarne filmove nastale u Čikagu i na drugim lokacijama u Americi. Sve sastojke odlikuje intimni karakter pesničkog unošenja koji se uviđa i na izložbi raspoloživom ekranu za pregled njegovih putopisnih crteža, akvarela i beleški, vebsajt dizajnu kao prenošenju arhivskih potencijala i kurioziteta na mrežu, potkrepljujući biografske fotografije i dokumente. Ponuđena je, za današnju svest svestrana unesenost jednog od nosilaca zamaha modernizma u nasleđu srpske kulture, otkrivajući plodne mogućnosti preciznih tumačenja. Zahvaćene su sfere kulturoloških studija, uporedne istorije, feminističke vizure, postkolonijalna teorija, a kroz njegovu vlastitu izražajnost i paralelna mu avantura koju je pokret nadrealizma taj, “poslednji snimak evropske inteligencije”po kreativnom misliocu tehnoloških senzacija Valteru Benjaminu pokazaće se, uticajno pronosio tokom dvadesetih i tridesetih godina.
       Otkrovenje prepleta prirode i društvenog mesta, taj poetički imperativ zanosa i spoznaje utisnut je u razloge i ishode Rastkovog dejstva u srpskoj kulturi, pokazujući osvešćenost nastalu iz snažne senzualne želje za sjedinjenjem i posmatranjem čovečanstva. Time su inicijalna pesnička unesenost i čulni susreti uneti u impozantan repertoar preispitivanja i radoznalosti, odajući novi model za razumevanje osvešćenog učesnika u istoriji vlastitog naroda. Paradoks traumatičnog mladalačkog prelaska Albanije 1915, i golgota Srbije u Prvom svetskom ratu toj stvarnoj završnici kompleksnih odlika XIX veka, mora da su ga uputili na preispitivanje prošlosti i sadašnjosti Slovena, proširujući se u potrebu za eskapizmom koji su mu egzotizmi i Afrika predstavljali kao nova realnost iskustva. I koliko god su njegova pariska druženja u dvadesetim i diplomatska služba - Rim (1926 - 1930) i Vašington (1935 - 1949) - određivali proširenje aktivnosti, toliko je to i bio dokaz svojevrsnog pesničkog disanja kroz civilizaciju u otvorenosti iskustva koje je mladalački zamah kreativnosti istrajavao ka za njega stalnom traganju za “argumentacijom nove duhovnosti”.
       Za festival s takvim potencijalom arhivskog pretraživanja i otvaranja paradoksalnih deonica, u svestranoj angažovanosti Rastka Petrovića bila je neophodna svojevrsna podela u učešću više autoriteta, što je prepoznalo i produkcijski pomoglo Skupština grada Beograda.
       Iskrslo je pitanje koje je dinamika manifestacija festivala i izložbi ponudila prema samoj Rastkovoj ličnosti: može li se u njegovoj ekstatičnoj avanturi spoznaje i čulnih susreta, kao i zahteva za objektivnim pristupom u modernizmu (a što je pokazala njegova delatnost kao kritičara i diplomatska karijera), iskazati neophodni preduslov za mesto stvaraoca iz nacionalne kulture unutar evropskih tokova prve polovine HH veka? Prava mera u određenju lepote, učenosti i elegancije koje je dalo rasklapanje života kroz stvaralačku aktivnost Rastka Petrovića nema jedinstvenu definiciju, pa razbuđivanje njegove prošlosti postaje starinska refleksija o smeloj individualnosti u anamnezi današnje kulture. Čini se da se njegovim i ovakvim javnim “otkrovenjem” u već odmičućim prvim sezonama XXI veka, naglašava diskretna ali i opominjuća potreba za unutarnjim pribežištem i to u modelu otklona od današnjih pozicija i shvatanja umetnosti i kulture u okrilju preovladavajuće informatičke uniformnosti globalnog entertainmenta. Možda se, dok se veliki deo savremene umetnosti umnožava kao otužan i kreativno manjkav izvod postvorholovskog komentara na industriju kulture kao zabave, prekriva i okrilje politike i načini predstavljanja koji agresivno preovladavaju.
       I to zauzimajući našu pažnju i perfidno, pod okriljem sverazumljivosti i otvorenosti, sputavajući dato nam vreme i mogućnosti slobode.
       A za posetioce festivala i one koji su se prvi put upoznavali s Rastkovim opusom - njegovim zanosom ali i intelektualnim i kritičkim stavovima - možda je to bila retko uspešno izvedena otmica u priželjkivani doživljaj slobode koju, nadrealistički poentirano u svojim podsvestima, i jesu priželjkivali.
      
       NIKOLA ŠUICA