Polemika o fenomenu “nove evropske drame”

      Tema 11. Međunarodnog simpozijuma pozorišnih kritičara i teatrologa od 31. maja do 1. juna na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, glasila je: “Nova evropska drama: Umetnost ili roba”. Ovako postavljena tema korenspondirala je sa znatnim delom selekcije zvaničnog programa Pozorja, kao i osnovnim konceptom “of” programa - predstave koje se prikazuju van takmičarske konkurencije - na kojem su prikazivana ostvarenja nastala u duhu pomenutog talasa (selektor Ivan Medenica). Na trijenalnom skupu, organizovanom u saradnji sa Međunarodnom asocijacijom pozorišnih kritičara (AICT) bilo je oko 30 učesnika pretežno iz evropskih zemalja, među kojima i imena kao što su An Ibersfeld (“klasik” semiologije pozorišta; u Novom Sadu je, inače, proslavila 85. rođendan), Aleks Sirs (vodeći teoretičar “nove evropske drame”), Dejvid Edgar, Džek Bredli, Džon Elsom, Franko Kvadri, Tomas Irmer i drugi.
       Izraz “nova evropska drama” upotrebljava se da objedini jedan talas ili grupu pisaca karakterističnih za drugu polovinu devedesetih, mlađih autora (rođeni krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, tj. tipičan produkt postideološkog sveta) čiji su komadi za veoma kratko vreme preplavili evropske pozornice i izazvali veliki medijski odjek. Postavivši temu kao izraz prilično široke dileme (ili - ili, odnosno, umetnost ili roba), Simpozijum je i uspeo u svojoj glavnoj nameri: da stvori atmosferu polemike, da sučeli potpuno suprotna stanovišta o fenomenu “nove evropske drame”.
       A o kakvom je fenomenu zapravo reč?
       Osnovne osobenosti ove vrste pisanja su šokiranje, izrazi brutalnosti na sceni, različiti oblici nasilja, a u središtu pažnje često su likovi koji pripadaju takozvanim marginalnim, ili manjinskim grupacijama: narkomani i drugi zavisnici, dileri, gej populacija, uopšte mlađi ljudi izrazito neadaptirani na uslove građanskog života, i slično. Verujemo da će neki od izraza koji se koriste da označe ovaj talas pomoći da bliže objasne o kakvim je delima reč: “in džer face” (“bez dlake na jeziku”), novi brutalizam, dramaturgija “krvi i sperme”, “prljavi komadi”, “kul” drame i slično. Talas je, naravno, raznorodan, i svaka od evropskih zemalja ima svoje specifičnosti, ali centri “nove evropske drame” su pre svih Britanija i Nemačka, a njeni vodeći predstavnici Mark Rejvenhil (1966) i Sara Kejn (1971-1999). Značajna je i pojava autora kao što su Edna Volš, Irvin Velš, Marijus fon Majenburg, Vasilij Sigarov i drugi, a na prostoru prethodne Jugoslavije, recimo, Dejan Dukovski i Biljana Srbljanović. Pomenimo i da je kod nas igran Rejvenhil (Kejnova još ne), ali i neki pisci koji nisu tipični reprezentanti talasa već više njegovi “bočni” predstavnici, poput Martina Makdone (“Lepotica Linejna”, “Sakati Bili”) ili Patrika Marbera (“Bliže”).
       Sve je počelo, legenda kaže, kada je polovinom devedesetih uprava Rojal Kort Teatra u Londonu, nakon višedecenijske dominacije reditelja, odnosno rediteljskog pozorišta, odlučila da u igru uvede neke nove pisce. Tako su postavljeni “Prokleti” Sare Kejn, njena prva i jedna u nizu drama koje su izazivale šok. Sledile su “Fedrina ljubav”, “Očišćena” , “Psihozis 4.48” (tekst ne-dramske strukture kojim je spisateljica najavila i svoje samoubistvo)... Mark Rejvenhil proslavio se komadima “Polaroidi” i “Šoping end faking”. U samom početku se sve odvijalo uglavnom u okvirima manjih grupa, a kasnije, uz snažnu podršku medijske i pozorišne mašinerije (brojne radionice, seminari, škole dramskog pisanja u okviru institucija, razmene, podrška generacijske kritike...) krenulo je tokom tzv. lančanog uprizoravanja širom Evrope.
       Da li ovi pisci donose odista novi senzibilitet i bitne inovacije na tematskom ili formalno-strukturalnom planu, ili je u pitanju naprosto privlačenje pažnje izazivanjem šoka, nasilja i brutalno naturalističkih prizora, potpomognuto još i snažnom marketinškom kampanjom koja ih neretko prati? - oko tog se pitanja, svakako u različitim varijacijama, stvorila osnovna polemika na novosadskom simpozijumu. Dobro upakovan proizvod prilagođen trenutnim potrebama umetničkog tržišta ili, ipak, jedan ozbiljan talas autora koji već sačinjavaju pravac i označavaju prekretnicu u evropskoj dramaturgiji? Može se reći - to su spremni da priznaju i okoreli protivnici talasa - da je najvažnija (a možda i jedina) novina koju su ovi autori uveli u dramu - nasilje, ali ne nasilje samo po sebi, nego pre svega način na koji se ono prikazuje: dakle, sasvim direktno, “licem u lice”, i u otvoreno naturalističkim scenama. Sve ostalo što ih karakteriše - nepostojanje klasične priče, razvoja i karakterizacije likova, opsednutost govorom bez prave komunikacije, često nedefinisani prostor, fragmentarna tehnika pisanja, upotreba novih tehnologija - u pozorištu je već odavno prisutno. Na drugoj strani, u svom interesantnom izlaganju, jedan od nekoliko domaćih učesnika skupa, dramaturg Miloš Krečković, iako naklonjen ovom dramskom talasu, primećuje da “tu nema velikih pisaca, velikih na onaj način na koji su to Igo ili Gogolj ili Zola ili Čehov bili u trenutku kada su pisali svoje prve drame, one koje su potom neretko zauvek menjale tokove pozorišne istorije”.
       I dok se oko talasa u raznim evropskim zemljama stvorila atmosfera apologije i aplauza, čak jedna vrsta polumita (na primer, procena je da “Proklete” Sare Kejn u Londonu nije videlo više od 1000 - 2000 ljudi, ali se taj broj na volšeban način naknadno uvećavao, tako da su svi imali “svoju verziju događaja”), protivnici su ukazivali na precenjenu umetničku vrednost dela, šematizovanu sliku sveta podeljenog na zli establišment i nezaštićene, slabe junake kojima ne preostaje ništa drugo negoli bekstvo u ludilo, očaj, narkotike, ubistvo i samoubistvo. Zauzvrat su optuživani za neosetljivost, konzervativizam i građanski konformizam.
       Neka vrsta mita stvorena je i u vezi s imenom Sare Kejn, koja je okončala život samoubistvom sa nepunih 30 godina. Da nije bilo tog tragičnog događaja, “verovatno bi ranije došlo do trezvene ocene njene dramaturgije”, smatra Poljakinja Dorota Ćirlić. To, dodajmo, ne znači da ona ovim autorima oduzima svaku umetničku vrednost, nego da se zalaže za uravnoteženije analiziranje i vrednovanje njihovih dela. Bez ekstremizama u pristupu, i bez stvaranja “histerične atmosfere”, kako je to nazvala njena sunarodnica, teatrolog Aleksandra Rembovska.
       Da li pozorište može da bude supstitut za bolnicu? - takođe je jedno od pitanja koja se često čuju, a predstavljaju aluziju na izmenjena stanja svesti likova i nekih od autora talasa. Najdirektnija aluzija je na Kejnovu koja je očigledno u stanju kliničke depresije pisala svoj čuveni “Psihozis 4.48”. Ali, jasno je da taj podatak nije nimalo od značaja za procenu dela: ako nam je protekli vek na planu umetnosti i teorije nešto ostavio u amanet, onda je to stanovište o autonomnosti umetničkog dela. Pisac se utoliko ne procenjuje ni biografijom, ni mistifikacijom koja je eventualno stvorena oko njegovog imena. Procenjuje se delom, a u slučaju dramatičara to obično znači - drugim talasom izvođenja njegovih komada, naravno, ako do toga dođe. Tako će biti i s delima pisaca “novog brutalizma”. U međuvremenu, strasti će se smiriti i s vremenskom distancom stvoriti atmosfera za analizu mimo ekstremnih pristupa i opredeljavanja, što će i pomoći da se s većom merom sigurnosti uvide realne vrednosti pojedinih autora i njihovih drama. Tu će se svakako lakše uočiti i brojne različitosti i specifičnosti pojedinih sredina.
       Najzad, Aleks Sirs, vodeći teoretičar talasa i autor knjige “In džer face” (prevod bi bio “Bez dlake na jeziku” ili “Šamar u lice”) po kojoj je talas i dobio naziv, primećuje na Simpozijumu da je prva, najznačajnija faza ove dramaturgije završena i da “u Britaniji već počinju da se javljaju drugačiji senzibiliteti”. “Nova evropska drama” je, uostalom, samo jedan od načina dramskog pisanja u savremenoj Evropi.
      
       KSENIJA RADULOVIĆ
      

Trijumf Biljane Srbljanović Žiri 48. Sterijinog pozorja odlučio je da za najbolju predstavu ovogodišnjeg festivala domaće drame proglasi predstavu “Porodične priče” autorke Biljane Srbljanović u produkciji pozorišta “Čiki Gergelj” iz Mađarske.        Žiri je predstavi “Porodične priče” dodelio Sterijine nagrade i za najbolju režiju Gaboru Rusnjaku, za scenografiju Kristini Ignjatović kao i glumici Dorki Griluš. Specijalnu Sterijinu nagradu dobio je Kristijan Benedeti za režiju predstave “Supermarket”, takođe autorke Biljane Srbljanović, u produkciji pozorišta “Pariz-Alfortvil” iz Francuske, a nagradu za glumu u ovoj predstavi dobio je i Pjer Bandere za glavni lik Leonida Crnojevića - Lea Švarca. Sterijine nagrade za glumu dobili su i Vanja Ejdus za ulogu Hasanaginice i Dragan Mićanović za ulogu u predstavi “Hazarski rečnik”. Dramski pisac Biljana Srbljanović ove godine dobila je Sterijinu nagradu za tekst “Supermarket”.        Za kostim u predstavi “Hazarski rečnik”, rađenoj u koprodukciji beogradskog “Ateljea 212” i “Pandur teatra” iz Slovenije, Sterijinu nagradu dobili su Svetlana Visintin i Leo Pulaš.