Zašto sada nije trenutak za “istine” kojima raspolažu srpski “besmrtnici”

      Da je s petooktobarskom promenom vlasti i povratkom Srbije u evropsku zajednicu naroda nastupilo novo vreme i za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, još dobar broj besmrtnika nije, izgleda, u stanju da shvati ili s tim bolnim saznanjem ne može da se suoči. Jedino im je jasno da novi Izvršni odbor i predsednik Nikola Hajdin ozbiljno nameravaju da Akademiju izleče od memorandumskog mamurluka i opijenosti nekakvom mesijanskom ulogom i dnevnopolitičkim angažmanom. I to neminovno otrežnjenje unelo je u zgradu SANU uznemirenje i paniku koja se najindikativnije ispoljila na upravo održanoj Godišnjoj skupštini kada je, umesto rasprave o proteklom radu i programskim zadacima, novom rukovodstvu počelo da se imputira da i ono hoće da se sliže s vlašću, da jednim svojim potezom nagriza nacionalni identitet SANU i pod njen krov uvodi cenzorsku praksu.
       Pljusak ovako neodmerenih optužbi izazvala je još uoči skupštine doneta odluka novog predsedništva SANU da, po jednoj verziji, u novi izdavački program ne uvrsti već pripremljeni zbornik o naučnom skupu “Velika Srbija - istine, zablude i zloupotreba”, odnosno, po drugoj, da ga objavi ne ove već tek 2004. godine. Taj nesporazum, protumačen na kraju ne kao odustajanje od objavljivanja zbornika već kao čekanje “boljih vremena u kojima ćemo moći obaviti posao saopštavanja istine” (potpredsednik Mladen Srbinović), pokazao je da novo rukovodstvo nije samo htelo da na otvoren način kaže da mu je pomenuti zbornik neprijatan balast. Onako otvoreno kako je to učinio Predrag Palavestra još u vreme kada se odlučivalo o održavanju skupa “Velika Srbija”. On mu se, naime, usprotivio kako stoji u zapisniku u “Godišnjaku SANU”, tvrdeći “da jedna tako ‘vruća tema’, na kojoj rade samo dva-tri odeljenja, može ponovo da uvede čitavu Akademiju u osetljivu raspravu sa neizvesnim ishodom, tj. da ne treba dozvoliti da manjina u Akademiji nametne raspravu u kojoj će se lični i pojedinačni stavovi kasnije pripisati čitavoj Akademiji - kao što se dogodilo u slučaju tzv. Memoranduma”. U “Godišnjaku” se navodi da su pomenuti skup organizovali Odeljenje istorijskih nauka, Odeljenje društvenih nauka i Odeljenje jezika i književnosti, od 24. do 26. oktobra 2002. godine. “Na ovom skupu”, kaže se dalje, “osim naših naučnika učestvovali su i naučnici iz Austrije, Nemačke, V. Britanije, Grčke, Italije, Poljske, Rusije i SAD. Na skupu je podneto 38 referata. Skup su pozdravili i otvorili predsednik SANU akademik Dejan Medaković i predsednik Organizacionog odbora akademik Vasilije Krestić”. U istoj publikaciji se ističe i da na Odeljenju jezika i književnosti Palavestrino protivljenje održavanju ovog skupa nije prihvaćeno te da su njegov “stav zajedničkim pismom javno osudili akademici Vasilije Krestić i Kosta Mihailović”.
       U jednom rekapitalizirajućem osvrtu na najvažnije događaje u proteklih dvanaest meseci najstarije kulturne institucije, novinar “Politike” Danica Radović apostrofirala je ovih dana i raspravu koja izaziva nove deobe u SANU. “Jesen je obeležio i jedan međunarodni skup - ‘Velika Srbija’, po mnogo čemu zanimljiv za zbivanja u Akademiji i oko nje”, podseća “Politika” i nastavlja: “Izuzetno delikatna i atraktivna tema, zbog koje je Srpska akademija nauka i umetnosti mnogo puta anatemisana, pa čak i u Hagu, ovaj put - čak ni kao refleksija i možda najozbiljnija analiza svih naših sudbonosnih događaja protekle decenije - nije privukla veliku pažnju. Ni istraživača, jer u Beograd nisu došli mnogi najavljeni govornici (kao ni nenajavljeni) ni publika koja bi, u nekim proteklim godinama, u ovakvim prilikama i skupovima ispunila Svečanu salu SANU do poslednjeg mesta. Sada te publike nije bilo, neke sesije naučnog skupa odvijale su se pred polupraznom dvoranom...”
       Naučni odgovor na floskulu o velikosrpstvu danas, izgleda, malo koga zanima. Hag i Karlu del Ponte sigurno najmanje. Međunarodnu zajednicu kojoj se priključujemo, takođe nimalo. Aktuelna srpska vlast ne zna šta će ni sa “malom” a komoli da stiže da razmišlja o “Velikoj Srbiji”. Ali, avet “Velike Srbije”, evo, i dalje kruži Akademijom, nepotrebno doziđujući odijum koji joj je već stvorio Memorandum.
       Osećajući da ovakva bavljenja prošlošću ne doprinose učvršćivanju ugleda Akademije kao prevashodno naučne i umetničke institucije, predsednik Hajdin je na skupštini nastupio čisto tehnomenadžerski. Održao je programski govor, očišćen od bilo kakvih primesa politike, bez isticanja intelektualnog i moralnog autoriteta ustanove koju će voditi u naredne četiri godine. Pokazao je da ne želi spor s vlašću ali ni njen nadzor nad radom i delovanjem SANU. Podmlađivanje članstva Akademije označio je kao najvažniji zadatak, a kao “drugi problem” istakao je samo njeno “učešće i uticaj u društvu i u odnosu na državne institucije kad je reč o sadržajnoj i normativnoj delatnosti u oblasti nauke i umetnosti ili šire uzeto u kulturi”. Ocenio je da su dosad taj uticaj i saradnja bili veoma skromni: “Ne mislim da bi Akademija trebalo da se meša u sve i svašta ali neki problemi kao što je organizacija naučnog rada u zemlji, svakako se tiču i Akademije.” Hajdin je zamerio Vladi Srbije i što se sredstva namenjena Akademiji ne prebacuju više direktno sa njenog budžeta već preko Ministarstva za nauku i tehnologiju, što nije shodno zakonu o Akademiji kao ustanovi od nacionalnog značaja. Podsetio je i da je Akademija, po svojoj prirodi, ustanova umetnosti i kulture i da sa gledišta finansiranja treba da pripada i Ministarstvu kulture.
       Resorni ministar Branislav Lečić nije, međutim, akademike počastio ni svojim prisustvom. Valjda je zauzet sređivanjem medija i namicanjem para za film i pozorište, pošto pre podne radi u Ministarstvu a ostali deo dana glumi. Knjige koje proizvodi SANU i srpsko izdavaštvo uopšte, ne zavređuju njegovu pažnju ni interes, iako predstavljaju vitalniji i vredniji deo srpske kulture od kinematografije na koju njegovo ministarstvo troši ogromna sredstva. Prisutnima se, doduše, obratio njegov kolega, ministar za nauku i tehnologiju prof. dr Dragan Domazet, kratkim kritičkopomiriteljskim govorom, posle kojeg je, ne sačekavši kraj skupštine, morao na sednicu vlade pošto se ona, baš kao i prošle godine, održavala istog dana. Važno je, međutim, da je stigao reći, što se tiče finansija SANU, da postoje u budžetu još neki slobodni prostori i da su sredstva koja se inače daju Akademiji ista, bez obzira na to s kojeg izvora priticala. I time je bliski susret akademika s vlašću završen. Istina, na nižem nivou nego što je to bila praksa u vreme Hajdinovih prethodnika na čelu SANU. Od Josipa Broza Tita, kojeg su srpski akademici izabrali za počasnog člana, preko Slobodana Miloševića, do pokojnog premijera Zorana Đinđića. Ali prošla su stara vremena vlasti i slasti za kojima, ipak, većina današnjih “besmrtnika” ne žali, iako je država tada pristojno honorisala i udvorištvo i disidentstvo.
      
       SAVA DAUTOVIĆ