“Nema posebne tajne. Samo sam primenio nauk sa mog studijskog boravka u Holandiji. A on glasi: nema profitne poljoprivredne proizvodnje i visokih prinosa bez znanja, znoja i dovoljno čiste vode”, kaže Toša Stanojev, direktor srbobranskog “Pionira”

      U srbobranskom “Pioniru”, za vreme Tita: ogromni atar od 1360 hektara sav u tamnom zelenilu navodnjavanih i prehranjenih kultura semenske pšenice, soje, kukuruza. Okolo pustoš na privatnim imanjima. Žuta pšenica, jedva pedalj visoka, desetkovana šećerna repa od pipe i suše, onemoćala soja. Tuga jedna. Okolo “Pionirovog atara” i uz oba prilazna asfaltna puta 15 000 brestova koji služe kao zaštitni bedem od vetra, a već sada predstavljaju i ogromno drvno bogatstvo. Na samom ulazu besprekorno uređen park sa cvećem i zelenilom, a u sredini parka trospratna fontana. U skromnoj po dimenzijama, ali besprekorno uređenoj upravnoj zgradi, obilje umetničkih slika. Malo dalje hangar sa mašinama “sveže umiven”. Na njivama ogromni topovi (tifoni) rasprskavaju vodu po žednim biljkama. Kao da ste u apoteci a ne na poljoprivrednom dobru.
       Direktor Toša Stanojev kaže:
       “Nema posebne tajne. Samo sam primenio nauk sa mog studijskog boravka u Holandiji. A on glasi: nema profitne poljoprivredne proizvodnje i visokih prinosa bez znanja, znoja i dovoljno čiste vode. Sve što sam tamo naučio, primenio sam ovde i od jednog poljoprivrednog preduzeća u rasulu, ‘Pionir’ je postao vrlo uzorno preduzeće koje je prošle godine, po rentabilitetu i kredibilitetu bilo 65. u svojoj grani. Kada sam na zahtev radnika ponovo došao u ‘Pionir’ pre devet godina, preduzeće je bilo pred stečajem. Uzeo sam najpre kredit za redovnu isplatu plata narednih šest meseci, uveo gvozdenu disciplinu, revitalizovao sistem za navodnjavanje, okrenuo se proizvodnji semenske robe. Pamtim da smo pšenicu te 1996. godine kao i ove u martu i aprilu navodnjavali. Kombajne smo iznajmljivali jer sam sva raspoloživa sredstva investirao u sistem za navodnjavanje. Šta da žanjem ako imam niske prinose? Svi drugi su obrnuto radili.
       Danas ‘Pionir’ navodnjava 1 260 hektara zemljišta od ukupno 1 360 hektara. Zapošljava sto stalnih radnika i 89 sezonaca, a prosečna plata je preko 20 000 dinara.
       Izgradili smo nov sistem za navodnjavanje koji radi na struju. Bavimo se proizvodnjom semenske i merkantilne pšenice, semenske soje, semenskog kukuruza i hibridnog semena paradajza F1. Deo semenske robe izvozimo. Naši prinosi su stabilni i visoki: pšenica po hektaru pet i po tona, kukuruz, takođe merkantilni, 8,5 tona, tri i po tone semenske soje, itd. Poslujemo bez bankarskih kredita koji su preskupi, pogotovu za poljoprivredu. U svetu su kamate za poljoprivredu beneficirane, a cene poljoprivrednih proizvoda realno garantovane. Ali mi nismo svet!”
       Zašto bar u poljoprivredi ne možemo da budemo deo sveta?
       - Zato što smo narod kratkog pamćenja, nedovoljno disciplinovani i da ne pričam dalje. Mi navodnjavamo jedan odsto a Grčka 40 odsto obradivog zemljišta. O suši pričamo do prve kiše. Jurimo kredite po svetu za navodnjavanje, a najmanje pedesetak u Vojvodini je onesposobljeno zbog krađe i nebrige. Dajte prvo njih da osposobimo, jeftinije je i racionalnije. Beskrupulozno i besprizorno uništavamo i naš vodeni potencijal nečuvenim zagađivanjem voda. Brojne fabrike, farme stoke i drugi zagađivači ispuštaju otpadne vode direktno u reke i kanale nanoseći ogromne štete i stoci, i poljoprivredi i ljudima. Kazne su simbolične pa zato zagađivači ne koriste čak ni taložnike koje imaju. Odgovorno tvrdim da je ekonomski isplativo na duži rok zatvoriti neke fabrike. Izračunajte koliko je štete od zagađivanja podzemnih voda, zemljišta... Sve manje je i korisnih ptica: lastavica, vrabaca, senica koji uništavaju, štetne po poljoprivredu, insekte.
       Najveći broj kanala u Vojvodini su prave septičke jame pa njihova voda nije pogodna ni za pojenje stoke, ni za navodnjavanje. Veliki bački kanal je najugroženiji. Često se iz njega širi nesnosan smrad. Preti ozbiljna opasnost da zbog navodnjavanja zatrovanom vodom dugotrajno izgubimo velike površine poljoprivrednog zemljišta, jer Evropa najpre ispita zemljiše pa onda kupuje hranu.
       Stanojev je ozbiljno zabrinut zbog dugotrajne nebrige države o poljoprivredi. Decenijama se čuva socijalni mir u zemlji na račun poljoprivrede. Nema beneficiranih kredita za navodnjavanje, semensku proizvodnju, otkupa stoke i poljoprivrednih proizvoda po garantovanim cenama pa su cene haotične. Najčešće enormno niske, jer je uvoznički lobi moćan pa uvozimo i ono što imamo dovoljno. Zašto imamo pravi pokolj svinja? Zato što smo uvezli enormne količine svinjskog mesa. Tako radimo u korist svoje štete. I niko nije kriv. A vlada ćuti. Svet tako ne radi nego štiti svoje strateške poljoprivredne interese.
       Mi brinemo i o suši, ovakvih razmera, do prve kiše. A samo u poslednjih nekoliko godina smo sa prosečnom štetom od suša od po jednu milijardu dinara, mogli da izgradimo zalivne sisteme na sva tri i po miliona hektara pogodnih za navodnjavanje.
       Ne menja se klima, to pokazuju upoređivanja u pedeset proteklih godina. Menjaju se vremenske prilike. Nauka je jasno rekla da u Vojvodini treba oko 600 litara kiše po metru kvadratnom za normalne prinose. Nama nedostaje svake godine unazad, više od deset godina po 150 do 200 litara. Poslednje dve godine smo čak i u martu i aprilu zalivali pšenicu. Dakle, neophodno nam je dolivanje. I mi to ne možemo ili nećemo da shvatimo. A na Golanskoj visoravni i u pustinjskim delovima Kalifornije rentabilno se radi i sa totalnim zalivanjem biljaka. Pa zar nikome u ovoj državi nije jasno da mi, skoro samo kroz poljoprivredu, možemo da se spasemo socijalne bede?
       U nastavku razgovora Toša Stanojev protestuje i protiv prakse izdavanja voda (kanala, reka, bara...) najčešće privatnicima. To je prosto haos. Pretvaraju se reke (Krivaja) u ribnjake uz ozbiljnu štetu po kvalitet vode. To treba pod hitno preispitati.
       Međutim, ono što najviše brine Stanojeva, jeste privatizacija poljoprivrednih preduzeća. I njegov “Pionir” će uskoro preći u privatne ruke. Već krajem ovog meseca prodaju se akcije iz aukcijskog fonda, a radnici već pregovaraju da prodaju akcije do kontrolnog paketa, dok je viša cena. Posle, cene akcija se obaraju. “Ne govorim radi sebe, ja sam pred penzijom.”
       Tu je Toša zastao. Progutao pljuvačku i pogledao kroz prozor u zelena polja “Pionira”. Nije smogao snage ni da odgovori na moje novo pitanje: “Kažete, nema para za poljoprivredu, a ministru smo kupili džip od 45 000 evra”? Samo je rukom odmahnuo. “Čudan smo mi narod” - kao za sebe izusti.
      
       LJUBIŠA STOJILKOVIĆ