Za razliku od zemalja u tranziciji srednje i istočne Evrope, iza kojih je čak deset godina iskustva s lustracijom, mi se s tim stidljivo suočavamo tek sada, dve i po godine posle pada Miloševićevog režima

      Vlast se promenila ali ne i mehanizmi vladanja. Došli su novi ljudi, ali je dosta ostalo i starih. Tek dve i po godine od beogradskog oktobra na red je došlo i sučeljavanje sa prošlošću i preispitivanje pojedinačne odgovornosti zloupotreba i nepočinstava.
       Tačnije, od jeseni će i u Srbiji, po zakonu koji je Skupština usvojila na predlog Građanskog saveza Srbije, svi visoki funkcioneri i kandidati za ta mesta biti podvrgnuti ispitivanju da li su odgovorni za bilo koji vid kršenja ljudskih prava.
       Po zakonu koji je vladajuća većina izglasala kao jedan od uslova ulaska u Evropsku uniju, za tri meseca od njegovog objavljivanja treba da počne “uklanjanje” iz političkog života svih funkcionera i kandidata koji su se ogrešili o međunarodna pravila o poštovanju ljudskih prava posle 23. marta 1976. godine, odnosno od datuma stupanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
       Nije potrebno veliko ni teorijsko ni praktično naprezanje da bi se moglo govoriti o pravu građana - izniklom posle silaska sa scene totalitarnog režima - na lustraciju ondašnjih razularenih prekršilaca temeljnih pravnih i etičkih normi. Međutim, jedna takva nesporna garancija zavisi od jednog drugog, u konkretnim okolnostima problematičnog prava, prava nove vlasti na preduzimanje lustracije eksponiranih poraženih pripadnika odlazećeg državnog i gubitničkog partijskog aparata. Jer, da bi lustracija bila legitimna i delotvorna sami lustratori bi morali da poseduju svojstva kristalno čiste neporočnosti i neukaljanosti. U poređenju sa Miloševićevim režimom, skoro da ne bi bilo teško biti demokrata ali ta linija razgraničenja sve više bledi.
       Mnogi koji su na direktan način osetili harangu totalitarizma zaključuju da je mere lustracije lakše primenjivati neposredno posle pada režima nego kasnije, kada su se predstavnici starih vlasti učvrstili u novim strukturama. Zato je najavljena lustracija ovde pomalo zakasnila, još pre godinu dana je primetio Mihajlo Mihajlov, naš nekadašnji veliki disident, podsećajući na to da su neki visoki predstavnici bivših garnitura i dalje na važnim položajima.
       Otud i bojazan da se lustracija ne pretvori u praznu reč i pogrešno ime za međusobne obračune onih koji su ne tako davno osvojili vlast sa okretnim i elastičnim političarima, kontroverznim biznismenima i trgovcima pravdom koji, uprkos izbornom prevratu, odatle nisu uopšte ni silazili. Zato bi i ovakav način lustracije mogao da izazove neke nove lustracije, koju bi sprovodili neki novi klinci u vladi.
       U Srbiji će se sprovoditi “meka lustracija”, koja je primenjena u Mađarskoj. Kad se utvrdi da je neko kršio ljudska prava, to automatski ne diskvalifikuje kandidata za buduće javne funkcije. Ukoliko se neko kandiduje, recimo, za poslanika a komisija utvrdi da je kandidat ranije kršio ljudska prava, onda se to njemu saopštava. Njegova prva mogućnost jeste da povuče kandidaturu i to lice ne bi trebalo da obavlja funkciju narednih pet godina. Ako odbije, komisija ima obavezu da saopštenje objavi u “Službenom listu” i u drugim medijima. Ako i tada ne odustane od poslaničkog mesta, izađe na izbore i dobije podršku građana, bez obzira na to što su znali da je kršio ljudska prava, njemu pripada ta funkcija.
       Devetočlana komisija koju Skupština Srbije, na predlog svog predsednika, treba da osnuje u naredna dva meseca, koristiće službene podatke o funkcioneru ili kandidatu, odnosno o njegovim dosadašnjim poslovima, a dostupni će joj biti i dosijei SDB-a i Bezbednosno-informativne agencije. Da bi počela lustracija, prethodno mora da se usvoji zakon o otvaranju dosijea.
       Pitanje je samo koliko su oni sada pouzdani jer smo već svedoci niza manipulacija u javnosti baš sa podacima iz tih dosijea. Biće teško utvrditi da li si neki frizirani, drugi dopisivani ili potpuno uništeni. Prostor za denuncijacije i podmetanja time se samo proširuje. Nije jasno da li će komisiji na uvidu biti i neke druge tajne arhive, poput Saveza komunista i Komunističke partije. Upravo od njihovih rukovodilaca su stizale direktive i nalozi kojima su se flagrantno kršila ljudska prava.
       Za razliku od ovog zakonskog rešenja, bilo je i drugih predloga i nacrta koji su zadirali mnogo više u prošlost i sa oštrijim sankcijama. Nacrt Centra za antiratnu akciju predviđao je lustraciju od 13. maja 1944. godine do stupanja na snagu zakona. Njime bi bili obuhvaćeni ne samo oni koji su sedamdesetih godina (pre 23. marta 1976. godine) iz ideoloških razloga proterali profesore sa beogradskog Filozofskog fakulteta, već i oni pre, koji su vršili atentate na političke “neprijatelje”, hapsili ljude da bi spavali sa njihovim ženama, sprečavali ideološki i politički “nepouzdane” da dođu do pasoša ili zaposlenja, da napreduju u karijeri, objavljuju knjige, snimaju filmove...
       Šta sa nekadašnjim mladim komunistima, koji su uspeli da jedini izađu iz okupatorskih zatvora, kasnije postanu visoki partijski i državni funkcioneri, a u međuvremenu se potrudili da unište sve kompromitujuće zapisnike i papire o sebi? Danas su ugledne demokrate koji misionarskim perom daju mondijalističke lekcije zabludelim patriotama i nacionalistima.
       U prilici smo da lustranti budu oni koji su rođeni neposredno posle Drugog svetskog rata, potomci najviših partijskih funkcionera, generala, visokih funkcionera civilne i vojne bezbednosti, diplomata, narodnih heroja, španskih boraca... Njihovi očevi su, logično, dospeli na ta mesta prevashodno zbog ratnih “zasluga”, koje iz današnjeg istorijskog ugla, u najmanju ruku, predstavljaju kršenja ljudskih prava. Naravno, da njihova deca ne mogu biti krivi za zlodela očeva i majki, ali, uživajući sve pogodnosti i blagodeti ondašnje elite, nisu preduzeli neophodne mini-lustracije, nisu pljunuli na usluge takvih roditelja i zgadili se nad tekovinama kako se danas kaže “zločinačke države”.
       Neki od njih su danas i stožeri nove vlasti, čiju vladu advokati Srbije optužuju baš za kršenje ljudskih prava. Možemo li se onda nadati istinskoj i ozbiljnoj lustraciji?
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Lustrati Lustraciona komisija ispitivaće odgovornost poslanika, predsednika Republike, gradova i opština, predsednika i članove vlade, sekretara skupština, starešina i rukovodećih radnika u službama, predsednika Republike i Narodne i Pokrajinske skupštine. Na udaru će se naći i zamenici i pomoćnici ministara, kao i starešine organa koje postavlja republička ili pokrajinska vlada i načelnici okruga.        Lustracija se odnosi na predsednika i sudije Ustavnog suda Srbije, predsednika i sudije sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova, članove Visokog saveta pravosuđa, javne tužioce i njihove zamenike, starešinu organa za prekršaje i sudije za prekršaje, Takođe, na direktore i članove upravnih odbora javnih preduzeća ili ustanova čiji je osnivač Republika, pokrajina ili opština.        Na listi za lustraciju su i članovi saveta univerziteta, dekani i rektori, ali i direktori, članovi upravnih odbora i glavni urednici organizacija koje se bave javnim informisanjem. Odgovornost će se tražiti od guvernera i viceguvernera Narodne banke, direktora banaka sa većinskim državnim kapitalom, funkcionera i ovlašćenih lica u Bezbednosnoj agenciji, kao i od rukovodilaca kaznenih ustanova, šefova diplomatskih misija, konzula i - načelnika Generalštaba i načelnika Kontraobaveštajne službe.