NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tirnanija
Bajate vesti

Ova vlast je iz istorije sve naučila. Jedino nije shvatila u čemu je poruka pesmice - “Novine ću da prodavam, samo da te izdržavam!”

      Američki komičar Bob Houp, koji je rođen tačno na dan ubistva kralja Aleksandra i Drage Mašin, napunio je sto godina. Ima još živih svedoka početka propasti Srbije. Zašto bi Houp bio pouzdani svedok? Je l’ zato što ima sto godina? Ne. Zato što je komičar. Ministar policije koji se preziva Mihajlović (matični broj nepoznat) podneo je u ime svoje službe sudsku tužbu protiv jednog novinara i glavnog urednika “Blic njuza” zarad nekog teksta o ubistvu generala Boška Buhe. Kako to kaže Olivera Kovačević-Vučo (koja ne spada u uži krug mojih kućnih ljubimaca), ne možete u Evropi naći primer da policija tuži novinare za klevetu.
       Tako se jedna važna državna institucija, suprotno duhu “evropskih ingerencija”, izjednačila sa jednim građaninom, službenikom Popovićem, nečijim kućnim ljubimcem, koji je, posluživši se znamenitom nezavisnošću našeg sudstva, brzopotezno dobio spor protiv kolege Cvijanovića, glavnog urednika “Blic njuza”, optuživši ga da je član izbegličko-kriminalne organizacije. Sud je odbio da sasluša svedoke koje je Cvijanović predložio.
       Ali, to nam je već poznato. Ono što je u političkim događajima protekle nedelje bilo zbilja novo, jeste kako se, na predlog/zahtev MUP-a, sastao skupštinski Odbor za kulturu i informisanje da raspravlja o zločinačkoj štampi i ko-stoji-iza-nje. Nisam stručnjak za oblast (primenjenog) prava pa ne znam po kom to aktu, članu zakona, propisu, bilo čemu, MUP ili bilo koja druga služba, drugo ministarstvo, ima prava da saziva skupštinske odbore.
       No, svejedno, odbor se rado odazvao. Na njegovoj sesiji (pod radnim nazivom “Drvlje i kamenje”) reč su držali ministri, široj javnosti apsolutno nepoznate osobe koje su se predstavile kao zamenici ministra, poslanici i - policajci. Ne znam šta jedan policajac traži u skupštinskom odboru koji nije Anketni odbor. To je, dakle, bilo jedno literarno veče. Samim tim su sve odluke koje će proizići iz ovog ugodnog razgovora unapred bezvredne. Ili možda nisu? Jer, daleko je Evropa.
       Ostaje mi ipak da od brzog zaborava spasem ranije napisane (ili prepisane?) referate ministra Koraća, koji se u novinarstvo razume koliko i mađarska sobarica u milihbrot, i Lečića, koji je u samoupravnom duhu vazda živahnog jednoumlja zaključio da su se u novinama okupile “retrogradne snage” koje se protive promenama, a zna se i to ko se pod Miloševićem borio za demokratiju u neprijateljskoj Grčkoj. Ako već Kipar nije bio u pitanju.
       Da li me sve ovo uzbuđuje? Nimalo. Hladan sam “k’o špricer”. Više puta sam preživeo nešto slično. Kada čujem slogan “retrogradne snage”, koji je pun značenja kao što je trska šuplja, jedino se prisetim stava iz opšte istorije srpskog novinarstva, koji glasi: nije na “ovim prostorima” postojala vlast, bolje reći režim, bez ambicije da doaka medijima ili da bar ponekog novinara premesti u klošare. Na primer, odmah posle tzv. Majskog prevrata, čiju smo stogodišnjicu nedavno obeležili na poslovično bljutav način, zaverenički ministar policije je, kao prvo, zabranio list Pere Todorovića, verovatno najboljeg srpskog novinara tog doba. To je bilo jako poučno: srpske novine su se od tada štampale u inostranstvu, to jest, u Zemunu. Možda je to dovelo do Obznane?!
       U vreme samoupravog socijalizma, nesvrstavanja, usmerenog obrazovanja - rečju, pod Titom (koji je bio mašinbravar i maršalbravar) - bilo je problema sa novinama koji staju samo u debele knjige. Čak je u to vreme zabranjen jedan broj “Filmskog sveta” jer su se na njegovoj naslovnoj stranici BB i Alen Delon ljubili “filmski”, što nikako nije bilo u skladu sa (uvezenim) komunističkim moralom. Na nekakvom (sramnom) Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu javno su spaljeni listovi “Čik”, “Adam i Eva”, “Start”... Za časopis “Kako prebroditi menopauzu” nisam baš siguran.
       Ova redakcija - redakcija NIN-a - bila je kolektivno “lustrirana” odmah posle VIII sednice. Držala se u pogledu te stvari neodlučno, kolebljivo - rekoše pobednici, danas stanovnici Haga. Po Šešelj-Bojićevom Zakonu o informisanju novine su drakonski kažnjavane što objavljuju lažne vesti (kao, na primer, da će nas NATO uskoro bombardovati), bilo je i trajnih zabrana (“Nacional” je u tom smislu čedo “Dnevnog telegrafa”), prostorije redakcija i stanovi novinara su divljački pustošeni, neki su dospeli na robiju. Nije pomoglo. Morali su da pređu na ubistva novinara. Zaključak: Srbija je večno vraćanje istog. Jer - kaže Dušan Kovačević - sila ovde uvek pobedi.
      
       Da li? To je, u najmanju ruku, problematična tvrdnja. Pobeda autoritarne vlasti u jednom ili više okršaja sa medijima značila je još samo jedan ili više koraka bliže konačnom gubljenju istorijskog rata sa novinarima. Puno su ih izgubili, počivaju u zaboravu. Ali - da ne bude zabune - ne štitim ovim redovima novinare. Ima i među nama ološa kao što se i u žitu prokrade koji kukolj. Samo hoću da kažem kako je položaj novinara u demokratiji - ili bilo kom drugom sistemu - takav da su oni tu, da postoje, kako bi kontrolisali rad vlasti. Nikada ne aplaudiraju. Osim ako su im ruke vezane.
       Vlast, u odnosu na medije, ima samo jednu obavezu: da ćuti i trpi. I da popravlja ono što je pokvarila. Niko ih nije terao da postanu ministri. A ministar (na latinskom) znači sluga. Služite narodu - to će od vas biti dovoljno. Kada je - da završimo - o policiji reč, nije njeno da organizuje literarne kružoke, nego da hapsi kriminalce. Ono što je propustila juče, neka nadoknadi sutra. Jedina nevolja sa ovom policijom je u tome da ona uvek ima opravdanje za svoje propuste. Svemu su krivi novinari. Oni stvaraju atmosferu “kolektivnog linča”. Kada je jedan (strani) novinar zapitao ministra Mihajlovića da li je posle 12. marta razmišljao o ostavci, on je - izjavivši kako bi to bio kukavički čin - uzvratio kontrapitanjem: da li je neko u Americi posle 11. septembra podneo ostavku? Evo odgovora: svi su podneli ostavke ili su smenjeni. Osim onih pred penzijom. I onih za koje se pokazalo da su bili u pravu sa svojim upozorenjima. Koliko je takvih ukupno bilo? Jedan.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu