O neobičnoj karijeri jednog zarobljenika politike koji je, prijateljstvom sa supružnicima Milošević, ušao u najveću svoju životnu avanturu

      Valjda ne postoji teže breme od “istine javnog mnjenja”. Njena presuda ima veću snagu i od sudske presude. U dobroj meri to je sudbina Dušana Mitevića koji u javnosti simbolizuje Miloševićevu vladavinu, a bio je najkontroverznija ličnost u nekadašnjem krugu srpskog predsednika. U svakom slučaju, najzanimljiviji “čovek režima”, složenija osoba nego što se zna i za glavu sposobniji od mnogih učesnika u minulim događajima.
       O sebi kaže da je odmalena “postao političar”. Rođen je u Pljevljima (1938) u komunističkoj porodici, a odrastao na Kosovu. Kako mu je otac - partizan ranjen 1943, zarobljen i streljan u Vučitrnu, Mitević se probijao kroz život sa svim mukama i povlasticama “dece palih boraca”. Kao desetogodišnjak upoznao je Tita u Belom dvoru, gde je boravio sa prištinskom pionirskom delegacijom. Prvi je omladinski predsednik Srbije (1962) sa fakultetskom diplomom i jedini, do tada, koji je redovno služio vojsku; prvi je funkcioner koji je javno osuđivan preko novina (1963). Jedini nije dobio dovoljan broj glasova prilikom izbora Centralnog komiteta SK Srbije (1986), kada je Milošević postao predsednik, i zbog toga nije neposredno učestvovao na Osmoj sednici, ali je ovom događaju davao ton iz studija Televizije Beograd. Njegova je biografija puna uspona, padova i sudara a najveće političke lomove je doživeo u vreme sukoba Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića kojima je, inače, ranije bio omladinski šef.
       Početkom šezdesetih mnogi su u njemu videli budućeg srpskog čelnika. No, on je često povlačio poteze koje nije lako razumeti. Na vrhuncu svoje partijske karijere, neočekivano je zakucao na vrata Beogradske televizije i krenuo iz početka. Tadašnji direktor Zdravko Vuković rekao mi je da se Mitević nije poslužio partijskim vezama. U novinarstvo je zakoračio kao početnik, pripravnik, da bi ubrzo postao jedan od vodećih novinara i urednika. Mnogi novinari ga svrstavaju među najuspešnije direktore Televizije Beograd, koja je uvek bila na budnom oku vlasti.
       Mada je novinarstvo njegova osnovna profesija, Mitević je ostao zarobljenik politike i njen neizlečivi zavisnik, više kreativac nego izvršilac, a sa inteligencijom i sposobnostima iznad pragmatika. Mnogi su verovali da je puko sredstvo u rukama moćnih, a on je često uspevao da njegova volja, postaje njihova volja kojoj će “verno služiti”. Autor serije Bi-Bi-Sija “Srmt Jugoslavije” Lora Silber opisuje ga kao “pravog srpskog Orsona Velsa zbog njegovih sposobnosti da manipuliše događajima”. Ali u ovoj njegovoj nesumnjivoj spretnosti, da nađe izlaz iz komplikovanih situacija, bilo je svakojakih pukotina, često na njegovu štetu. Sa izvesnim samoubilačkim osobinama, preduzimljiv, radoznao i borben, često je neracionalno srljao u sukobe, izazivački razdraživao okolinu, čime je stekao glas “čoveka svih režima”.
       Mitević je bio jedan od najbližih prijatelja supružnika Milošević, još iz studentskih dana, i to će ga prijateljstvo uvesti u najveću životnu avanturu i ostati tamniji deo njegove biografije. On je prvi preko Televizije lansirao Miloševićevu krilaticu sa Kosova Polja koja je novom lideru pronela slavu: “Niko ne sme narod da bije!”. U pripremi Osme sednice imao je važnu, pozadinsku ulogu, mimo očiju javnosti. Mira Marković je okupljala pristalice, Nikola Ljubičić je svojim autoritetom pokrivao puč, Živorad Minović je usmeravao propagandnu mašineriju, Slobodan Milošević je vodeći organizator i kadrovik, a Mitević hokus-pokus, kreativac Osme sednice.
       Deveti maj 1991. godine. Milošević je umeo da pridobije saradnike, ali im je bio odan samo do granice koja ne ugrožava njegov vladarski prestiž. Tako je žrtvovao i svog bliskog prijatelja i pomagača Dušana Mitevića. Bilo je to u vreme devetomartovskih demonstracija koje su prvi put primorale na povlačenje do tada neprikosnovenog lidera. Da bi okončao pobunu, pristao je na smenu vodećih urednika beogradske Televizije, protiv kojih se okrenulo nezadovoljstvo demonstranata. Prevara je uspela. Milošević je umirio opoziciju i potom, novim kadrovskim izborom, Milorada Vučelića i Dragoljuba Milanovića, sveo Televiziju na poražavajuće slugeranstvo. U hodnicima Takovske 10 pojavili su se vapijući plakati: “Aman, vratite nam Mitevića!”
       Posle svega, u Tolstojevoj 33, sreli su se Milošević i Mitević. U znak izvinjenja i očuvanja dobrih odnosa, Milošević je poklonio Miteviću kolt od belog čelika, sa šest metaka. “Malo ima metaka, koliko imam neprijatelja”, pošalio se uvek pribrani Mitević, koji je, kao politička duša, imao razumevanje za postupak svoga druga. Govorio mi je: “U politici ne možeš uspeti ako ne uprljaš ruke. Prljaš-pereš, prljaš-pereš, čiste ruke nemaju nikakvih izgleda.”
       Mitević se uzdizao i propadao, ali nikad nije sasvim potonuo. Kad su mnogi pomislili da je njemu došao politički kraj, iznenada se vraćao sa još složenijim ulogama. Odlaskom iz novinarstva postao je nezamenljiv partner i vlasti i opoziciji. Nije izgubio poverenje supružnika Milošević, posebno Mirjane, a istovremeno je imao stalne kontakte sa delovima opozicije. On je most između raznih interesnih grupa, lobista sa svestranim vezama koji može da “obavi posao”.
       Mnoge ličnosti, s kojima su se sprijateljili supružnici Milošević, stigle su do srpskog predsednika uz Mitevićevo posredovanje. On je upoznao Milana Panića i Miloševića, i njegova je ideja da se Amerikancu srpskog porekla poveri premijerski položaj. Radio je docnije na dva koloseka, sa obojicom imao bliske odnose i bio svedok njihovih nagodbi, sukoba i razlaza, a uporno je savetovao Miloševića da se okrene Amerikancima. On je, takođe, bio na usluzi Bogoljubu Kariću, kome je, kao poslovnom čoveku, bila potrebna veza sa familijom Milošević. “Nema problema, Bogi!” odgovorio je Kariću i, pred susret sa Mirom Marković, dao mu neophodne instrukcije: “Vodi računa, lepo govori o komunistima, partizanima i drugu Titu. I odreši kesu!” Bogoljubu nije trebalo dva puta reći. Kad je ušao u kabinet Mire Marković, zapazio je na zidu Titovu sliku: “Svaka čast, drugarice Miro, to poštujem!” Bogoljub je ubrzo postao kućni prijatelj supružnika Milošević i, zajedno sa Mitevićem, obavezni pratilac Mire Marković na njenim promocijama po svetu, uključujući onu kada je, uz Bogoljubovu pomoć, postala ruski akademik.
       Svakojake je Mitević obavljao poslove, a među njima je imao i mađioničarsku ideju, da izmiri ono što se u Srbiji ne može pomiriti - četnike i partizane. On je bio inicijator da se u kabinetu Bogoljuba Karića, Palmira Toljatija 3, sretnu Mira Marković, Vuk i Danica Drašković. Ovaj susret je pao (8. mart 1995) u vreme kada je Vuk bio u sporu sa svojim opozicionim kolegama, a Mira je u njemu videla mogućeg saveznika. Bila su to prijatna dva i po časa razgovora, koji su priča za sebe, a susret je završen veselom opaskom koordinatora Mitevića koji je zaključio da je to istorijski sastanak: “Dano, ti si prononsirani četnik, a Mirjana je predstavnik partizanske Srbije. Posle sastanka Draže i Tita 1941. godine, ovo je prvi sastanak četnika i partizana!” Naravno, i ovo je bila jedna od Mitevićevih pustolovina. Nikada se više nisu sastali. Ubrzo je Danica izjavila da je Mirjana “šizofreničarka” i “padavičarka”, i da “nema lekara u Srbiji i svetu koji bi mogli potpisati da su supružnici Milošević normalni ljudi”. Mirjana je Danicu zvala “androidom u licu direktorke niskotiražnog, žutog, kvislinškog nedeljnika, sa navikama poludivljih stočara i drumskih razbojnika”.
       Uz prolazna prijateljstva, Mitević je sa mnogim stranama bio u sporu, sa socijalistima, julovcima, opozicionim partijama, suparnicima i pristalicama Miloševića. Kritička inteligencija iz Brozovih vremena ne zaboravlja njegov “kreativni doprinos” u borbi protiv disidentskog mišljenja. U južnoj pokrajini pamte da je, u vreme eskalacije albanskog separatizma (1981), preko TV umirivao javnost da je “sve mirno na Kosovu”.
       U njegovom političkom angažmanu često je bilo više spontanosti nego što se može naslutiti. Uživao je da bude u središtu događaja i, moglo se pomisliti, da je za njega politika jedna vrsta zabave, opijum, jer drugačije ponašanje zahteva vlastoljublje i, pogotovo, koristoljublje, a on, u profiterskim vremenima, nije bio umešan ni u jednu kriminalnu aferu. Čak je, zbog svoje neprilagodljivosti, brzo sklonjen sa položaja šefa Direkcije za robne rezerve, preko koje su išle mnoge mutne radnje.
       Malo se zna i o izvesnim njegovim poduhvatima koji zaslužuju pažnju. Jedan je vezan za odlazak Miloševića sa vlasti. Na inicijativu Panića, i uz podršku Mitevića, pritisnut nevoljama, Milošević je pristao (8. jul 1992) da se povuče iz politike. Čak je sastavljen ugovor u pet tačaka koji su pisali Panićev savetnik Džon Skenlon i Dušan Mitević. I onda, kada se poverovalo da je biznis sklopljen, Milošević je obavestio Mitevića da se “cela stvar zaboravi, kao da nismo razgovarali”. A Mitević je ostao u uverenju da je to bila iskrena Miloševićeva želja i da ga je od ove namere odvratila Mira Marković.
       Takođe, ako je verovati, kad je tražen izlaz iz sumanutog rata, Mitević je, preko Panića, prvi uputio pismeni predlog Vašingtonu, u šest tačaka, u kojem je preporučio međunarodnu konferenciju vodećih političara Bosne, Srbije i Hrvatske. Posle toga je došao Dejton.
       PredveČe, 2. februar 1997. godine, jedan od poslednjih susreta Miloševića i Mitevića. Bilo je to u danu eskalacije višemesečnih demonstracija. Mitević je došao u predsedničku rezidenciju kao izaslanik Milana Panića koji je često istupao sa (neproverenom) legitimacijom Vašingtona. Ovog puta “Vašington savetuje” da Milošević učini ustupke opoziciji, a zauzvrat će Srbija dobiti izvesne povlastice.
       Sticajem okolnosti Mitević je potom postao svedok događaja koji su zaprepastili i njega, posle svega što je doživeo. Upravo te večeri bio je jedan od najvećih okršaja u kojima su premlaćivani demonstranti, a Milošević je iz časa u čas, telefonom obaveštavan šta se dešava na ulicama Beograda. U jednom trenutku, poručio je svom nepoznatom sagovorniku: “Samo tako nastavite, isperdašite ih dobro!” I onda kada se moglo pomisliti da je on odlučio da ide do kraja, bez ustupaka, gotovo svečano je ustao iz fotelje, otišao do radnog stola i doneo papir na koji je stavio svoj potpis. A u tom papiru, čiji je sadržaj glasno pročitao, stajalo je da predsednik predlaže donošenje zakona “lex specijalis” kojim se priznaju izborni rezultati od 17. novembra 1996. godine.
       Mitević: “Izišao sam iz rezidencije ošamućen, uplašen više nego ikada ranije. Konačno sam shvatio da od njih treba bežati glavom bez obzira. Priznajem, moja neopterećena Biljana davno mi je to savetovala. Ona je lakše uočila njihovu prirodu.”
       Taj dan je ubrzo došao, a povod je slučaj ovog autora, kada su Slobodan i Mirjana zauvek otpisali svoga druga još iz studentskih dana.
       22. april ‘97. godine. U nameri da podmiri račune sa Mitevićem, profesorka Marković je odlučila da sa njim upriliči još jedan susret i da mu kaže “sve što joj na srcu leži”. Sastanak je zakazan za 16.30 časova, u zgradi Jula, u Ulici Đure Đakovića, a sve do trenutka susreta niko nije znao ko će sve prisustvovati. Znalo se samo da je nešto “jako važno”. Kada je sastanak počeo, pored Mirjane, tu su bili Dušan Mitević, Veljko Knežević, ambasador Jugoslavije u Zagrebu (zbog ovog sastanka je hitno pozvan u Beograd), zatim, predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić, Zoran Todorović Kundak, Hadži Dragan Antić, Milan Milutinović i njegova supruga Olgica. Zašto baš oni? I to je objasnila profesorka Marković, koja je svakom poslu davala fatamorganske oblike. Svi prisutni bili su pre godinu dana na večeri u “Interkontinentalu”, koju je Mitević priredio da bi uzvratio svoje posete.
       Po uzoru na nekadašnja partijska saslušanja, Mirjana je objasnila svrhu ovoga sastanka: “Duško, ovde je reč o tebi, o tvom ponašanju u poslednje vreme, a i uopšte”. Zatim je u polučasovnom izlaganju optužila Mitevića da se opredelio za opoziciju, “a to znaš šta znači”, i da protežira Karića i Panića: “Duško, ti si nas lagao, direktno radiš protiv levice, protiv ove države!” Nije propustila da ga podseti i na pojedinost da je on javno priznao da ga je Danica Drašković, prilikom njihovog susreta, poljubila u znak izvinjenja zbog devetomartovskog linča: “To je sramota!” rekla je Mirjana.
       Tu je još jedna tema u koju je upleten i autor ovog rukopisa. Posle pojave knjige “On, Ona i mi”, upravo u vreme demonstracija, supružnici Milošević su bili zgranuti pojedinostima u hronici o njihovom privatnom životu, zakulisnim igrma, odnosu prema svojim saradnicima i tajnim razgovorima u krugovima vlasti. Kako to zna Slava Đukić? Ko mu je pričao? I zaključili d su to ljudi iz najužeg Slobodanovog kruga, a sumnja je pala na Mitevića: “Ne postoji niko drugi ko zna da je moja spavaća soba dva koraka od Slobodanovog kabineta!”, rekla je Mirjana.
       Išla je i dalje od toga. Ne samo što je Mitević “sarađivao s Đukićem”, nego je to i naplaćivao!
       Mirjana: “Mi pouzdano znamo da ste ti i Đukić podelili po četiri i po hiljade maraka!”
       Mitević: “Po četiri i po hiljade maraka?”
       Mirjana: “Da, imamo obaveštenje!”
       Mitević: “Slušaj, Miro, ako nastaviš da pričaš te gluposti, ja ću odmah napustiti sastanak. Nemamo o čemu više da razgovaramo. Ja nisam ni dolar zaradio od ovog guravog naroda, kao ovi vaši levičari. I ti zli ljudi koji vam daju takve informacije, da sam se prodao za četiri i po hiljade maraka, zaista potcenjuju moje materijalno stanje. Na te grane nisam spao, a posle ovakvih informacija koje dobijate, ja sam, zaista, zabrinut za sudbinu ove države i vaše porodice.”
       Kako je knjiga “On, Ona i mi” štampana u vreme svenarodnog bunta (početkom 1997), vrhovi vlasti su se osećali kao u kavezu, svuda su videli zaverenike i doušnike. Obično tihog glasa, Mirjana je ovog puta udarala šakom po stolu i ponašala se kao osoba okružena krvoločnim neprijateljima koji podižu vešala na Terazijama, a najčešće je pominjala reči “izdaja” i “zavera”.
       Mirjana: “Zar ti ne znaš, Duško, ako izgubimo ove izbore oni će nas vešati! To su napadi na moju porodicu, na moga muža, na našu decu i vaše živote.”
       Atmosfera je ličila na pitanje života ili smrti, a profesorki Marković su se pridružili i drugi učesnici razgovora u kojima je svako imao da doda nešto svoje na štetu Mitevića. Bilo je i pokušaja da se pronađe tačka izmirenja, uz Mitevićevo pokajanje.
       Hadži Dragan Antić: “Ja mislim da Dušku treba da damo još jednu šansu. Evo, neka napiše dva članka u ‘Politici’ u kojima će izložiti svoju političku poziciju.”
       Mitević: “Slušaj, Strujo, vaš list prvo treba da mi se izvini povodom napisa onog pedera (misleći na lepuškastog, mladog funkcionera socijaliste) koji je bezočno napao mene i Panića. A onda, ne znam kakvu političku šansu ti meni treba da pružiš. Ja sam jedan od osnivača Socijalističke partije, a ti stalno u intervjuima ističeš da nisi ni u jednoj partiji. Ti si jedino prijatelj porodice Milošević i to ti je jedina legitimacija.”
       U 21.10 časova Mirjana je objavila da “ko god hoće, može da ide kad želi”, a pre toga je Miteviću saopštila da se protiv njega neće preduzeti nikakve mere: “Ti si nam potreban.”
       Mitević je prvi ustao, ustala je i Mirjana, pružili su jedno drugom ruku i blago se zagrlili. “E, Duško, do viđenja!” rekla je Mirjana i zaplakala. Mitević je potapšao po ramenu i obratio se ostalima: “Gospodo, do viđenja!” Šta je značilo “do viđenja”, niko nije znao.
       Epilog: puklo je dugogodišnje prijateljstvo, kao da ga nikada nije bilo. Ni telefonom se više nisu čuli. Čak su njegovoj supruzi, estradnoj umetnici Biljani Ristić, onemogućili pojavljivanje na TV Beograd. Dve godine docnije, došla je osveta: vlast je nacionalizovala zemunsku fabriku lekova, čiji je Mitević bio direktor, a kompanija Milana Panića većinski vlasnik. Mitević je izbačen iz kancelarije uz pomoć policije. Nazivali su ga “izdajnikom i slugom novog svetskog poretka”.
       Što se tiče sumnji Mire Marković, dužan sam da priznam da su one bile opravdane. U prikupljanju građe (za četiri knjige o supružnicima Milošević) razgovarao sam sa mnogim ličnostima, a svedočenja Mitevića bila su mi dragocena i ostajem mu zahvalan na pomoći koju mi je pružio. On je najbolje poznavao njihove karaktere, a bio je bliski posmatrač ili učesnik u mnogim događajima.
       Poslednje godine režima socijalista, Mitević je proveo u Mađarskoj, kao jedan od direketora Panićeve kompanije, gde se i fizički sklonio od odmazde svojih drugova. Živeo je sa porodicom u Budimpešti, ali politička duša mu je ostala u Beogradu. Često me je on iz Budimpešte telefonom obaveštavao šta se događa u Srbiji.
       Kraj jula, 2002. godine. Dani i meseci u kojima će se sudbina surovo poigrati sa Duškom Mitevićem. Dok je letovao sa porodicom, preživeo je moždani udar, posle koga je doživeo tolike patnje, kakve je teško zamisliti da može da podnese živ čovek. Pored više hirurških operacija, pratili su ga uporni bolovi i nesnošljiva nesanica, a, u takvom položaju, glava mu je ostala bistra i čista. Deset meseci imao je o čemu da razmišlja.
       Gajio je nadu da će se izvući. Uz brigu odane supruge Biljane Ristić, najviše su mu bili pri ruci neumoran profesor Ljubiša Rakić i Dobrica Ćosić. “Dule, Ruzvelt je iz kolica vodio Sjedinjene Američke Države i Drugi svetski rat!” utešno mu je govorio Rakić, kada je Mitević, na kraju, ostao bez obe noge.
       Posetio sam ga više puta, a izlaz sam nalazio u ćaskanju o dnevnim političkim događajima. To su trenuci koji Duška ožive i pomislim da će iz kreveta ustati. Često se prisećao prošlosti (“Mi komunisti...”) a sudeći po njegovim replikama, osećalo se da svodi životne račune. U jednom času kaže: “Problem je naše generacije što nam nisu dali da plačemo. Samo su tražene nove borbe! Kasno shvatimo kakav je život i kakav bi trebalo da bude.”
       Najviše sam bio iznenađen njegovom opsednutošću Bogom. Porodici je izrazio želju da bude sahranjen po pravoslavnim običajima, uz obavezno učešće sveštenika. Poslednji put kada sam ga posetio, zajedno sa Jagošem Đuretićem, upravo kada smo polazili, posle rukovanja, pozvao nas je da zastanemo: “Sad ću vam reći nešto zbog čega ću se možda obrukati. Mi komunisti smo mnogo grešili. A najveća nam je greška što smo negirali Boga. Zaključio sam da se ništa bez Njega ne može objasniti.” To je izrekao nekadašnji marksistički levičar “sa dna kace”, kako se to kaže.
       Umro je 31. maja 2003. godine. Na sahrani je bilo dosta sveta koje je nemoguće povezati, ali je upravo to odgovaralo Mitevićevom životu i komunikaciji.
      
       SLAVOLJUB ĐUKIĆ
       (3. jun 2003. godine, odlomak iz rukopisa “Političko groblje” koji je u pripremi za štampu)