Iako nije ni postojala u vreme poslednjih izbora, SNS je stranka u usponu

      Branislav Ivković je 1990. godine postao član SPS-a na način koji podseća na onaj kakav je učešće u različitim igrama na sreću. Učesnici ili srećni dobitnici obično kažu da su prijavu poslale mama, tetka ili baka. E, tako su roditelji popunili svom sinu Banetu prijavu a on ju je samo potpisao. “Formirana je nova Socijalistička partija Srbije, vodio je Slobodan Milošević. Mi mislimo da treba da budeš tamo, mi smo ti popunili prijavu, ti samo potpiši”, prepričao je novinarima Ivković ovaj, po njemu, sudbonosni događaj, jer ga do tada politika nije zanimala već samo stručna karijera profesora univerziteta. Te godine su roditelji uzeli stvar u svoje ruke jer je on boravio u inostranstvu i nije bio najbolje obavešten o događajima u zemlji.
       Posle tri godine članstva u stranci Ivkoviću je predloženo da se kandiduje za poslanika. Posle izbora mandatar Mirko Marjanović (Ivkovića je ranije upoznao kao profesora na Građevinskom fakultetu u Beogradu i kao građevinskog inženjera često uključenog u velike projekte) ponudio mu je mesto ministra građevina. Tek prilikom proslave sto dana vlade Ivković upoznaje Slobodana Miloševića. Upitan kakav je utisak tom prilikom ostavio na njega Ivković je odgovorio: “Izuzetan. Milošević je stabilan, širokogrud, izuzetno mnogo zna”. Kao ministar Ivković postaje član glavnog odbora SPS-a.
       Posle sledećeg izbornog ciklusa Ivković menja resor: postaje ministar za nauku i tehnologiju. Đorđe Vukadinović, politički filozof i urednik časopis “Nova srpska politička misao”, kaže da se razlikovao od svojih tadašnjih kolega: “Imao je drugačiji nastup, višak manira i tolerancije. Kao ministar nauke imao je relativno dobre odnose sa tadašnjom opozicijom i naučnoakademskom zajednicom”.
       Petooktobarsku revoluciju dočekao je nespreman kao i ostale njegove stranačke kolege. Kasnije je pričao da je radio u svom kabinetu do 18 časova te večeri. “Bilo me je sramota dok sam gledao na Si-En-En kako gore Skupština i RTS, mislio sam Srbi će po tome biti upamćeni u svetu. Verujem da će one koji su to organizovali kad-tad stići zaslužena kazna”. Imao je problema iste noći: “Idiota uvek ima. Takvi idioti su u noći između 5. i 6. oktobra provalili vrata zgrade u kojoj stanujem, došli pred vrata mog stana. Držao sam pištolj u rukama i bio sam spreman da pucam, jer su mi ćerke vrištale od straha”...
       U stvari, Ivković se Beograđanima najviše zamerio tokom demonstracija zbog pokradenih izbora. Tada su, pričalo se, njegovi momci prebijali studente koji su se drznuli da cepaju plakate SPS-a. Ubrzo je prikazan i televizijski snimak kao dokaz. Posle 5. oktobra MUP je tim povodom sproveo i završio istragu. Ivković za NIN kaže: “U vreme najvećih pritisaka na mene MUP je saopštio da ja sa tim događajem nemam nikakve veze. I hvala im zbog toga.”
       Ivković je prekardašio kada je počeo da ukazuje na greške Slobodana Miloševića. Niko nije imao snage da se složi sa njim kada je u Velikoj Plani izjavio: “Voleli smo ga, ali grešio je”.
       Posle je obrazlagao: “Da nije grešio i danas bi bio na vlasti. Mi moramo najpre svoje greške spoznati”... Uši SPS-ovske to nisu prihvatale. Kolektivno su se prenerazili kada je zarad demokratizacije i modernizacije izrazio želju da se “žrtvuje” kao protivkandidat već utamničenom Miloševiću na unutarstranačkim predsedničkim izborima. Onda ga je i sam Milošević nazvao petokolonašem i optužio da ga je sa DOS-ovcima zajedno poslao u Hag. Bane se posle toga poneo širokogrudo: “Opraštam mu zato što on zbog toga što se nalazi u Hagu u zatvoru ima pravo na grešku. Ljudi koji imaju privilegiju da ga informišu doveli su ga u zabludu.”
       Kao potpredsednik socijalista i šef njihovog poslaničkog kluba u Republičkoj skupštini zalagao se da se sestrinska stranka JUL pusti niz vodu i savetovao Mirjani i Slobodanu da se makar privremeno politički povuku što je video pre svega kao njihov lični interes. Posle je Ivković kao frakcionaš velikom većinom glasova izbačen iz stranke, pa osniva Socijalističku narodnu stranku. U ovom trenutku raspolaže sa sedam poslaničkih mandata. Omiljena opoziciona stranka DOS-u i njihovim medijima je SNS. Kako stvari sada stoje, Ivković počinje da deluje neuništivo skoro koliko i ministar policije Dušan Mihajlović.
       Đorđe Vukadinović kaže da je Ivković posle Miloševićevog odlaska sa političke scene bio najozbiljniji kandidat za njegovog naslednika. Naš sagovornik je ranije procenjivao da je on imao najbolje šanse da bude premijer Srbije posle odlaska DOS-a sa vlasti. Tri su razloga zbog kojih se to ipak neće dogoditi. Prvi, zbog paranoje bračnog para Milošević, odnosno njihovog straha da ih je izdao i prodao DOS-u. Drugi, zbog ljubomore kolega sa Studentskog trga što se nametnuo kao prvi do Miloševića kao njegov naslednik. Treći, zbog očiglednih a nejasnih aranžmana, možda dugova prema DOS-u.
       “U početku sam mislio da su prvi i drugi razlozi važniji ali kako vreme prolazi sve više mi se čini da je treći razlog presudan. Indikativno je da mu se otvaraju medijske dveri kad god podmetne leđa odnosno glasove svojih poslanika za predloge vlade ili DOS-a, SNS je obezbedila kvorum kada se usvajao budžet, njeni poslanici glasali su za ustavnu povelju i za spornog člana radiodifuznog saveta). Ivković naširoko pre svega na Pinku i BK TV objašnjava građanstvu prednosti konstruktivne opozicije. To je verovatno neka vrsta dila - Bane podržava a onda mu dopuštaju da se opere”, mišljenja je Vukadinović.
       Zanimljivo je da je uz Ivkovića stala dobro organizovana kadrovska mreža SPS-a u unutrašnjosti tako da bi on uz medijsku podršku koju ima mogao politički da preživi. “Ipak, ako ovako često bude potezan i instrumentalizovan onda će podeliti sudbinu Jovana Glamočanina. Ivković bi zato, bar na nekom strateškom pitanju morao da se distancira od DOS-a. I DS bi za promenu mogao da postupi mudro, da ga malo ostavi na miru, pa da im posluži i u nekom drugom parlamentarnom sazivu”, savetuje Vukadinović.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ