I ako uporedite moja iskustva iz Bugarske i Hrvatske, ponašao sam se daleko agresivnije. Ali ovde mi se čini strahovito važnim da se Srbija i Crna Gora pomaknu iz te kategorije, da nam odnosi budu kao što su sa zemljama Zapadne Evrope, gde su demokratski sistemi na delu, gde ambasadori ne hodaju okolo i ne kritikuju sve što im padne na pamet

      Za čoveka koji u Beogradu predstavlja najveću državnu i vojnu silu u istoriji sveta, Vilijam Montgomeri govori tiho i drži se nenametljivo. To mu ništa ne pomaže: zasluženo ili nezasluženo, sa obe strane “bare” svejedno uživa reputaciju najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Utisku o njegovoj diplomatskoj veštini svakako nije odmogao “het-trik” sa iznenadnom aprilskom posetom državnog sekretara Kolina Pauela Beogradu. Američko-srpski odnosi odskora kao da su dramatično poboljšani. Čime je Beograd zaradio dobru volju Vašingtona? pitao je NIN u razgovoru sa ambasadorom Montgomerijem koji je vođen u četvrtak 29. maja.
       - Za moju zemlju je od izuzetno velike važnosti da Srbija u ovom regionu bude faktor stabilnosti i demokratije. To je ovde naš cilj broj jedan, i odatle treba početi. A mi sada na delu vidimo pojačanu rešenost vaše vlade, i vašeg naroda, da se taj cilj ostvari, i naša podrška otuda prirodno proizlazi. Mi želimo da ovo bude region u kom države međusobno sarađuju bez vojnih pretnji, a vi ste ključ tome zbog centralne pozicije vaše zemlje. Kada vidimo da činite korake u tom pravcu, uvek ćemo vas podržavati.
      
       Da li to znači da ćete nas “sertifikovati” 15.juna, odnosno da će se američka finansijska podrška Srbiji od tog datuma nastaviti?
       - Tu odluku doneće državni sekretar. Ne želim da prejudiciram.
      
       Ali vi ćete ga posavetovati?
       - Svakako.
      
       Šta ćete mu reći?
       - Čekaću krajnji čas pre nego što odlučim.
      
       Premijer Srbije Zoran Živković kaže da su američko-srpski odnosi sada bolji nego što su bili za poslednjih pola veka. Je li to zaslužen kompliment njegovoj vladi?
       - Ja delim njegovo mišljenje, a mislim da sa njim delim i deo zasluga za to. Od pada Miloševića ponavljam da naše dve zemlje mogu izgraditi odnose bolje nego ikada pre, jer sada delimo iste demokratske vrednosti i isti pogled na svet. U Titovo vreme smo imali bliske odnose, ali to je dobrim delom bilo zbog hladnog rata. I mi smo zbog hladnog rata žmurili na to što je Titova vlast bila autoritarna, što narod nije imao slobodu političkog izražavanja. Više nije tako, i mi sada možemo da gradimo odnose na principu jednakosti, na zajedničkim vrednostima. Ja u to čvrsto verujem, i tvrdim da su koraci koje vaša vlada preduzima podigli naše odnose na viši nivo. Moj je cilj da sada bilateralno unapredimo i vojne odnose, posle reformi koje se kod vas preduzimaju. To će biti nešto sasvim novo, jer iako smo pedesetih godina davali dosta vojne pomoći Jugoslaviji, nismo to činili što smo vas voleli već zbog hladnoratovskog rivalstva između SAD i SSR-a. Tako da mislim da je premijer Živković u pravu. I ne samo što je u pravu, već verujem da ćemo do kraja ove godine, ako se stvari nastave odvijati po mom očekivanju, imati kvalitativno nove odnose.
      
       Kada je o Titovoj eri reč, da li je istinita anegdota koju sam čula o vašem službovanju u Beogradu. Kažu da ste hteli da posetite Milovana Đilasa, i da vam je rečeno da to ne činite?
       - Nije sasvim tačno. Nije mi rečeno, već mi je zabranjeno da ga posetim.
      
       Mislite li da je bila greška što Amerika u Titovo vreme nije podržavala demokratske snage u Jugoslaviji, kojih je i tada bilo?
       - Odgovoriću u svoje lično ime, jer moja vlada verovatno nikad neće zauzeti sud o istoriji. Ovde je sedamdesetih godina došao kongresmen Les Aspen, a ja sam zadužen da ga pratim. On je zatražio da se sretne sa Milovanom Đilasom, a bio je veoma važan kongresmen i ambasada ga nije mogla odbiti. Meni je, međutim, naređeno da ostanem u kolima. U to je vreme ambasada imala veoma jasno pravilo: mi nismo hteli takve kontakte jer bi se Tito jako naljutio, a mi nismo hteli da ljutimo Tita. I ja mislim da je to bila veoma velika greška od strane SAD.
      
       Da se vratimo u sadašnjost: smatrate li osnovanim kritike domaćih intelektualaca i stranih aktivista da je i sada tako, odnosno da je zapadnim vladama na ovom tlu i dalje važnija stabilnost, sada jedne u osnovi prozapadne vlade, od demokratije i poštovanja ljudskih prava? Čuju se mišljenja da su vaše kritike kršenja ljudskih prava i pritisaka na medije suviše tihe, dok su vaše pohvale vlasti suviše glasne.
       - Čuo sam za takva mišljenja. Mislim da je problem u tome što u Evropi postoje dve vrste država. Prva je vrsta ona u kojoj američkom ambasadoru ne pada na pamet da javno kritikuje odluke državnih vlasti zemlje domaćina. Drugačija je situacija u delu Evrope u kom ambasadori zauzimaju agresivniji, aktivistički stav u odnosu na domaće vlasti, i gde javno zauzimaju suprotne pozicije. Ja to vrlo dobro znam jer sam i sam bio takav diplomata. I ako uporedite moja iskustva iz Bugarske i Hrvatske, ponašao sam se daleko agresivnije. Ali ovde mi se čini strahovito važnim da se Srbija i Crna Gora pomaknu iz te kategorije, da nam odnosi budu kao što su sa zemljama Zapadne Evrope, gde su demokratski sistemi na delu, gde ambasadori ne hodaju okolo i ne kritikuju sve što im padne na pamet, i gde ono što imaju da kažu, saopštavaju u razgovorima sa izabranim političarima. A dodao bih da je, iz mog iskustva, to daleko efikasnije jer tako ne dovodite državne funkcionere u odbranaški položaj na javnoj sceni, i ne moraju da strahuju da će se njihovi postupci tumačiti kao rezultat američkog pritiska. Srbija i Crna Gora je normalna demokratska zemlja u tranziciji, i tako sa njom valja i postupati, bez obzira što još ima dosta problema.
      
       Drugim rečima, smatrate da smo kao država prešli u viši razred?
       - Ja mislim da jeste. Dodao bih da mislim da sam dosta dobro upoznao Srbe, i da se njima ne bi dopalo da na njihove vlasti neko vrši otvoren pritisak.
      
       Vas ovde ipak smatraju veoma moćnom osobom. Štaviše, ima onih koji tvrde da ste lično zaslužni za odluku vlasti u Srbiji da ne idu na vanredne izbore ni posle aprilskog istraživanja javnog mnjenja u kojim je vladajućoj koaliciji bitno skočio rejting.
       - To je potpuno, sto posto netačno. Zašto je netačno? Jer ja ni sam ne znam šta bih učinio na njihovom mestu. Veoma je teško doneti takvu odluku. A kada ste stranac, bez obzira na to koliko ste dobro informisani, nikad ne možete znati bolje od bilo kog stanovnika Srbije šta je Srbima uistinu bitno. Bilo bi strašno opasno za mene da procenjujem kad treba ići na izbore. Takve političke računice niti pravim, niti bih pravio.
      
       Savezni sekretarijat za informisanje saopštio je juče da je Dženifer Mičel, direktorka Sektora za ljudska prava zadužena za jugoistočnu Evropu, u susretu sa Rasimom Ljajićem izrazila podršku izmenama odredbi krivičnog zakona Srbije koje se odnose na vreme trajanja pritvora. Posle najnovijih izmena tog zakona, u Srbiji pritvor bez kontakta sa porodicom i advokatom može da traje 60 dana, što je suprotno evropskom zakonodavstvu, kao uostalom i američkom. Može li biti da Stejt department to podržava?
       - Mislim da je to nesporazum. Ona je izražavala podršku nastojanju da se situacija normalizuje, da se krene u pravcu normalnijeg pravosudnog sistema.
      
       Bi li normalniji sistem podrazumevao drastično skraćenje policijskog pritvora?
       - Ne želim da dajem izjave o vašem sistemu. Naš osnovni stav je da je kod vas sa mnogo razloga uvedeno vanredno stanje, da je to bio pozitivan korak čiji je cilj bio da se pod kontrolu stavi problem organizovanog kriminala, i da mi sada očekujemo da će se stvari razvijati u pravcu normalnosti, a pravosudni sistem u skladu sa evropskim i međunarodnim normama i standardima.
      
       Da ipak ne ostane nikakve dileme, jesam li u pravu ako zaključim da je gospođa Mičel podržala neke buduće izmene Krivičnog zakona, odnosno one kojim će se ukinuti dvomesečni pritvor, a ne ove koje su taj pritvor uvele?
       - To je sasvim ispravan zaključak.
      
       Ovdašnja je javnost strašno znatiželjna u pogledu vaših favorita u politici i u medijima. Ranije se pričalo da su vam lični politički favoriti bili Nebojša Čović i Miroljub Labus, dok sada vele da se to odskora promenilo i da imate samo jednog favorita - Zorana Živkovića?
       - Da li stvarno očekujete da kažem: evo pet mojih miljenika, a evo spiska onih koji mi se ne sviđaju?
      
       Ne očekujem, ali probam.
       - Moj je cilj da izgradim konstruktivne odnose sa vašim vlastima, kao i sa drugim demokratskim političkim partijama. Mislim da imam dobar odnos sa mnogim vašim demokratskim političarima. Nije nam cilj da se igramo favorita. Bilo bi kontraproduktivno za mene da sa nekim imam takav odnos, a ne bi bilo korisno ni za tu osobu.
      
       Možete li da sa našim čitaocima podelite neko lično sećanje na premijera Đinđića?
       - (Duga pauza.) Ja sam bio u Vijetnamu. Ratovao sam tamo. Prijatelji su mi pali u borbi. Vest o atentatu u mislima me vratila u Vijetnam, drugovima koje sam tamo izgubio. A na neki sličan način mislim o mnogim ljudima sa kojim sam dugo godina na ovim prostorima radio, zajedno se borio i delio iste vrednosti. Za mene je to bio veoma ličan gubitak. On je bio veoma, veoma pametan čovek sa mnogo smisla za humor. I bio je svoj čovek. Sam je donosio odluke, nakon što bi saslušao sve strane, i imao je hrabrost svojih uverenja. Odlučivao je u najboljem interesu za svoju zemlju, i bio je uvek spreman da snosi posledice svojih odluka.
      
       Verovatno mislite i na odluke o ratnim zločinima. Možda je to dobar trenutak da vas pitam nalazite li protivrečnosti u američkom zahtevu da Beograd ne izručuje Amerikance stalnom Međunarodnom krivičnom sudu, s obzirom na to da Vašington od nas traži da mi izručujemo svoje građane Haškom sudu?
       - Protivrečnost postoji samo na površini. To je bilateralni ugovor, a i mi smo odlučili da ne isporučujemo vaše građane stalnom sudu. Ali mi smo takođe odlučili da ne pristupimo Međunarodnom krivičnom sudu, dok su Haški sud osnovale Ujedinjene nacije, čiji ste vi punopravni član. To je vaša odluka, dok mi nećemo da pristupimo stalnom krivičnom sudu. Kako god čovek na to da gleda, svak zna da će taj sudu biti politizovan. Naši napori u Iraku veoma su nepopularni u mnogim zemljama, i ja bih se kladio da će neko pokušati da na ovom sudu krivično goni našeg predsednika. Zato mislim da je odluka Bušove administracije da ne pristupi tom sudu bila veoma mudra. Meni je žao zemalja poput vaše, jer vas ovo stavlja u težak položaj koji niste skrivili.
      
       Prema mojim izvorima u Vašingtonu, na brifinzima u Stejt departmentu i u posetama institutima uvek snažno insistirate na tome da se protivite da Kosovo stekne nezavisnost, pogotovo dok ste vi ambasador u Beogradu? Da li je tu naglasak na drugom delu rečenice?
       - (Smeje se.) Kosovo je veoma komplikovano pitanje, a moja je veoma tvrda pozicija da je potrebno mnogo vremena da na Kosovu rane zarastu, da otpočne pomirenje, da se vrate izbeglice, da se uspostavi sloboda kretanja za Srbe i druge manjine. Ne kažem da sam protiv nezavisnosti, ali sam protiv odluka naprečac.
      
       Gledate li lokalne TV programe? Premijer Živković se nedavno požalio na to da neki naši novinari obilaze zapadne ambasade i žale im se na vlast. Pre njega je to jednom zasmetalo i Zoranu Đinđiću. Ovde se čvrsto veruje da imate medijske miljenike. Da li je to ikada predmet sporenja između vas i vlasti?
       - Mi smo protekle decenije uložili mnogo truda u to da se ovde razvije zaista nezavisno, odgovorno novinarstvo. Strahovito sam razočaran što do toga ne samo što nije došlo brzinom koju sam očekivao, već i što u samoj vladi ima onih koji i dalje gledaju na medije kao na nešto čime se može manipulisati, ili kao na nešto što vlast može upotrebljavati kao oružje.
      
       Ministarstvo policije upravo je objavilo da je podnelo krivičnu prijavu protiv novinara Željka Cvijanovića i Jovice Krtinića. Policija tvrdi da je oklevetana. Je li zamislivo da u vašoj zemlji ministarstvo tuži novinare za klevetu?
       - Mislim da nema primera da vladine ustanove tuže novinare zbog klevete. Bilo je slučajeva kada je vlada tužila štampu za objavljivanje državne tajne. Javne ličnosti gotovo da nemaju pravo na privatnost i na američkom sudu teško mogu dobiti spor za klevetu.
       Vlast kaže da je pre ubistva premijera Đinđića u ovdašnjim medijima vladala atmosfera linča. Jeste li vi primetili takvu atmosferu?
       - (Duga pauza.) Ja sam istreniran da budem veoma oprezan kad govorim o medijima, jer mi u Americi visoko cenimo nezavisnost medija i njihovo pravo i mogućnost da pišu sve što žele (naravno, uzimajući u obzir klevetu i ograničenja odgovornog novinarstva). Mi smo naučeni da prihvatamo kritiku i kada mislimo da je ta kritika nefer - mi je jednostavno prihvatamo. Tako da se veoma ustručavam da budem kritičan prema medijima samo zato što nešto komentarišu ili kritikuju. Ne volim to da činim. Rekao bih, ipak, da sam se i sam uverio da je bilo nekih pojedinaca koji su bili na platnom spisku organizovanog kriminala. To je nešto što treba ozbiljno istražiti.
      
       Za razliku od američkih političara, koje uče da trpe i nefer kritike, ovde postoji sklonost političara da nervozno reaguju na kritike koje smatraju nezasluženim, pa i da ih proglašavaju napadima na vladu?
       - Kao neko ko je i sam tokom niza godina predmet velike medijske pažnje, reći ću vam da javna ličnost jednostavno mora unapred da prihvati da će je mediji prikazivati u lošem svetlu, i da će o njoj pisati na način koji nije fer. Postoje stvari koje može poduzeti da to umanji, ali nikad to ne može eliminisati. To je kao kiša: navikneš se da pada, i gotovo. Lično iskustvo mi kazuje da samo pogoršavate stvari ako kritiku uzmete lično ili ako na nju reagujete. Teško je s tim izaći na kraj, i ja saosećam sa političarima koji su predmet negativnog članka, ali na to se jednostavno moraju navići.
      
       Kakav je vaš komentar na reakciju Dušana Mihajlovića, koji je na pitanje hoće li podneti ostavku zbog propusta u obezbeđenju Zorana Đinđića, odgovorio da ni u SAD niko nije podneo ostavku posle 11. septembra?
       - Prepustiću vama i vašim čitaocima da procenite je li to bilo umesno poređenje.
      
       Advokat vladike Pahomija nedavno je iskoristio boravak američkog diplomate u Vranju kao argument za tezu da američka ambasada vrši pritisak na tužioca u ovom slučaju?
       - Mi smo po zakonu obavezni da jednom godišnje obavestimo Stejt department o stanju ljudskih prava u zemlji. Ovo je veoma zanimljiv slučaj iz oblasti ljudskih prava. Bilo je normalno da naš službenik za ljudska prava poseti Vranje i raspita se o svim pojedinostima. Nije to učinio da bi davao savete ili uputstva, već da bi saznao činjenice. Pretpostavljam da se moglo očekivati da advokat to iskoristi na način koji nije fer.
      
       Nećete tužiti za klevetu?
       - (Smeje se.) Ne.
      
       Da li bi se vaši službenici za ljudska prava mogli zainteresovati i za javni napad Ministarstva unutrašnjih poslova na kolege Cvijanovića i Krtinića?
       - Svakako da bi, mada ja nisam u ovom času upoznat sa detaljima tog slučaja.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ