(ili: ako i Kolo srpskih sestara više interesuju svemirske Kapije vremena kod Bagdada od pravoslavnog budizma Nikolaja Velimirovića, znači li to da pucaju i poslednji bastioni urbanog srpstva?)

      Uvek kada žurim na kolegijum NIN-a neko mi zdušno pomogne da zakasnim. Sabotaža. Šta bi, inače, moglo drugo da bude?
       Tako i pre dve nedelje. Već sam na domaku Cetinjske, kad, hoćeš, u Hilandarskoj, tu, kod brazilske ambasade, jedna gospođa držeća i altmodiš, prelazi ulicu. I, pravo na mene!!! Auuu! Šta će sad da bude!?
       “Dobar dan!” Dobar dan. “Vi ste...” Taj sam. “Znate, gledali smo vas kako ste na nekoj televiziji govorili o Kapijama vremena...” Da, govorio sam. “Pa...da li biste hteli da održite o tome predavanje u - KOLU SRPSKIH SESTARA”(!!!?)
       I, cap, vizit karta dr Ljiljana Milojević-Šulović, predsednica Udruženja Kola srpskih sestara. Lično. Ozbiljna žena, ozbiljna ponuda. I obećam gospođi. Obećam Kolu srpskih sestara...
       A jeste rekao sam na “Ju info” kanalu da Buš žuri da uđe u Bagdad jer su tamo, pored Vavilonske kule, KAPIJE VREMENA. I, možda će, baš tamo, uskoro da sleti naša rodbina sa dalekog Sirijusa, odakle smo i mi, arijevci, došli pre četrdeset hiljada godina. Doći će nam rodbina sa Sirijusa da vidi šta smo za ovih četrdeset milenijuma uradili, šta smo oposlili na Zemlji. I, imaće, bogami, šta da vide.
       Nego, ljudi, što je rodila trešnja rankinja! Ko luda! Četiri dana berem trešnje, ali spremam se i za predavanje o Kapijama vremena. Spremam se za Kolo srpskih sestara, pravim koncept, iščitavam dodatno literaturu, da se ne obrukam pred srpskim sestricama.
       I, prođe nedelju dana, a nema poziva od gospođe Ljiljane Milojević-Šulović. Prođe i druga nedelja, ništa, jokac. Da l’ me neko minirao? Da l’ sam bio mlogo šaramantan pred brazilskom ambasadom? Umem ja to, umem da uprskam.
       A onda se setim da sam, svojevremeno, pisao o tzv. Cvijićevoj liniji kojom su Amerikanci iz Makedonije ušli na Kosovo posle poražavajućeg Kumanovskog sporazuma, kada je ovaj Naš iz Haga skinuo gaće. Tada sam, naime, pišući o Cvijićevoj liniji, takođe, pominjao Kapiju vremena na Kosovu. I nama su u Kosovskom boju pomagali ovi sa Sirijusa. E, sad, što je knez Lazar dozvolio da ga Bajazitovi elitni “crveni fesovi” zarobe u momentu kada je već imao pobedu u xepu, to je druga priča. Ako se sam ne čuvaš, ne mogu da te spasu ni Sirijusanci, to jest, Srbi sa Sirijusa.
       Nego, setim se, da me zbog Cvijićeve linije danima saletao neki junoša “iz kanadske ambasade”. A peva srpski bolje od mene. U konkursu, čitao sam, CIA za zapadni Balkan traži “poznavanje besprekornog srpskog.” U padežima odavno ne grešim, ali južni naglasak bi me odmah odao. I, odustanem od konkursa. A onaj iz kanadske ambasade navalio ko mutav da im održim “predavanje” o Cvijićevoj liniji. Rešim da im uzmem pare, mnogo volim da uzmem od njine transatlantske sirotinje. Ali, ‘oćeš! Ovi naši novinari-šerpasi toliko su ubili cenu, pa kada im tražiš pet hiljada dolara, kao da si im tražio pola buxeta CIA. A svašta bi im ispričao! Bilo bi predavanje, i to onakvo! Ko bombona!
       Sa trešnjine krošnje pređem na krov. Jer, tamo se prostrle trešnjine južne grane, one koje sunce bije po ceo dan. I te južne trešnje mnogo slađe od severnih upletenih u grane bora. Južne trešnje dođu skoro crne i slatke su ko med. Jug je čudo, ljudi moji! Mada nas je Cvijić onako bagatelisao, unizio, napravio nas na ništa! Berem južnjakinje sa krova, a moja mačka, moja Crna dođe da me kontroliše. Kao, šta ću ja na krovu, ovo mi, ono mi... I tu, ukapiram da su joj mačići negde na krovu. Ali, berem trešnje, gledam svoja posla. I odjednom mi sumnjivo Kolo srpskih sestara. Jer, umesto da me zovu zbog Nikolaja Velimirovića da im govorim o budizmu i pravoslavlju, kad ono srpske sestrice hoće o Kapijama vremena!? Da ne rade, bre, i one za CIA!? Da nisu i one ušle duboko u transatlantske integracije?
       Cevčim vruće pivo u ligenštulu ispod oraha. Zašto li mi se ne javlja Kolo srpskih sestara? A aktuelno je. Evo, i psiholog Tadić kaže da će Šiptari, svaki čas, da udare na LINIJU VELIKE ALBANIJE, a ona se poklapa sa CVIJIĆEVOM LINIJOM!!??
       Cevčim pivo i špartam po starim rimskim mapama Balkana. I šta nađem, brale moj!?
      
       Cvijićeva linija poklapa se, ne samo sa linijom Velike Albanije, nego i sa LINIJOM KOJA JE DELILA ZAPADNO OD ISTOČNOG RIMSKOG CARSTVA!!! Od Sirmijuma pa nadole, kao lenjirom, izvučena prava linija. Odstupa, doduše malo, od LINIJE JALTE! Ništa se na Balkanu ne menja milenijumima, samo što su dunavsku Troju šutnuli u Malu Aziju, da ne bude mnogo istorije Srbima. Šta će onda ostati drugim balkanskim, evropskim i transatlantskim narodima?
       A kako koju knjigu otvorim, nađem dokaze za dunavsku Troju. Bari Kanlif u “Rimskom carstvu” piše da je vojskovođa Aecije koji je držao vlast u “centralnoj i severozapadnoj Galiji uspeo da odbije napad Huna pod Atilom u žestokoj bici blizu Troje 451. godine”.
       Ako Kanlif misli na maloazijsku Troju, tamo Atila nikad nije stigao. A ako misli na Troa u francuskoj Galiji i to je nategnuto. Jer, šta bi Atila koji je imao prestonicu na Tisi, tražio u francuskoj Galiji? Da se juri sa Asteriksom? Nije li logičnije da je Atila sa Tise udario na rumunsku GALICIJU, a onda i na podunavske rudnike zlata i srebra u Boru i Majdanpeku? Ne deli li se i danas Ratno ostrvo kod Beograda na VELIKI I MALI GALIJAŠ? Nije li tu bila centralna luka dunavskih rimskih galija? Nije li se tu Atila sudario sa Aecijem!?
       “Dragi, hoćeš li, već jednom, da ustaneš iz tog ligenštula i nabereš još malo trešanja? Pravim slatko za dete.” Da, draga, odmah ću. Salutiram, penjem se na stablo i setim se kako me je, u vrh trešnje, zatekla jedna NATO “tomohavka” koja je opalila u trafo-stanicu na Bežanijskoj kosi i zaljuljala me, dobro, gore, u vrhu krošnje. Ali, i te ratne godine slatko od trešanja je moralo za Božić da se, samsonajt koferima, nosi za Švajcarsku. A da li si, Srbine, nekad nosio slatko od trešanja u samsonajt koferu?! To je, bre, muda da ti oteknu!
       Ne gubim nadu. Još uvek čekam poziv iz Kola srpskih sestara. Sem ako nisu odlučile da im o Kapijama vremena govori psiholog Tadić. Mlađi je, a već korača kao Gari Kuper. A vidi se da je igrao i vaterpolo.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ