Savremeni američki političari ne ulivaju poverenje. Oni stalno govore o svojim visokim moralnim principima i demokratskim vizijama za napredak čovečanstva, a nemaju ni jasnih ideja ni spremnosti da za njih nešto žrtvuju

      Smatram da je liberalna kritika Amerike koja uvažava sve ono dobro u njoj - nazovimo šaljivo takvu kritiku proamerički antiamerikanizam - i dalje najkorisnija i za Ameriku i za čitav svet. Jedino sada u kritici treba biti oštriji jer nema Sovjetskog Saveza od koga nas je Amerika štitila a istovremeno sama bila u opasnosti. Sovjetski Savez je bio velika olakšavajuća okolnost za njene greške i grehove.
       Ali, zašto srpska kritika Amerike treba da bude dobronamerna, gotovo prijateljska? Američke debele štapove iskusili smo na svojim leđima u vreme Miloševića; posle pobede demokratije, obećane američke šargarepe pokazale su se kao malecne. Amerika nam je donedavno bila neprijatelj, a ni sada nam nije prijatelj.
       Valja da budemo dobronamerni kritičari jednostavno zato što nemamo neku drugu zemlju koja bi bila bolja vodeća sila sveta od Amerike. Neki kažu da bi ujedinjena Evropa bila bolja. Možda i bi. Ali, ja ne verujem da će ujedinjena Evropa ikada biti stvorena, a sigurno neće u narednih nekoliko decenija.
       Nema sumnje da nijedna grupa zemalja na svetu nije otišla tako daleko u dobrovoljnom smanjivanju vlastitog suvereniteta kao zemlje Evropske unije, naročito s uvođenjem zajedničke valute evra. Doista, ni na jednom kontinentu ne postoji nadnacionalna ekonomsko-politička zajednica kao što je Evropska unija.
       Evropsko ujedinjavanje dalo je dobre rezultate, posebno u privredi, i davaće ih i dalje. Ali, to je sve. Evropa nije politički jedno i to, po svoj prilici, nikada neće biti. Evropski narodi suviše su raznorodni i kroz istoriju su prečesto međusobno ratovali da bi mogli da budu politička zajednica.
       Nije li Britaniji vaŽnija Amerika od, recimo, Nemačke? Da li su Nemcima Francuzi i dalje potrebni kao u vreme podeljene Nemačke i sovjetske opasnosti? Kako mogu Španija, Portugalija i Italija - tri romanske, mediteranske, katoličke zemlje - ikada da budu onoliko bliske s budućim članovima iz Istočne Evrope, koliko su bliske međusobno?
       Kada se zagovara ujedinjena Evropa odnosno evropska federacija, treba postaviti pitanje: da li zapadne demokratije uopšte znaju kako da naprave ili makar očuvaju mnogonacionalne države? Zašto nisu sačuvali Jugoslaviju i Čehoslovačku, zašto je Belgija unutra podeljena na valonski i flamanski deo, i zašto se Škotska sve više odvaja od Britanije a Katalonija od Španije?
       Od Francuske revolucije 1789. do početka Prvog svetskog rata 1914. u Evropi je stvoreno dvanaest novih država, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, koje su formalno priznate kao nezavisne na Berlinskom kongresu 1878. U kratkom periodu posle pada Berlinskog zida 1989, stvoreno je više od dvadeset novih država.
       Dakle, stvaranje jednonacionalnih država počelo je davno, a traje i dalje.
       U jugoistoČnoj Evropi, posledice brze i nepromišljene primene prava naroda na samoopredeljenje bile su katastrofalne. Najviše su stradali sami narodi koji su stvarali svoje države. Ali, i Evropljani su potrošili mnogo para i vremena, truda i živaca. Evropa je izgubila i na svom međunarodnom ugledu jer je svet video da i pored svog ogromnog bogatstva nije u stanju da zaustavi krvoproliće u jednom svom delu.
       Čini mi se da Evropa sada mnogo opreznije tumači pravo naroda na samoopredeljenje. Evropa uviđa da je cepanje država sa srodnim i izmešanim stanovništvom - kao što je bila Jugoslavija, ili kao što su danas Indija ili Nigerija ili Brazil - veoma opasno.
       Ipak, ovo evropsko uviđanje, ova opreznost, ne znači da je Evropa sposobna da stvara nove mnogonacionalne federacije. Uključujući i onu evropsku.
       Može li se reformisati Amerika?
       Ako, dakle, za Ameriku nema dobre zamene, onda samu Ameriku treba popravljati, prepravljati. To, uostalom, čine i sami Amerikanci. Ja verujem u reformističke potencijale Amerike i smatram da je ona u osnovi otvoreno društvo. I ne samo što je uspela da razvije demokratiju već i čitav niz novih oblika antiautoritarnog društvenog života.
       Zatim, ako američka demokratija počne da propada, povući će sa sobom ostatak sveta. Mi možemo s mešavinom gađenja i zabave da posmatramo pojave neofašizma u Italiji, Austriji, Holandiji, Francuskoj i drugde u Evropi. Ideološki zatrovana Amerika, agresivna i ratoborna, bila bi zaista zastrašujuća. To bi bio put u globalnu katastrofu.
       Zbog napada na Njujork 11. septembra 2001, svetska privreda je izgubila stotine milijardi dolara. Ako bi američka privreda krenula u veliku recesiju, nama bi kao slabim i siromašnim bilo gore nego Amerikancima.
       Amerika je i privredna i politička lokomotiva savremenog sveta i to će biti u narednim decenijama.
       Suština naše borbe treba da bude to da se Amerika privoli da predvodi svet u dogovoru s njim, da pokuša da razume druge zemlje i da njihove različitosti i interese prihvati kao legitimne.
       Nekada je Amerika bila poznata po svojoj velikodušnosti. Poslednjih godina, međutim, Sjedinjene Američke Države davale su oko 29 dolara godišnje po stanovniku kao nevojnu pomoć drugim zemljama. Prosečna pomoć po stanovniku drugih zapadnih država je preko 70 dolara. Znači, evropska velikodušnost, koja nije naročito velika, ipak je više nego dvostruko veća od američke.
       Da li je moguće privoleti Amerikance da ponovo odreše kesu za siromašne? Mislim da jeste. Time bi Amerikance samo vratili njihovoj vlastitoj tradiciji. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da većina Amerikanaca nije ni svesna koliko njihova zemlja malo daje siromašnima u svetu.
       Savremeni američki političari ne ulivaju poverenje. Oni stalno govore o svojim visokim moralnim principima i demokratskim vizijama za napredak čovečanstva, a nemaju ni jasnih ideja ni spremnosti da za njih nešto žrtvuju. A mislim da čak nemaju ni jasnu sliku o tome koji su pravi američki interesi.
       Sve je ređe naći kod američkih političara klasične državničke vrline, kao što su odmerenost i trezvenost, opreznost i strpljivost. Oni su nadmeni i ratoborni, vole da prete. Svoju sliku sveta grade na informacijama i površnim analizama koje im pružaju mediji. I ko od njih je ikada ozbiljno proučavao istoriju i političku filozofiju?
       Niko tako olako kao američki političari ne predlaže da se nekoj zemlji uvedu ekonomske i druge sankcije. One, međutim, nisu dokaz odlučnosti, već jadni surogat za kreativnu spoljnu politiku.
       Treba se boriti za to da Amerika razvije osećanje mere i najzad shvati da je politika umetnost mogućeg. Zaista verujem da je moguće navesti Ameriku da svoje odnose sa svetom prevashodno zasnuje na dobroj staroj državničkoj mudrosti i diplomatskoj veštini, a ne na nametanju američke volje pomoću vojne sile.
       Amerika je tvrdila da hoće da bude potpuno sigurna da Irak neće proizvoditi ni biološko, ni hemijsko, ni nuklearno oružje. I da će odustati kako od pomoći muslimanskim teroristima, tako i od osvajačkih planova prema susedima. Ovakva potpuna sigurnost nije se mogla postići diplomatskim putem koji pretpostavlja spremnost na kompromis.
       Mogla se ostvariti jedino ako je na vlasti u Bagdadu čovek po američkom izboru i koga Amerika nadgleda. Da bi se on ustoličio, neophodan je bio rat.
       Ka ratu je gurala i ambicija predsednika Džordža Buša. Da bi američki predsednik bio zapamćen u istoriji, neophodni su dramatični događaji u kojima on spasava zemlju ili njeno jedinstvo ili vodi i dobija rat ili vešto izbegava po Ameriku opasni rat. Abraham Linkoln, na primer, imao je Građanski rat (1861-1865), Frenklin Ruzvelt Drugi svetski rat, Džon Kenedi Kubansku raketnu krizu 1962. Osvojivši Irak, Buš nije postao ni Linkoln, ni Ruzvelt, ni Kenedi. Ali, povećao je svoje šanse da ostane zapamćen i da bude ponovo izabran.
       Najzad, ali doista nikako naposletku, ogromne iračke rezerve nafte su privlačan mamac.
       Amerika je na neki način “morala” da napadne Irak zato što je to mogla. Šta hoću time da kažem?
       Američki džinovski vojni budžet znatno nadmašuje zbir evropskih, uključujući i ruski. Ovakva vojna moć, koju američka privreda bez većih napora izdržava, gotovo da prisiljava američki spoljnopolitički establišment da bira vojne, ratne opcije. Bez smanjenja vojnog budžeta, teško da će Amerika postati miroljubivija. Zato to smanjenje treba da bude jedan od glavnih zahteva svih kritičara savremene Amerike.
       Američki Kongres lako izglasava vojne kredite između ostalog i zato što se gotovo sve oružje proizvodi u samoj Americi, pa se time podstiče rast privrede i smanjuje nezaposlenost. Čak i američki univerziteti, na kojima su profesori i studenti najčešće liberalni protivnici rata, ogromno zarađuju svojim naučnoistraživačkim radom za vojnu industriju.
       Ima analitičara na Zapadu koji smatraju da će posle američke pobede biti stvorena u Iraku prva demokratska muslimanska država. Oni podsećaju da je Amerika posle Drugog svetskog rata ogromno učinila da Italija, Nemačka i Japan postanu demokratske zemlje.
       Sumnjam da će tako biti. Irak je suviše heterogena zemlja (suniti, šiiti, Turkomani, Kurdi, brojna plemena i lokalni gospodari rata) da bi se bez velikih napora i ulaganja moglo postići nacionalno jedinstvo i uspostaviti demokratija. Današnja Amerika mnogo je manje strpljiva i velikodušna od one posle 1945. I da ne zaboravimo - tada je postojao strah od širenja komunizma, pa je trebalo dobrom voljom i velikim kreditima pridobiti za Ameriku poražene Italijane, Nemce i Japance.
       Za vreme bombardovanja Srbije 1999, predsednik Klinton je obećao da će na Kosovu stvoriti multietničku demokratiju, a zatim su pred nosom 50 000 NATO vojnika isterani gotovo svi nealbanci. Danas, četiri godine kasnije, još nema demokratije ni za same Albance. Kako onda biti optimista kada je posleratna sudbina Iraka u pitanju?
       Nema sumnje da su masovne antiratne demonstracije širom Evrope i sveta činilac o kojem političari tih zemalja moraju da vode računa. Demonstracije su bile veće nego ikada do sada od Vijetnamskog rata. Pošto nema naroda na svetu kome je toliko stalo da se o njemu dobro misli kao što je to Amerikancima, deo američkog javnog mnjenja pokolebao se u podršci ratu. A i u samoj Americi se demonstriralo.
       Ipak, ne zaboravimo da su u Evropi samo Francuzi, Nemci i Belgijanci izrazili svoje potpuno protivljenje američkim planovima. Drugi Evropljani govorili su uvijenije, bili su oprezniji, zavisno od svojih interesa i veza s Amerikom. A neki su Americi dali podršku: Italija, Španija, Portugal. Takođe i većina istočnoevropljana.
       Nemojmo se zavaravati. Neće se zbog Iraka ozbiljno sukobiti Evropa s Amerikom. Evropljanima taj rat nije mnogo važan, a ona se, u stvari, i ne bavi svetskim problemima jer nema ni interesa ni snage da ih rešava. To se neće izmeniti ni u narednim decenijama.
       Evropljani imaju uspešne ekonomske i druge veze s Amerikom, a Amerika je neuporedivo jača pa bi sukob završio evropskim porazom. Evropljani uostalom ni o drugim pitanjima ne uspevaju da stvore zajedničku spoljnu politiku. Zašto bi to onda uspeli protiv moćne Amerike koja ne samo što im ne predstavlja neposrednu opasnost, već su za nju mnoge evropske zemlje više vezane nego za svoje evropske susede.
       Koliko god da Evropljani ne vole Ameriku ili joj zavide, oni još manje vole jedni druge. Tako je i drugde u svetu. Na primer, u Kini, Vijetnamu i Japanu primetno je antiameričko raspoloženje. Ali, njihove međusobne odnose karakteriše ogromno nepoverenje. I zato Amerika ima veliku šansu da ne samo očuva već i uveća svoju globalnu hegemoniju.
       I u vreme hladnog rata bilo je između Amerike i Evrope dosta trvenja, ali nikada većeg zahlađenja u političkim odnosima, a pogotovo ne u ekonomskim. Setimo se Vijetnamskog rata u kome evropske vojske nisu učestvovale, a javno mnjenje mu se protivilo. Ili neslaganja oko kredita i privredne saradnje sa sovjetskim blokom - Nemačka uvek za, Amerika često protiv.
       Naravno, tada je strah od Sovjetskog Saveza ujedinjavao Evropljane i Amerikance. Sada ga nema. Ali, onoliko koliko je Rusija manje opasnost, toliko se američka moć više mora uzeti u obzir.
       Evropa nema viši politički moral od Amerike. Uostalom, ovaj isti navodno miroljubivi francuski predsednik Žak Širak govorio je o Srbima kao o narodu bez vere i zakona i bio jedan od najglasnijih zagovornika bombardovanja Srbije. Neke Širakove izjave o muslimanima koji žive u Francuskoj ili žele da se u nju dosele, graniče se s rasizmom i liče na one koje daje ekstremista Žan Mari le Pen.
       Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer nas je optuživao da od Kosova pravimo, ni manje ni više, novi Aušvic. I da sada ne navodim šta je sve destruktivno uradila Nemačka tokom čitave jugoslovenske krize, posebno prvih godina.
       Šta god mislili o spoljnoj i unutrašnjoj politici Slobodana Miloševića - ja sam, inače, uvek bio oštar kritičar - ona se ne može porediti s onom Sadama Huseina koji je napao Iran (s velikom američkom podrškom i pomoći, uzgred budi rečeno), bacao otrovni gas na Kurde, izvršio invaziju Kuvajta (pa je posle hteo da je ponovi), pobio manje-više svu opoziciju. Potpuno je nelogično da neko bude za napad na Srbiju, a protiv rata s Irakom. Očigledno je da kod Evropljana nisu moralni motivi u pitanju.
       Evropljani nisu imali sofisticirane vojne tehnologije da bi ratovali protiv Iraka. Toliko su zaostali za Amerikom da bi Amerikancima više muke zadavalo usklađivanje vojnih akcija s evropskim jedinicama, nego što bi im te jedinice bile od koristi. U Zalivskom ratu 1991, kao i u bombardovanju Srbije 1999, pokazala se ogromna nadmoć američke vojne tehnologije nad evropskom. Posle Hladnog rata, i Amerika i Evropa smanjile su vojne budžete, ali Amerika znatno manje.
       Evropa planira da formira svoju zajedničku jedinicu za brze intervencije od oko 40 000 vojnika. Možda će i uspeti. Ali, ko zna kada će to biti. I ta jedinica će moći da se koristi samo za manje vojne operacije i mirovne misije. Planira se da ta jedinica može da dejstvuje 60 dana od izbijanja opasnosti. To je veoma sporo.
       Setimo se samo genocida u Ruandi 1994, kada su pripadnici plemena Hutu običnim mačetama ubili preko 800 000 pripadnika plemena Tutsi, i za to im je bilo dovoljno dva i po meseca. Dakle, čak i da je evropska jedinica tada postojala, ipak zbog svoje sporosti ne bi uspela da spreči genocid.
      
       Nastaviće se –
      

Kako se odrediti prema Americi danas i šta očekivati od Evrope pitanje je opstanka malih država kao što je Srbija i Crna Gora. Da bi znali šta nam je činiti potrebne su nam informacije i ocene koje će nas staviti u poziciju da odlučujemo sa što manje rizika. Do činjenica koje nas neće samo        još više zbunjivati uopšte nije lako doći. NIN se zato odlučio da vam ponudi ocene i mišljenje Alekse Đilasa koji i Ameriku i Evropu poznaje, a pri tom nije ni apologeta, niti zatvara oči pred činjenicama. Ovo je deo predavanja koje je nedavno održano na tribini Srpsko-američkog centra.