Rat u Iraku je zasenio stradanja drugih paćenika: 40 miliona gladnih stanovnika crne Afrike moraće da gladuje još više da bi se poboljšao život 26 miliona Iračana. Oni, pri tom, odbijaju američku pomoć u genetski modifikovanoj hrani

      Izgleda da je svet postao toliko međuzavisan da svaka kriza, makar posredno, pogađa svakoga, a ponajviše one koji najmanje imaju. Tako je rat u Iraku zasenio stradanja drugih. Agencije UN i međunarodne humanitarne organizacije upozoravaju da će odliv sredstava za obnovu Iraka prouzrokovati dodatne nevolje većim paćenicima: 40 miliona gladnih stanovnika crne Afrike moraće da gladuje još više da bi se normalizovao i poboljšao život 26 miliona Iračana koji su iscrpeni sankcijama, diktaturom i ratom.
       To bar tako izgleda, iako ovakva i slična poređenja nisu od velike koristi. Postoje prioriteti u izdvajanju pomoći koju moćni i bogati namenjuju slabima i siromašnima. A pošto je jaz između bogatih i siromašnih zemalja sve širi, i neki apsurdi izgledaju večni. Humanitarci bi na to rekli da bogati, kad dreše kesu, imaju duple standarde.
       Od samita G-8, održanog u Evijanu, očekivala se odluka o većoj pomoći crnoj Africi. Na samit su bili pozvani i lideri nekih afričkih zemalja. Njihova glavna očekivanja - da će bogatije zemlje više uložiti u razvoj afričkih zemalja, da će smanjiti njihove dugove i da će olakšati izvoz poljoprivrednih proizvoda na razvijena tržišta - nisu ispunjena. Sit gladnome ne veruje.
       (Samo je jedno očekivanje povoljnije: SAD su obećale da će u narednih pet godina izdvojiti devet milijardi dolara za borbu protiv side u Africi i izrazile nadu da će i ostali iz kluba bogatih postupiti, srazmerno svojim mogućnostima, slično.)
       Afrički lideri su bili razočarani. “Previše malo i previše kasno”, lakonski je rekao predsednik Nigerije Obasandžo. Britanski humanitarni radnik Patrik Nikolson je dodao: “Lideri najbogatijih su sleganjem ramena rekli šta čine za najsiromašnije zemlje sveta.” Glas Boba Geldofa, koji uporno vodi kampanju za borbu protiv gladi u Africi, ostao je neuslišen. On smatra da bogati sad treba da se usredsrede “na pravu krizu” i da povedu rat protiv siromaštva. Taj rat ne bi bio ni skup. Gladi ne bi bilo ako bi sedam najbogatijih zemalja sveta izdvajalo za neishranjene u Africi samo 0,16 odsto svog nacionalnog bruto produkta - dakle, sredstva koja ne bi ni osetili.
       Postoji program UN o razvoju Afrike u ovom milenijumu koji predviđa da se do 2015. godine broj siromašnih, čiji dohodak nije veći od jednog dolara dnevno, prepolovi - na 800 miliona ljudi. Suština programa se svodi na drevnu istočnjačku mudrost da gladnog ne treba stalno hraniti ribom, nego da ga treba naučiti ribolovu. Stopa ekonomskog rasta će ove godine biti 3,6 odsto, što je bolje nego lane (2,8 odsto), ali je za ispunjenje plana potrebno da bude duplo veća (7 odsto). U zemljama južno od Sahare broj gladnih raste, umesto da opada. Tamo je stanje, prema nalazima Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO), “gore nego pre trideset godina”.
       Prema procenama Svetske banke, crnoj Africi je potrebna za obrazovanje, zdravstvo i vodu godišnja pomoć od 35 do 65 milijardi dolara, što bi - ako se računa prosek - bilo skoro dvostruko više od sadašnjih davanja. Cifre osciliraju, jer uslovi i standardi nisu svuda isti. U obrazovanje, gde je standarde lakše ujednačiti nego u zdravstvu, recimo, potrebno je ulagati između osam i deset milijardi dolara godišnje da bi svako dete moglo da se opismeni.
      
       Neki od razloga zbog kojih crna Afrika siromaši i gladuje su tradicionalni, a neki su novi. Opštu zaostalost i nizak proizvodni, materijalni i kulturni nivo prate povremene elementarne nedaće, najčešće suša i ekološke katastrofe. Poljopriredni proizvodi teško se, zbog carinskih barijera, izvoze na razvijena tržišta ili imaju slabu prođu pored subvencionisanih poljoprivrednih proizvoda iz bogatih zemalja. To posebno pogađa monokulturne zemlje. Među ostale razloge zaostajanja spadaju korupcija, nestabilni režimi, loše upravljanje privredom, ekonomske krize izazvane čestim ratovima i etničkim sukobima i neprilagodljivost inovacijama i trendovima u međunarodnoj privredi.
       Dva pitanja - genetski modifikovana hrana i dejstvo ekonomske globalizacije na afričke privrede - izazvala su posebne sporove i među Afrikancima i u razvijenom svetu.
       Američki predsednik Buš je nedavno optužio Evropsku uniju da je svojim “neosnovanim i nauci protivnim strahovima” od genetski modifikovane hrane “blokirala borbu protiv gladi” i pretvorila Afriku u svog “taoca”. Evropa je, naime, svoje uverenje da je genetski modifikovana hrana štetna po ljudsko zdravlje i životnu sredinu prenela i na Afriku, pa su neke afričke zemlje, i po cenu gladovanja, odbile da prime američku pomoć u naturi. One strepe da će genetski modifikovana hrana “zaraziti” ostale useve. Takođe strepe da će zbog toga biti sumnjive i da neće moći svoje poljoprivredne proizvode da izvoze u Evropu.
       Spor oko globalizacije, u uslovima nemaštine i gladi, svodi se na sukob protivrečnosti: hoće li liberalniji prodor strane robe potpuno uništiti afričku privredu ili će se afrička privreda, nakon nužnih reformi, prilagoditi zahtevima stranih partnera i tako integrisati u svetske ekonomske tokove?
       Na oba pitanja odgovor je isti: gladan sitome ne veruje.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ