Donet je nov Nacrt Evropskog ustava. Na njemu se radi već duže vreme, ali je ova verzija, pred samit u Atini, i pred referendum u Poljskoj, izazvala najviše pažnje - kao da je definitivna verzija

      Teško da je ikad iko pomislio, tokom prošlog veka, da će možda već u narednom, ovom 21, večito zaraćena Evropa možda postati jedna država. Da li je neko nekad pomislio da će Poljaci odlučiti, dobrovoljno, da žive u istoj državi sa Nemcima, ili da će Nemci pomagati Poljacima da uđu u zajedničku državu koja se ne zove Nemačka? (Evropska unija je odlučila da primi Poljsku, a Poljaci su se za to izjašnjavali na referendumu odžanom prošlog vikenda, (7/8. juna). Naravno, izjasnili su se ZA, iako je duže vreme uspeh referenduma bio pod znakom pitanja, jer je tvrda katolička struja odbijala i samu ideju da se njihova zemlja pridruži “bezbožnom Briselu”. Tako će i oni imati priliku da kažu svoje mišljenje o Evropskom ustavu (primedbi od Poljaka već ima) i da glasaju za njegovo usvajanje ili protiv.
       Evropska (ustavna) konvencija osnovana je pre devet meseci sa zadatkom da pripremi Nacrt Evropskog ustava. Na njeno čelo postavljen je iskusni evropski političar, bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar d’ Esten koji je, pred očima javnosti predvodio tim od stotinak (105) evropskih parlamentaraca i stručnjaka iz sadašnjih i budućih članica Unije. Krajem maja rad je priveden kraju i tekst Nacrta ustava objavljen je u celini.
       Naravno, odmah je izazvao različite reakcije. Pre svega, na njegovo rešenje i čvrsto opredeljenje da buduća država ima jednog predsednika i jednog ministra spoljnih poslova. Vlade svih zemalja Unije daće svoju poslednju reč ovom projektu na konferenciji koja će se održati 2004. godine i tada niko neće moći da zaobiđe stavove konvencije. Očigledno je da stav o jednom predsedniku (Velika Britanija se zalaže za duži mandat i veća ovlašćenja) i jednom ministru spoljnih poslova, indirektno asocira na Amerikance, odnosno na želju Evrope da se odupre njihovoj političkoj i ekonomskoj moći, tj. da i pored ograničavajućeg faktora koji konsenzus (obavezan u odlučivanju o najvažnijim pitanjima u Uniji) sa sobom nosi, jedan čovek zastupa njenu politiku pred trećim zemljama.
       Najveće napade Ustav je doživeo od anglosaksonskih medija, što je i očekivano. Amerikanci, koji se protive svakom jačanju Unije (ali ne i proširenju) i traže da im se omogući prisustvovanje sastancima tela Unije, kako bi znali šta se tamo događa, žestoko su napali Evropski ustav.
       Uticajni američki “Volstrit džornal” navodi da se evropske zemlje još nisu dogovorile o najbitnijim delovima dokumenta i da izdavanje teksta na 47 strana predstavlja upozorenje da izrada konciznog dokumenta, koji bi trebalo da bude vodič kroz lavirinte evropske birokratije, može da se zaglibi u mrtvoj tački. Londonski “Tajms” poredi Nacrt ustava EU sa Ustavom Sjedinjenih Američkih Država. Dok je američki Ustav hvale vredno kratak i često liričan, Nacrt teksta ustava EU je, navodi “Tajms”, dug i literarno šarmantan poput bespotrebnih uputstava iz kutija nameštaja.
       “Neki posmatrači spolja upozoravaju da ćorsokak na konvenciji može dovesti do toga da odluke u vezi sa nekim od najspornijih ustavnih pitanja budu donošene na zatvorenim sednicama evropskih vlada. Takvi sastanci EU su opštepoznati po pogađanjima i prljavim kompromisima, jer svaka vlada može vetom da blokira čitav paket dok ne dobije ono što želi”, navodi “Volstrit džornal”.
       Ovi navodi su dati prema vestima o donošenju Evropskog ustava u emisiji Radija Slobodna Evropa.
       Istina, u njima ima puno tačnosti, samo je ton nešto zlobniji no što bi to evropski kritičari podneli, kao i činjenica da dolazi od Amerikanaca, iako i oni imaju slično mišljenje. Jer, mnoge stvari nisu precizno, ili barem odgovarajući definisane, što nacionalni političari i birokrati i te kako koriste.
       Kao i svaki ustav, i ovaj ima nekoliko diskutabilnih rešenja, koja su napravljena baš zato da bi se stvorilo više manevarskog prostora prilagođavanju nacionalnih zakonodavstava, ali ih evroskeptici shvataju (da li slučajno ili namerno) kao velike promašaje.
       Tako, na primer, u prvom članu Ustava se kaže da “odražavajući volju građana i država Evrope da izgrade zajedničku budućnost, ovaj ustav uspostavlja Evropsku uniju... Unija će biti otvorena za sve evropske države koje poštuju njene vrednosti i obavezuju se da će ih poštovati.”
       Već samim uvidom u izradu i prepravljanje ovog člana u odnosu na njegovu formulaciju objavljenu šestog februara ove godine vidimo da je reč “narodi” prepravljena u reč “građani”, što može da implicira stvaranje nadnacionalne države ali na federalnoj osnovi, što je uvek, u “staroj” Evropi, bilo neostvarivo, čak i pogubno. Ali ne mora da znači da će to uvek biti tako, kao što je neverovatno da će to biti u bliskoj budućnosti. Brisanje drugog stava istog člana to još više potvrđuje, a glasio je:
       “Unija će poštovati nacionalne identitete država članica”.
       Naravno ovim članom nisu ugrožene kulturne i jezičke različitosti što se naglašava u sledećem članu Ustava. Izraz “na federalnoj osnovi” (“uspostavlja se Unija”, prim.a.) i uopšte, pominjanje te reči “federalno”, objašnjava se u komentarima, izbegnuto je, jer iako na većini jezika članica, sadašnjih i budućih, znači isto kao i na našem jeziku, na nekim ne znači. Međutim, istina je da je čuvena reč “federalizam”, za koju su se i pored različitih shvatanja zalagali Nemci i Francuzi, izbačena, uglavnom na insistiranje britanskog premijera Tonija Blera, iako je veći deo dokumenta duhom, a ponekad i doslovno, federalistički.
       “Ogroman njegov deo zavisi od tumačenja”, ocenio je londonski “Tajms”.
       Vodilo se računa i o najmanjoj sitnici i formulaciji na svakom jeziku, ali tek kada počnu prve rasprave, videće se na šta se sve zaboravilo i šta se sve previdelo, kakve će primedbe dolaziti, pod kojim uticajima će biti članovi komisije za izradu Ustava i pod čijim pritiscima.
       Najlakše bi bilo odustati od svega, ali se onda postavlja pitanje zašto je sve počelo. Ideja o ujedinjenoj Evropi potiče još od vremena kada se njen najveći deo rascepio na tri carstva. Onda je svako hteo da je ponovo “ujedini”. I tako vekovima. Svi ratovi su poticali iz Evrope a najveći počinjali u njoj. Ali sada su se ta tri carstva približila i ideja je opet oživela, možda ovaj put i uspe što priželjkuju evrooptimisti.
       Međutim, dve najveće i najjače evropske zemlje, Nemačka i Francuska (dva od tri dela evropskog carstva), davno su se “dogovorile”, a pre dve godine, kada su priče o prijemu novih članica u Evropsku uniju već postale realnost, počele da razmišljaju o prvom evropskom ustavu. Nemački kancelar Gerhard Šreder i francuski predsednik Žak Širak, imali su, na početku, istu viziju: Evropu, kao federalnu državu. Šreder je ponudio viziju integrisane Evrope, koja je ličila, po organizaciji na Nemačku, a Širak se zalagao za “federaciju nacionalnih država”. Obojica su u budućem Ustavu videli doprinos “jačanju evropskog identiteta”. Prvi nacrti su predstavljeni javnosti i oba su bila opredeljena za stvaranje samostalne, uspešne i jake Evrope. Kada je sve počelo nekako da odmiče, “zadatak” je poveren bivšem francuskom predsedniku Žiskaru d’Estenu.
       Mislilo se da će najteže proći ideja o jednom predsedniku, ali najviše komentara su izazvala pitanja - što je i realnost jedne multinacionalne unije - državljanstva i ljudskih prava. Da li to “razvodniti” do besmisla ili, postaviti čvrste norme koje će odmah steći protivnike. Predlagači (Evropska konvencija) tu su našli neki srednji put, kojim bi ovo pitanje imalo još godinu dana da se rešava.
       Naime, u članu 8 koji govori o tome ko je građanin Evropske unije i o pravima čoveka, kaže se da građanin svake države-članice može biti građanin Unije. Ovo državljanstvo će biti dodato (građaninu iz zemlje-članice), ali ga neće zamenjivati. To, praktično znači da će svaki Nemac, Francuz, Poljak, itd, biti građanin svoje zemlje i Evropske unije, a da niko ne može biti samo državljanin EU.
       Ljudska prava (i prava državljanstva) regulisana su samo po četiri osnovna prava. Pravo (građanina) da se slobodno kreće i nastani u svim zemljama Unije. Zatim, imaju pravo da glasaju i da budu birani u sva tela Unije, ali u državama odakle potiču, i kao njihovi predstavnici. Budući građani EU imali bi pravo da budu zaštićeni u svakoj zemlji članici Unije kao i građani te zemlje. I, još, pravo na peticiju Evropskom parlamentu i zaštitu ombudsmana, na svakom jeziku Unije, s tim da im mora biti odgovoreno na istom jeziku.
       Paket ljudskih prava koji je već ušao u uobičajenu demokratsku praksu svih evropskih zemalja, ovde je izostavljen. Iako je predviđena njegova dopuna u drugim članovima ili drugim zakonima, ovo je izazvalo mnogo nezadovoljstva. Naročito među Britancima. Oni se ne slažu sa ovakovom regulativom, jer bi pozivanje na druge propise EU dovelo do toga, na primer, da se i u Britaniji primenjuju mnogo blaže kazne za štrajkače.
       U vezi s pitanjem ljudskih sloboda i prava mnoge stvari mogu predstavljati veliki problem. Ako se setimo jednog našeg velikog vojskovođe, koji je pri pomenu osnivanja buduće Jugoslavije (Kraljevine SHS) rekao: “Gde je ko video u jednoj državi tri vere”, i ako se setimo šta je sa njom (državom) bilo, kako onda zvuči ovo: “U Briselu se vode teške rasprave o tome da li će novi Evropski ustav definisati EU kao zajednicu koja se temelji na hrišćanskim vrednostima. Čini se da je uprkos prećutnoj podršci Vatikana zagovornicima ‘zapadnjačkog hrišćanstva’ iz Rima stigao signal da se izbegava radikalizacija problema. Mislite li da će se udovoljiti želji (papin govor u italijanskom parlamentu) Vatikana da se vera pomene u Ustavu EU?”
       (Sekretar za međudržavne odnose pri Državnom sekretarijatu Njegove svetosti pape Jovana Pavla II Žan-Luj Toran, NIN br. 2722)
       Za to vreme Turska hoće u Evropsku uniju. Iako je to na dugačkom štapu, slični znaci dolaze iz Maroka i Izraela ( Izrael već godinama učestvuje na takmičenju za “Pesmu Evrovizije” i evropskim sportskim takmičenjima).
       Da li oni “pripadaju” Evropi? Na neki način da! A hrišćanskoj veri?
      
       MILAN DAMNjANOVIĆ
      

Referendumi Proširenje Unije je išlo paralelno sa stvaranjem novog Ustava. Nove članice Evropske unije biće primljene na proleće 2004. godine kada će se odlučivati o Evropskom ustavu. Do tada su nacionalni parlamenti dužni da saopšte svoje odluke Uniji. Većina ih se odlučila na nacionalni referendum - tako da će sve odluke doneti građani buduće Unije.               Održani referendumi o pristupu Evropskoj uniji        Malta      8.mart      56,3      ZA       46,4      NE        Slovenija      23. mart      89,61      ZA      10,39      NE        Mađarska      12. april      83,76      ZA      16,24      NE        Litvanija      10. maj      91,07      ZA      8,93      NE        Slovačka      16. maj      92,46      ZA      6,20      NE        Poljska      7. jun      81,9      ZA      18,01      NE               Referendumi koji će se tek održati        Češka Republika      13. jun        Estonija      14. septembar        Letonija      20. septembar        Kipar      pridružuje se bez referenduma