Akademik Tadić koji je imao hrabrosti da preispituje delo i lik J. B. Tita, sada ne dozvoljava da se ni reč kritike uputi na račun Dobrice Ćosića

      Akademik Ljubomir Tadić analizujući NIN u “novoj opremi”, komentarisao je “neuobičajene priloge” među koje spada i intervju koji sam vodio sa profesorom Miletom Prodanovićem. Možda nije nevažno da podsetim da akademika Tadića ni profesor Prodanović ni ja nismo pomenuli.
       Šta je nateralo akademika Tadića da broji koliko je puta Dobrica Ćosić pomenut i da napiše tekst koji je ispod nivoa njegovih knjiga, inteligencije i obrazovanja - ne znam.
       Pozabaviću se pre svega onim koga akademik Tadić brani, Dobricom Ćosićem, tim Brozovim komesarom koji godinama širi nekrofilski eho jedne kanibalističke politike (“Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i svoju državu.”)
       No, pre toga, ukratko ću podsetiti akademika Tadića na dva intervjua koja sam vodio sa njim. Prvi je imao naslov “Nacionalizam nije naša sudbina”. (Zanimljivo je da je akademik Tadić ovom intervjuu promenio naslov u “Nacionalizam je (na žalost) naša sudbina” ponovo objavljenom u njegovoj knjizi “U matici krize”). Kako me je samo tada napao jedan Miloševićev kasniji čauš: da sam podilazio akademiku Tadiću, da sam ga izmanipulisao...
       Međutim, to su bili neuporedivo benigniji problemi nego što je bio slučaj sa intervjuom koji sam vodio sa akademikom Tadićem kasnije, kada je Stipe Šuvar, predsednik CK SKJ, već u četvrtak, sa tek izašlim NIN-om u rukama, u Drugom dnevniku Televizije Beograd grmeo na nas da derogiramo dignitet imena i dela druga Tita, kada me je u tri sata noću zvao tadašnji glavni urednik NIN-a i kazao da se on mora sutra na GK SK Beograda ograditi od intervjua, kada je na kolegijumu NIN-a traženo da ja preuzmem odgovornost za objavljivanje tog intervjua, tog “uređivačkog promašaja”. Tada je akademik Tadić imao drugačije mišljenje o meni, tada je smatrao da svako treba i mora da bude predmet javne kritike.
       Akademik Tadić koji je imao hrabrosti (ne želim ni komad njegove slave) da preispituje delo i lik J. B. Tita, sada ne dozvoljava da se ni reč kritike uputi na račun Dobrice Ćosića, tog proverenog trafikanta brozizma i miloševićevog nacionalsocijalizma, tog borca za bolju vlastitu prošlost, koji je počeo da piše donet na bajonetima Krasne gvardije - čoveku tankog talenta ali ambicije sikstinskih razmera.
       Akademik Tadić kaže da se Dobrica Ćosić, ta nacionalsocijalistička narikača ogrezla u samoobmane - “ne ume braniti”. To nije tačno. Dobrica Ćosić po zakonu svoje zečje naravi i kukavičluka, ali gedžovanski lukav, uvek je pronalazio nekoga da stane iza njega. Politički su iza njega stajali Tito, Milošević, Koštunica... Dok su mu Oskar Davičo i Mihiz, prerađujući i dorađujući njegove skribomanske somnambulije, stvarali ugled nacionalnog pisca, tog Baranina komunizma - naravno uz logistiku svemoćnog CK (“Kada te je Ce-Ka imenovao za Srbina, ti si, Dobrice, zvanično u Jugoslaviji postao prvi Srbin” - Ciril Zlobec).
       Dok je Đilas devet godina, pod devet “dubrovačkih brava”, proveo u Brozovim apsanama, Dobrica Ćosić je bio član CK SKS i sa Kardeljom stvarao koncept Programa SKJ. I još: Ćosić je među probranom publikom sa Jarom Ribnikar prisustvovao Đilasovom zatvorenom suđenju. Dok je Ćosić od svojih knjiga zarađivao basnoslovne honorare, Đilasove knjige se nisu smele ni čitati a kamoli štampati u SFRJ. Naravno, taj korifej tifusarske literature nije branio reformatora i demokratu Đilasa (“Nisam imao uverenja ni hrabrosti da ga sledim”) već žandara Aleksandra Rankovića (Smena Rankovića je “moralni poraz naše generacije”, reći će Mihnjiku).
       Danilo Kiš u svojoj antologijskoj poemi “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” najbolje je demistifikovao tog pitomca partijske škole “Đuro Đaković” (“Ne, ne odričem se svoje prošlosti”) koji je sa Brozom i njegovom kamarilom početkom šezdesetih godina 72 dana (i slovima: sedamdeset dva) brodom “Galeb” obilazio Afriku. “Priznajem, nisam prikrivao da me je ovaj poziv obradovao”, kazaće nečiste ali mirne savesti veliki Brozov “protivnik” Dobrica Ćosić.
       U situaciji biblijskog potopa Ćosić je došao na Osnivački kongres SPS-a kada su srpski nacionalsocijalisti sa Miloševićem (“A ko će da ga zameni? Srušiće ga slabiji i nesposobniji od njega”) na čelu, uz Ćosićevu i Isakovićevu pomoć, pokušali da od vavilonske kurve naprave Beatriče. Od SKS-SPS.
       “Slobodan Milošević je, po mom uverenju, od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše uradio za srpski narod”, izjavljuje Dobrica Ćosić posle 9. marta 1991, posle opšteg narodnog bunta protiv nacionalsocijalističke tiranije, kada su tenkovi Miloševićeve soldateske zatirali demokratska nastojanja i pripremali zločinački rat.
       Od ovakvih i sličnih nedela sastavljena je Ćosićeva biografija. To ne bio bio problem da ta biografija nije uništila Srbiju. To Ćosićevo rodoljublje kroz samoljublje dovelo je Sorabe na moralno dno. Parije sveta.
       U čuvenom rečniku dr Džonstona rodoljublje je definisano kao poslednje utočište nitkova. I u tom utočištu Dobrica je pronađen, ništa bolji nego dok je bio staljinista (“Raspadom Staljinove imperije, srpski narod zadesila je velika nesreća”). Pišući jeftini libreto za Miloševićevu krvavu operu, pre nego što će definitivno postati žrtva sujete i megalomanije, žrtvovao je svojoj umišljenosti sve osim svog konformizma.
       I što reče Mladen Markov, sada je sve jasno - ali, nažalost, kasno.
      
       LUKA MIČETA