Rečnici i pravopisi njima ništa ne znače: oni sami sebi prave “normu”

      Reci mi mama”, piše u titlu strane serije na Trećem kanalu. Vi sad sigurno mislite da te reči izgovara neka žena, nežno gledajući u usvojeno dete koje se još nije naviklo na nju. Varate se: izgovara ih jedan mladić. Zašto bi, pobogu, mladić tražio da ga zovu mamom?!
       Stvar je u tome što se on obraća svojoj majci, kaže joj “Reci mi, mama”, posle čega sledi pitanje o nekoj sudbonosnoj porodičnoj tajni. Imenica mama je, dakle, u vokativu. A naši TV prevodioci kao da ne priznaju ono pravilo (Pravopis, tačka 189s) po kome se vokativ od ostalih delova rečenice odvaja zapetom.
       U nekom filmu čitamo: “Rubi vidi, dečak se povredio”. Ako vidi, zašto nešto ne preduzme? U stvari, Rubi se zapričala s komšinicom, nema pojma šta se s njenim mališanom zbiva. Upravo zato neka treća ličnost joj prilazi i upozorava je: “Rubi, vidi...” Iz ovih primera vidimo da je zapeta neophodna za razumevanje teksta. Naši prevodioci su o tome sigurno učili u školi, ali su, eto, zaboravili. Iz dana u dan pišu: “Nisam kao ti Gven.” “Ne krivim te Džuli ako hoćeš da me ostaviš.” “Telminja donesi mi osveživač.” “Sedi kraj mene tata”... Sve bez zapete.
       Nije to, naravno, jedina njihova pravopisna greška. Mnogi ratuju s jednačenjem po zvučnosti, pa pišu “golubčići”, “od poljubca”, “podceniti” (umesto golupčići, poljupca, potceniti). Prefikse odvajaju sasvim nepotrebnom crticom, pišući “protiv-požarni”, “polu-svestan”, “anti-alkoholičar”. Jedan od njih redovno piše “tek-tako”, iako su to dve zasebne reči, koje nigde nije mogao da vidi spojene crticom. Jedan, opet, misli da od glagola bosti, ubosti, izbosti i sličnih radni pridev muškog roda ima dva o: “boo”, “uboo”, “izboo ga je nožem”. Nekada je zaista bilo boo, uboo (od prvobitnog bol, ubol), ali su se dva O sažela u jedno, dugo, pa pišemo bo, ubo, izbo, isto kao što pišemo i so, vo, sto i tako dalje.
       Jedna navika koja je zajednička svim titl-pravopiscima jeste da izraz bez veze pišu kao jednu reč, “bezveze”. Gledao sam razne filmove i serije na RTS-u, Pinku, BK, B 92, a u njima, naročito ako su američki i ako su omladinski, svaki čas se za nešto kaže da je “bez veze”. Nijednom još nisam video da piše pravilno, uvek je “bezveze”. A to je zaista bez veze, sasvim kao kad bismo sastavljeno pisali bez smisla, bez volje, bez potrebe, bez žurbe, ili desetine drugih spojeva predloga sa imenicom.
       Za fenomenalno neznanje engleskog i drugih stranih jezika već su mnogo puta kritikovani TV prevodioci, u ovoj rubrici i drugde. Vidimo, međutim, da se oni ni prema maternjem jeziku ne odnose bolje. Pravopisi i rečnici njima ništa ne znače: oni stvaraju svoju normu, “pseudonormu”, kako bi to rekao moj kolega dr Tvrtko Prćić. A šta rade lektori, ako na televizijama još uopšte postoji neki lektor? I šta kažu prosvetni organi? Titlovi serija i filmova - to su stotine i hiljade reči, ponuđenih milionskom gledalištu svakog dana. Ako gospoda zadužena za školstvo misle da mladi naraštaji više gledaju u školsku lektiru nego u mali ekran - ljuto se varaju.
       Kad je reč o pravopisu, odavno dugujem odgovor Ognjenu Radiću, apsolventu Filozofskog fakulteta u Banjaluci. “U svom poslu često moram da se služim inicijalima”, piše on. “Problem nastupa kad ih treba mijenjati po padežima. Da li pisati, npr., A. B.-a, ili A. B-a (bez tačke poslije drugog slova), da li s razmakom ili bez razmaka između dva inicijala? Uopšte, pitanje tačke iza skraćenice i nekog znaka interpunkcije poslije nje razjašnjeno je u Pravopisu dosta nemušto i neizričito.”
       Primedba je na mestu, i nadajmo se da će te dileme biti znatno bolje razjašnjene u novom Pravopisu, koji se najavljuje za iduću godinu. U međuvremenu, rasuđujući na osnovu oskudnih dosadašnjih pravila, ja smatram da tačku treba zadržati i ispred padežnog nastavka (npr. sa A. B.-om), jer ona u svakom slučaju označava skraćenje. Nije više uobičajeno da se crticom skraćuje reč po sredini, kako se radilo u XIX veku, kada je gospodin Milanović iz Smedereva mogao da postane “g-n M-ć iz S-a”. I mada inicijale mnogi razdvajaju samo tačkom, mislim da treba zadržati razmak između njih, jer ime i prezime su dve reči, bilo da se pišu cele ili skraćene.      
      
       IVAN KLAJN