Kao svici prostorom i vremenom promiču flamanski slikari, sultani i emiri, predsednici i kraljevi, rimske pape, čak i jedan faraon, pakistanski admiral i grčki matematičar, graditelj Sueckog kanala i mnogi drugi

      Ceo svoj radni vek Dušan Miklja proveo je u novinarstvu. Proputovao je i upoznao svet. Boravio je na svih pet kontinenata, konkretno, kako je izračunao, u 87 zemalja sveta. A onda je za glavnu adresu boravišta uzeo - svet književnosti. Objavio je knjige priča Sultan od Zanzibara, Hronika nastranosti, Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji i romane Put u Adis Abebu i Judina posla, a ovih dana, u izdanju “Filipa Višnjića”, pojavila se još jedna zbirka priča - Kosmopolitske priče.
       Prema oceni kritičara, “primenjuje jedinstven književni metod u kome se istinite priče o neobičnostima savremenog sveta predstavljaju kao plod bogate i neobuzdane mašte”.
       Kroz naslov njegove poslednje knjige kao da je u najkraćem sažeta tematika svih ovih njegovih dela.
      
       A zašto u konkretnom slučaju - “Kosmopolitske priče”?
       - Zato što se u njima kao književni junaci ili njihovi saputnici ili samo kao svici koji promiču prostorom i vremenom pojavljuju flamanski slikari, sultani i emiri, predsednici i kraljevi, rimske pape, čak i jedan faraon, pakistanski admiral i grčki matematičar, graditelj Sueckog kanala i mnogi drugi. Takođe zbog toga što nas njihove sudbine i putevi vode do Zanzibara, Karačija, Briža, Brisela, Teherana, Njujorka, budističkih hramova u Kendiju, Dar es Salama, Adis Abebe, Kaira, stare Galije, Rima, Bamaka, Moskve, Trsta i Rudolfovog jezera, dalekih mora i okeana ali takođe i blistavih zvezdanih sazvežđa.
      
       Kao i u vašim ranijim delima, ove priče imaju uporište u stvarnom životu?
       - To je svakako tačno pri čemu se, ipak, mora naglasiti da postojeće ličnosti, čak i kada bi to pisac hteo, ne mogu da budu poistovećene sa književnim junacima. Priča o upornom nastojanju Miterana da bude sahranjen u staroj Galiji nikako se, prema tome, ne može čitati kao priča o francuskom predsedniku već kao priča o čoveku koji je, očekujući kraj, maštao o transcendentalnosti, premošćavanju epoha, nekoj vrsti života posle smrti. Priča “o ratu koji je skrivio Euklid” takođe se, naravno, ne odnosi na geometriju već na njenu primenu u građanskom ratu u Nigeriji.
      
       Može li jedna nacionalna literatura sebi da dopusti tako veliki tematski raspon?
       - Pokrenuli ste značajno pitanje. Odgovoriću vam izričito da ne samo da treba već i da mora. Mislim da je naša literatura predugo bila usidrena u temama iz prošloga veka. Ne vidim, drugim rečima, da je baš neophodno da se opiše svaka međa oko koje smo, otimajući se za zemlju, jedni drugima razbijali glave. Tematska pokretljivost se, najzad, nameće i zbog velikih seoba naroda koje prisilnih, koje dobrovoljnih, zbog činjenice, najzad, da, silom prilika, veliki broj naših mladih obrazovanih ljudi živi u svetu. Ne može, prema tome, biti nikakve štete od obrnute perspektive, od okretanja durbina dalje od sopstvenog nosa. Sve to, naravno, važi za pretpostavku da postoji priča koja zaslužuje da bude ispričana. Bio sam uveren da to kako je naša zajednica u Belgiji doživela proteklo tragično vreme, pripada takvoj vrsti priča (Judina posla) prvo zbog toga što je, kao i svi mi, bila bezočno obmanjivana ali i zato što su, kako je rekao jedan od njenih pripadnika,”predstave o stvarima ponekad gore od samih stvari”.
       Postoji, najzad, još jedan izuzetno značajan razlog u prilog tematske raznovrsnosti, ili, ako vam se tako više sviđa, širenja vidokruga. Mada je on više društvene nego literarne prirode, on je sadržan u potrebi poznavanja sveta kako bismo iskoračili iz zatucanosti i autizma, onih, dakle, svojstava koji su u velikoj meri krivi ne samo za nacionalno posrnuće već i za kulturni nazadak.
      
       Kritičari primećuju da su u vašoj prozi isprepletena nostalgična sećanja na detinjstvo i kosmopolitski motivi. I tu, dakle, postoji koliko književni, toliko životni raspon...
       - Kao i većina drugih dečaka u Beogradu, imao sam u materijalnom smislu siromašno ali u događajima bogato detinjstvo. Nije ni čudo da me za njega vezuju, kako ste rekli, nostalgična sećanja o kojima govorim u već napisanoj zbirci pripovedaka Jednom, u Beogradu... za koju se nadam da će takođe uskoro ugledati svetlo dana. Na drugoj strani, sticajem okolnosti, upoznao sam svet i ručao sa carem, na primer, što je za dečaka koji je odrastao na periferiji Beograda-Hadžipopovcu u talogu kafe na dnu šolje mogao da vidi jedino Rista “Grk”, mornar i vrač u isto vreme. Već i ovih nekoliko pojedinosti objašnjavaju zbog čega neke od napisanih priča deluju kao plod bogate uobrazilje iako su samo pozajmljene iz stvarnosti. Hoću da kažem kako je sam život toliko neverovatan da se ponekad čini kako je izmišljen.
      
       Koliko pažnje književni kritičari posvećuju autoru koji se, ako ništa drugo, izdvaja neobičnom tematikom? Izgleda kao da nisu preterano skloni piscima koji su se već istakli u nekom drugom esnafu, u vašem slučaju novinarstvu?
       - Bio sam veoma polaskan ocenom pesnika i prefinjenog estete Mije Pavlovića koji je u jednoj anketi izjavio da je “sa pažnjom i uživanjem” čitao roman Put u Adis Abebu koji prati dramu mlade porodice iz Beograda u vreme rušenja carstva.Veoma sam takođe počastvovan što je Mihailo Pantić izdvojio Hroniku nastranosti, kao i engleskim recenzijama za prevod toga dela. Najzadovoljniji sam, naravno, što su neke od tih knjiga sve prodate.
      
       Nemate, znači, primedbi na književnu kritiku?
       - Naprotiv, imam, i neću se ustezati da ih izreknem.
      
       Šta joj konkretno zamerate?
       - Pre svega da sužava horizonte obraćajući pažnju samo na određenu grupaciju ili pojedine autorske ličnosti. Primetno je, takođe, nastojanje da se pisci svrstaju u određenu književnu kategoriju, ili pravac, što znači da će oni koje je teško definisati, ostati zapostavljeni. Takav prilaz, naravno, upućuje na zaključak da - pišući o delima drugih- kritičari, ipak, najradije pišu o sebi. Dužan sam, takođe, da primetim, ovoga puta u odbranu kritičara, da je mnogo novoobjavljenih dela, pa ni fizički nisu u stanju da sve pročitaju. Ono što ipak jesu dužni, to je da se makar obaveste o sadržini dela koje procenjuju. Govorim to iz ličnog iskustva jer je čak i žiri tako ugledne književne nagrade kao što je NIN-ova, roman Put u Adis Abebu svrstao u putopise.
      
       Kako se gleda na novinara koji se bavi književnošću?
       - Ne preterano blagonaklono. Mislim da je to deo iste nadmene uskogrudosti ili, ako hoćete, provincijalne svesti u kojoj se esnafska pripadnost posmatra kao privatno vlasništvo, neka vrsta poseda na koji nepozvani ne smeju da kroče.
      
       Da li je i u svetu tako?
       - Čini mi se da je bitno različito možda i zbog toga što su, baveći se novinarstvom, veliki pisci Hemingvej, Malaparte i pre svega Markes u velikoj meri potrli razliku između jednog i drugog posla, ali takođe i zbog toga što su hibridna dela danas isto toliko uobičajena koliko i ona koja se jasno mogu definisati. Mada je svetski poznati pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Markes se redovno predstavlja i kao novinar, ističući ne samo da je u tom svojstvu počeo da se bavi rečima već da novinarstvo nikada nije ni napuštao.
      
       JOVAN JANJIĆ