Jedna lepa, srećno udata žena je pre više od sto godina iz zabave napisala roman strave i užasa. Njena knjiga je bila toliko uverljiva da su je mnogi shvatili kao priču iz stvarnog života. Ali, ovog puta je trebalo pričekati čitav vek dok život nije počeo da imitira umetnost

      Čak i vrsni filmofili, pravi poznavaoci, imaju običaj da jedan slavan lik iz istorije horora zovu Frankenštajnom. Ili, u najmanju ruku, da za svakog monstruma iz svog (i našeg) okruženja kažu da je Frankenštajn.
       To je, razume se, greška. Čudovište nije Frankenštajn. Ono je Frankenštajnovo delo. Čovek sa tim prezimenom (inače ličnost iz jednog romana Meri Šeli) bio je ugledni švajcarski lekar, pravi naučnik. Na krštenju je dobio ime Viktor. Imao je i devojku. Ili je bio oženjen.
       Verovatno deprimiran stanjem čovečanstva i “političkom situacijom” uopšte, Viktor je odlučio da stvori savršeno ljudsko biće u stilu onoga što danas zovemo “pačvork” (krpež). Uzeće za svoje čedo najbolje delove već mrtvih slavnih ličnosti: od naučnika mozak, noge od sportiste. Noćima je prekopavao po groblju tražeći pogodan “materijal”. Najzad je sklepao div-čoveka i oživeo ga u laboratoriji uz pomoć struje visokog napona. Jedino nije mogao da mu obezbedi lepotu. Plastična hirurgija je tada bila nepoznata.
       Čudovište je imalo neka osećanja, bilo je verno svom tvorcu. Za početak. Prema samom sebi je gajilo samosažaljenje. Jer, valjda, nije moglo da nađe devojku. Inače je to tobožnje “savršeno biće” bilo oličenje rušilačkog zla u čistom stanju. Gde god je prošlo, tu trava više nije iznikla. Doktor Frankenštajn je poludeo. Neki ribari su ga, potpuno izbezumljenog, pronašli na Severnom polu.
      
       Mit o Frankenštajnovom delu bio je prvobitno tek dosetka. Meri Šeli, inače supruga slavnog pesnika Šelija, napisala je svoj roman iz zabave, to jest, pobedila je na internom takmičenju dokonog književničkog društva koje je plandovalo na obali nekog švajcarskog jezera. Iz dosade su se nadmetali u pisanju romana strave i užasa.
       Bila bi to lepa anegdota za istoriju književnosti - ej, Persi Šeli napisao horor roman! - da se tako često ne ponavlja u svakodnevnom životu. Doktor Frankenštajn nije umro. On se umnožio. Danas neki od tih Frankenštajna često zauzima važan državni položaj, vozi se u automobilu sa rotacionim svetlima. Budući kako o sebi misli sve najbolje, počev od toga da je božji izabranik, on nema potrebu da “popravlja” svet i “političku situaciju” uopšte. Pa u tom smislu problemu kreacije “pačvorka” prilazi na suprotan način od nesrećnog Viktora.
       Pre svega, čudovište modernog Frankenštajna je živo, već postojeće biće. Jedini uslov koji se toj osobi postavlja, jeste predispozicija za čudovište. Nije važno šta je po zanimanju. Može da bude i kelner. Ili švercer cigareta i nafte. Prema tome - groblje otpada kao stovarište “materijala”. Onaj koji će postati Frankenštajnovo delo već ima i ruke i noge. Ima i nešto para, poreklo nepoznato.
      
       Otuda se taj koji na sebe neovlašćeno preuzima ulogu tvorca usredsređuje na psihu. On svom čedu ugrađuje potrebne osobine, bilo svoje sopstvene, za koje inače smatra da su oličenje vrline vrhovnog bića, bilo tuđe, obično osoba iz bivših vremena, onih koji nisu zapamćeni po dobru. Ovo potonje zarad alibija. Kao i u eksperimentu originalnog doktora Frankenštajna dolazi do “fuzije” (ili kako se već to zove), ali i do promene generalnog predznaka. Zlo pobeđuje. Apsolutno. Pa se čudovište baca na svoj posao. Ništa ga ne sprečava. Niti ga bilo šta brine.
       U romanu gospođe Šeli, kao i u filmovima koji su na istu temu kasnije snimljeni, poduhvati skrpljene nakaze izazivali su strah i užas, a bilo je i obilne materijalne štete, kao i ljudskih žrtava (mada se, po zemnim ostacima, teško moglo utvrditi da li su to baš ljudske žrtve; više je bilo nalik smesi za pljeskavice). Zlu se moralo stati na put. To je, uostalom, smisao horora kao umetničkog žanra.
       U stvarnosti se, pak, događa suprotno. Naročito danas. Ljudi ne samo da se ne plaše pustošećeg “kompračikosa”, već ga ili hvale ili se prave da ga ne primećuju. Pakao to su drugi - reče onaj egistencijalista. Zato svi živimo normalno u svojim kontejnerima. Borimo se za koricu hleba. U tom osećanju vlast će nam se rado naći pri ruci, ubeđujući nas da smo najzad shvatili gde živimo i šta je to “švedski standard”.
       Eto kakva se kolosalna promena dogodila za samo sto godina. Nije u ovo vreme sve zlo od Frankenštajna, niti će svet propasti zarad njegovog čudovišta. Ono od čega se danas boluje - i čega se treba najviše plašiti - jeste epohalna ravnodušnost. A ravnodušnost je “kolateralna boljka”. Prvo treba otupeti.
       Kako nam se to moglo dogoditi? E, pa, radilo se na tome!
      
       BOGDAN TIRNANIĆ