Šta predstoji onima koji su sudiju Đoinčevića uz lažne optužbe izveli na stub srama?

      Ljudski je grešiti, zvučala je poruka Dušana Mihajlovića koju je izgovorio na Radiju B92 povodom slučaja Ljiljane Buhe, optužene i oslobođene od optužbe da je bliska zemunskom klanu. Lepo je čuti nešto što zvuči kao izvinjenje, niko nije ni živeo u iluziji da “Sablja” neće poseći i pokoju nevinu žrtvu, ali bi daleko bolje zvučalo da je nešto slično ministar uputio i na račun sudije Živote Đoinčevića, čija se fotografija sa lisicama na rukama našla čak i u pariskom “Mondu”. A pitanje je da li bi “Mond” odvojio prostor da je znao “teška dela” koja se pripisuju sudiji - posedovanje tri pištolja.
       Sve je počelo 24. marta, tri dana pre donošenja uredbe o povratku oružja, kada su pripadnici policije ušli u Đoinčevićev stan i našli pomenuta tri pištolja: dva koja je sudija dobio na revers dok je radio u Peći i jedan koji je pripadao njegovoj tragično preminuloj supruzi Verici, predsednici pećkog Opštinskog suda. Istog dana Đoinčević je lišen slobode i doneta je odluka o njegovom zadržavanju na osnovu člana 33. Zakona o oružju i municiji. Ni tada, a ni kasnije nije postojala optužnica ni za jedno od mnogobrojnih “krivičnih dela” koja su Đoinčeviću pripisana u MUP-ovom saopštenju izdatom 27. marta i prenetom u svim medijima, a u kome se, između ostalog, kaže da je uhapšen zbog niza krivičnih dela (primanje mita za puštanje okrivljenih iz zatvora oličenih u 70.000 nađenih evra, ublažavanja zatvorskih kazni, bliskih veza sa zemunskim klanom...).
       Ko i zašto je smislio saopštenje koje nije bilo u skladu sa materijalnim dokazima, valjda će biti predmet neke kasnije (policijske, a ne novinarske) analize, ali je bar postupak vođen u skladu sa činjenicama. Jer, sudija Đoinčević nikada nije upitan ni o jednom krivičnom delu koje su mu saopštenjem pripisali, niti je o bilo kom od navodnih dela odgovarao pred istražnim sudijom u Novom Sadu, što je logično - nije mogao da odgovara za nešto što nije navedeno u krivičnoj prijavi protiv njega. Čak, prema rečima njegovog advokata Zorana Živanovića, nije znao kakva se kampanja vodi protiv njega, s obzirom na to da je 17 dana proveo u samici odvojen od svih informacija. I dok je primer za korumpiranog tužioca Milan Sarajlić liferovao podatke o svojim vezama sa zemunskim klanom od prvoga dana, primer za “korumpiranog sudiju” saznaje da je u vezi sa istim klanom od rođaka i advokata, negde pred kraj akcije “Sablja”.
       “Za sve što se pojavilo u medijima nije podneta prijava, niti je bilo dokaza. Novac koji je pronađen potiče od nasledstva i nema nikakve veze sa mitom, ukidanjem pritvora i oslobađajućim presudama. A pitanje je koje su to presude uopšte bile sumnjive”, kaže advokat Živanović.
       Povodom toga MUP je u svom saopštenju bio veoma jasan: sarađivao je sa zemunskim klanom i pustio je, između ostalih, osam osoba optuženih za najteža krivična dela.
       Jedno je tačno; najteža krivična dela i svi predmeti koje je javnost sa pažnjom pratila, našli su se na stolu sudije Đoinčevića, ali samo zato što je to pokrivalo njegovo radno mesto - predsednik vanraspravnog veća Okružnog suda u Beogradu. Izloženo mesto, nema šta, kada se zna da je kroz njegove ruke morao da prođe svaki predmet vezan za Hag, pa Milošević, Dafina, čak i Bil Klinton.
       Sudija Vida Petrović-Škero koja je bila na mestu predsednika Okružnog suda u spornom periodu, kaže za NIN: “ U vremenu kada su donošene presude u sporovima koji ‘iritiraju’ javnost, sudija Đoinčević nije sudio kao sudija pojedinac, već je odluke donosilo vanraspravno veće. U jednom od slučajeva koji se povlačio po novinama, puštanju kriminalaca, odluku takođe nije doneo on, već su svi šefovi krivičnih odeljenja međusobno usaglašavali stav o tome kako se primenjuje novi zakon koji je stupio na snagu i na osnovu koga se lice koje je provelo u pritvoru dve godine, a nije doneta presuda, pušta na slobodu. Sve to se iskoristilo u jednoj velikoj priči i to ne prvi put. Sećam se kada je na slobodu pušten Dragoljub Milanović, u javnost se izašlo sa pričom da je to učinio Đoinčević, pa je demantovano i rečeno da je odluka Veća, ali javno mnjenje je već formiralo svoj stav. To je grubo kršenje integriteta njegove ličnosti i suđenje preko medija. Takođe bih naglasila da u tom periodu u Okružnom sudu nisu vođeni predmeti zemunskog klana.”
       Dakle, nema saradnje sa zemunskim klanom, nema primanja mita, nema nelegalnih oslobađajućih presuda...Šta ima?
       “Postupak se sve vreme vodi samo oko nezakonitog posedovanja oružja. Đoinčević je to oružje dobio dok je bio sudija Okružnog suda u Peći, kao službeno lice, jer je radio u teškim okolnostima, teške predmete. Dobio ga je od organa unutrašnjih poslova u Peći jer je njihova procena bila da bi oružje doprinelo njegovoj bezbednosti. Onda je došlo do povlačenja sa Kosova, a svi znaju pod kojim uslovima se to odigralo. Tada ga niko nije zvao oko oružja, niti je on bio u mogućnosti da traži i juri nekoga da bi mu vratio oružje. Obaveza je onoga čije je oružje da proceni kada bi trebalo da se vrati, kome i pod kojim uslovima”, objašnjava Živanović. Dodaje, da sem tri pištolja sa reversom ništa drugo nije pronađeno u stanu njegovog klijenta, a da je ostalo oružje koje se pominje u optužnici nađeno u stanu pokojne Đoinčevićeve majke i da ne pripada sudiji (postoji više naslednika a ostavinska rasprava nije sprovedena).
       Na osnovu odluke Vrhovnog suda 6. juna sudija Đoinčević pušten je iz pritvora i tek mu predstoji suđenje za posedovanje oružja. Do tada ne želi da daje izjave. A šta predstoji onima koji su ga uz lažne optužbe izveli na stub srama, a koji mu do sada nisu ni zvanično, ali ni nezvanično uputili izvinjenje?
       “On mora dobiti neku satisfakciju. Da li će to biti demanti, izvinjenje ili odšteta koja će mu se isplatiti, još uvek nismo odlučili. Ali, ne može se jedan sudija zatvoriti i o njemu pričati najgore stvari koje mogu da se kažu za sudiju, a onda zauzeti stav: nikom ništa, šalili smo se”,kaže Živanović.
       A vrhunac te “šale” je fotografija koja je kružila svim medijima, a kakvom “izdavači saopštenja” nisu častili ni ubicu Zorana Đinđića. “Slike su nedopustive, jer nijedan član zemunskog klana nije fotografisan na taj način, već su im preko lica stavljali majice i peškire. Nisu poštovali ni ličnost sudije, ni pravnu kulturu države”, kaže Vida Petrović-Škero.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ