Ispod jedne bukve u okolini Sarajeva, otkopali smo tri porodice: četvoro dece, četiri žene, četvoricu muškaraca. Detetu od oko dve godine, bile su slomljene ručice. Dođu ljudi, kažu: Doktore, te kuće su zatvorene, nema više nikog, zatrt život. Onda shvatite šta je rat

      Imam utisak da ljudi o meni misle da sam bezosećajan čovek, kod nekih primećujem i strah prilikom upoznavanja, u očima im vidim pitanje: Ko je ovaj monstrum, šta on to radi?, priča za NIN general-major doc.dr sc. Zoran Stanković (49) načelnik VMA u Beogradu, čovek koji je video pravo naličje rata, radeći tamo gde stanuju užas, bol i patnja.
       - Da li sam morbidan? Pa, ne mogu da pričam o lepim stvarima, to je bio moj život - ne samo da sam video 5 000 leševa, već sam ih i stručno obradio. Verovatno je moj mentalni sklop bio dovoljno jak da sav taj užas primi i apsorbuje, da ostanem normalan.
      
       PRVA OBDUKCIJA: Potekao sam iz naroda, živim sa običnim ljudima, nisam postao deo establišmenta. Odrastao sam u blizini Vladičinog Hana, Momin Kamen zove se to mesto u kome se nalazi kamenolom, gde se prave tucanik, ivičnjaci i kocka. Tu živi “ljuta sirotinja”, sve je protkano teškim životom i mukotrpnim fizičkim radom. Sećam se detinjstva, u godini bih pojeo dva sladoleda: jedan Prvog maja, kad se skupe ljudi iz sela i okoline pa naprave sabor na kome sviraju trube, a deca se okupe oko Borka bombondžije da pojedu po kuglu sladoleda. Sledeći sladoled mogao je da se dobije Sedmog jula, kad je bio drugi sabor. Prve patike obuo sam kad sam pošao u gimnaziju, one plave, “Borovo” patike. Od babe bih, za rođendan, dobijao gumene čizme i nosio ih cele zime, početkom marta bi se pocepale pa su mi kupovali “pirotske sandale”, tzv. gumenjake. Moji roditelji i svi meštani bili su u uverenju da žive dobro i da treba biti skroman. Ostao sam im privržen, zbog njihovog teškog života i njihove jednostavnosti.
       Ujak je studirao medicinu i svakako je najzaslužniji što sam se upisao na Medicinski fakultet u Nišu i završio ga. Posle odsluženja vojnog roka ostao sam u Armiji, dve i po godine radio sam kao upravnik ambulante u Peći. Bio sam proglašen najboljim mladim lekarem u JNA, ambulanta je bila najbolja, i sve tako. Obećali su mi da mogu da biram specijalizaciju, i kad sam izrazio želju da to bude ortopedija ili hirurgija, preporučili su mi sudsku medicinu. Godine 1985. u februaru, došao sam na VMA, specijalizaciju sam zavrišo tri godine kasnije. Spadamo u retke zemlje, koje još imaju tu vrstu specijalizacije, uglavnom su je zadržale zemlje koje su imale policijske režime.
       Nekoliko ljudi mi je pomoglo u stručnom obrazovanju; recimo, Nikola Bojanić, tadašnji načelnik VMA, profesor Pejaković, doktor Milenković... Učili su me da razmišljam; u sudskoj medicini je veoma važno da od milion kombinacija koje su mogle da uzrokuju smrt jedne osobe, treba spoznati onu koja je bila fatalna. Verovatno zvuči morbidno kad kažem da ja razgovaram s lešom, ali: prvo morate da razrešite dilemu da li je smrt bila nasilna. Čak 20 odsto obdukovanih u svetu, nema uzrok smrti. Kod nas je taj procenat zanemarljiv. Ukoliko smrt nije bila nasilna, treba ustanoviti da li je u pitanju bio zades, slučajni događaj koji je uzrokovao
       smrt te osobe. Ako je postojala relacija između žrtve i napadača, treba rekonstruisati poslednje trenutke umrlog. Nekad naše veštačenje određuje visinu kazne okrivljenom, da li je okrutnim ponašanjem učinio da žrtva pati.
       Prvu obdukciju radio sam na lešu vojnika iz Mostara, koji se udavio u Ibru kod Novog Pazara. Leševi u vodi znatno brže trule, napne se koža, ja početnik, mentor stoji iza mene nagnut nad telom, napravim zarez hirurškim nožem kako bih otvorio trbuh - izleti želudac pun truležnog vazduha, nabije se na nož i eksplodira. Sva hrana koja je bila u njemu, sruči se mentoru na lice. Užas i sramota.
      
       GROM U PANČEVU: Raditi obdukciju dece psihički je veoma teško. Teško je raditi i obdukciju mladih ljudi, a imao sam nesreću da radim baš takve, mlade vojnike koji su stradali u ratu na prostoru bivše SFRJ. Vladalo je uverenje da rodbini ne treba pokazivati telo poginulog vojnika, ja sam to pravilo izmenio. Sve majke žele da vide svoje mrtvo dete, pokazalo se da su u takvim situacijama mnogo čvršće od očeva. One moraju da steknu utisak o načinu na koji je njihovo dete izgubilo život; razgledaju telo nekoliko sekundi, onda krene vrisak i gubitak svesti.
       Prošle godine došao je čovek iz Šapca u veoma lošem psihofizičkom stanju, tresao se. Prioritetno primam ljude kad dođu i kažu: Obdukovali ste mi dete. Ponudim ga kafom i pićem, kaže: Ne, vi ste mene slagali! - O čemu se radi? pitam. Kaže: Moj sin je umro u najtežim mukama, a vi ste mi rekli da je ubijen iz streljačkog oružja. - Ne razumem, o čemu pričate? - Evo ti, čitaj!, poturi mi neke fabričke novine, a u njima ispovest nekog čoveka koji je učestvovao u borbama za Vukovar. I taj kaže: Svašta sam video, ali taj i taj, kako je stradao, to nikom ne bih poželeo. Prvo su mu odsekli uši, pa nos, pa su mu izvadili oči - umirao je i vrištao. Vidim o čemu se radi, kažem: Gospodine, sačekajte! Odem u moju dokumentaciju, nađem protokol sa fotografijama i pokažem mu. Kažem: Pogledajte, da li je ovo njegova glava? - Da. - Da li su mu oči izvađene? - Ne. - Ima li nos? - Da. Vidim kako njegovo lice dobija drugačiji izraz, prestaje da drhti. Kaže: Daj molim te jednu kafu i rakiju! I hvala ti za ovo, sad mogu da budem miran.
       Sećam se jednog neobičnog slučaja uoči rata, januara ‘91. Pozvao me je istražni sudija Kelečević, kaže: U Pančevu je grom ubio vojnika! - Nemoguće, kažem, grom usred zime?! Odemo tamo, sačekao nas je general Jurjević. Na telu vojnika vidim strujni beleg, osmuđenu kosu na glavi i potpuno izgorelu čizmu. Ali, to ne liči na udar groma, sumnjivo je. Vidim i odvaljenu dasku na stražarskoj kućici, verovatno je vojnik nekontrolisano udario nogom. General, tvrdi: Grom je udario u kućicu i ubio vojnika! Kažem: Slušajte, generale, ja nisam odrastao na asfaltu i veoma dobro znam kako izgleda udar groma! On, nadobudan, kaže: To je tako i gotovo! Razljutio me je, krenem da pratim žicu poljskog telefona koja je vodila od kućice, i kilometar dalje spazim da je izgorela na jednom metalnom stubu. Kod mene raste znatiželja, pratim je dalje i uđem u šumu gde se nalazio vojni objekat zaštićen sa tri gromobrana. Između njih, ugledam iskidan bagrem sa karakterističnom šarom od udara groma. Za bagrem je bio vezan telefonski kabl, koji je dva kilometra preneo grom i ubio vojnika. Ozaren otkrićem počnem da vičem, dozivam ih da vide šta se desilo, kad u tom počne kiša i takva strašna grmljavina, kao na filmu. Jedva smo se izvukli odatle. U sebi pomislim: Ovo je loše predskazanje, sigurno idemo u rat.
      
       TRI LISTA ZAPISNIKA: Kreće mobilizacija, jedan broj ljudi oblači uniforme i tog trenutka počinju samoubistva. Sećam se nekog rezerviste sa Divčibara, pozdravio se sa ukućanima, krenuo u jedinicu i obesio u obližnjem šumarku. Nekoliko nedelja je tu visio, sve dok nisu osetili čudan vonj. Sa područja istočne Slavonije pristiže sve veći broj leševa vojnika i starešina. Sećam se jednog slučaja: starešina tenka, Hrvat, ispalio je zolju na svoj tenk, ubio posadu i prešao na drugu stranu. Napravim obdukcione zapisnike i pošaljem ih u Vojni sud, oni ih vrate. Kažu: Nismo zainteresovani za obdukcione zapisnike, to su žrtve rata. Bio sam šokiran takvim odnosom, pozovem ih i pitam: Pa, dobro, ko će da vodi računa o ovim mrtvim ljudima? Ispada da sad svako svakog može da ubije?!
       Poštujući rad Arčibalda Rajsa u Prvom svetskom ratu, sebi kažem: Dobro, ja ću, na neki način zadokumentovati žrtve rata. Život tih mladića svede se na tri lista obdukcionog zapisnika i nekoliko fotografija njihovog leša. Samo što sam to počeo da radim, dobio sam zabranu od jednog od tadašnjih šefova. Odem kod generala Žunjića, načelnika političke uprave, kažem: Generale, takva i takva stvar... On je promenio odluku mog pretpostavljenog. Tako smo doktorka Kovačević i ja započeli sa registracijom smrti pripadnika JNA.
       Stiže Vukovar, to je bilo strašno iskustvo. Smatrao sam da mi je kao oficiru JNA i lekaru, mesto tamo. Ispostavilo se da za Vukovar nismo mogli da napravimo ekipu: jedan broj ljudi je to odbio, iznalazeći svakakve razloge. I moja deca su tada bila mala, u redu, ja moram da idem! Kolege iz Novog Sada pomogli su nam da formiramo ekipu, uveče stignemo u Negoslavce. Kako smo izašli iz autobusa, upali smo u najgroznije blato koje sam video. Ujutro odemo u Vukovar, pored Železničke stanice vidim, leže dvojica civila. Pomislim: vidi pijane budale! Pogledam bolje i vidim da su mrtvi.
      
       LEŠEVI, LEŠEVI: U ciglani smo napravili bazu, u koju su donošeni leševi. Bio je to jedini veći prostor pogodan za obdukcije. Ispostavilo se da šatori nisu korisni, mali su, nefunkcionalni, a leševi su bili u stanju odmakle truleži. Radili smo na otvorenom prostoru, ispod strehe. Onda je stigla zima i leševi su se smrzli, kao u zamrzivaču. Noću se temperatura spuštala ispod minus 20 stepeni, a to znači da ne možete da radite. Pokušao sam da registrujem zubni status ( jedna od metoda identifikacija), slomio sam nekoliko vilica, i prestao da radim.
       Ono što do tada nisam znao, jesu minirani leševi. Obmotavali smo ih konopcima, pa kad se leš povuče, leti u vazduh ako je miniran. Osam vojnika inžinjeraca, koji su išli ispred nas, poginuli su, 24 ih je ostalo bez jedne ili obe noge, zbog tih ‘pašteta’, nagaznih mina. Svaki prolaz u Vukovaru bio je miniran, čim malo požuri, vojnik strada. Začuje se eksplozija, nešto prozuji, podigne se dim i gledate osobu pored vas, zgranutu. Posle nekoliko sekundi razlegne se vrisak i ta osoba pada.
       Ekipe patologa stalno su se smenjivale, na sedam, čak i na tri dana. Zbog velikog broja leševa. Jedan sam od retkih koji je tamo proveo mesec dana. Nije svaki leš prošao kroz moje ruke, najveći broj jeste. Prostrelne povrede bile su najčešće, zatim eksplozivne a bilo je i povreda nanetih nožem. Bilo je i onih koji su umrli od smrzavanja, naročito stariji ljudi u predgrađu Mitnica, koje je bilo potpuno razrušeno. Veoma profesionalno smo sve odradili. Bila je tamo ekipa MUP-a Srbije, sa vojnim istražnim sudijom na čelu. Najviše lekara bilo je iz Novog Sada, dok su civilne sudije dolazile iz vojvođanskih gradova. Među njima je bilo mnogo onih hrvatske i mađarske nacionalnosti. Bili smo homogeni i korektni jedni prema drugima. Naš rad niko nije osporavao, mada su Hrvati kasnije ekshumirali leševe i ponovo radili na njima.
      
       ANĐIĆ ĐORĐE: Sve se završilo januara ‘92. rečeno je: Vojska se povlači iz Vukovara, neka idu civili! Onda se dogodio Siokovac, niko nije otišao da obradi leševe, onda su se dogodili Milići, takođe niko nije otišao. Jednog dana su me pitali da li bih išao u Zvornik, da obradim leševe. Kažem: Pa dogovor je da idu civili?! - Nema ko drugi da ide, kažu, puca se. Podneo sam zahtev i nadležni starešina je napisao: Može da ide, ali kao dobrovoljac. I ja sam išao kao dobrovoljac, znači bez ikakve materijalne nadoknade. Vozilom su po mene dolazili ljudi sa tih prostora i vraćali me. Jeo sam što i oni, spavao gde i oni, to je bio, tako, čist entuzijazam. E, sad, neki ljudi to ne mogu da shvate. I danas ima onih koji tvrde: On je trčao za činom! Drugi, kažu: Veoma dobro je on to materijalizovao! Treći, koji su bežali, ne kažu ništa. Od onih koji znaju kako sam i šta radio, imam korektan odnos i poštovanje. Poznato je da su neki zahtevali dnevnice, osiguranje i hotelski smeštaj, da bi otišli tamo; moji tehničari i ja, nismo ništa tražili.
       A kad dođete tamo, zateknete neku tešku sirotinju, koja nije imala gde da pobegne. Svi koji su mogli, otišli su. Naravno, prvi su to učinili intelektualci. Ostala je raja, i izginula je. Zvornik, Fakovići, Ratkovići, pa Bijeljina, Ugljevik, Sarajevo, Pale, Sokolac, Brčko, Mrkonjić Grad, Knin, Banjaluka, pa do Mostara, preko Gackog, Bileće i Trebinja. Od grobnice do grobnice, deset godina je to bio moj život.
       Nemoguće je ostati emotivno nedodirnut, ravnodušan. Recimo, donesu telo nekog rezerviste iz Raške, tražim dokumentaciju po džepovima i nađem samo jedan krvavi list papira, na kome piše: “Tata, vrati nam se živ i zdrav! To ti želi tvoj sin Anđić Đorđe.” A njega je pogodila granata i raznela mu lice. Ili, da budete ravnodušni pored majke iz Župića kod Mrkonjić Grada! Čula je da otkopavamo grobnicu i došla je; njeni sinovi su u zatvoru, živi su, normalno, to svi kažu. Onda joj u grobnici nađete jednog sina, pa drugog, pa trećeg...
      
       SAT PUKOVNIKA PEŠUTA: Kad je avgusta 1990. u eksploziji metana u rudniku Dobrinja kod Tuzle poginulo 180 rudara, bio sam jedan od patologa koji su učestvovali u obradi tih leševa. Vidimo da nema ko da nosi već trule leševe, odem u Tuzlanski korpus i upoznam se sa Budom Radulovićem, tada načelnikom sanitetske službe. Dao nam je deset vojnika, koji su nosili poginule rudare. Budu Radulovića sam pronašao među leševima u Dobrovoljačkoj ulici, ubijen je tako što mu je ispaljen metak u usnu duplju. A bio je zaštićen svim mogućim konvencijama. Niko jednu reč da napiše o tome, da se pokrene postupak. Sve se gleda kroz nekoliko bitangi, koji nisu zasluživali da nose uniforme, a više od 30 odsto stradalih pripadnika JNA, bili su starešine. To je izuzetno visoki procenat, koji se retko beleži u ratovima. Recimo, ko se još seća generala Mladena Bratića, komandira Novosadskog korpusa, koji je poginuo kod Vukovara?!
       Mada se nikad nisam potukao, umalo nisam to učinio prilikom ekshumacije potpukovnika Pešuta u Gospiću. Bio je postavljen za komandanta garnizona u Gospiću, posle jednog drugog potpukovnika koji se navodno razboleo, i došao na fizikalnu terapiju u VMA. Čovek se sklonio odatle. Potpukovnik Pešut je primio garnizon u već raspadnutom stanju, i kad je trebalo da ga preda hrvatskim snagama koje su zauzele Gospić, izvršio je samoubistvo. Posle rada na leševima srpskih civila, koje su pobili Orešković i Norac, odem da ekshumiram njegovo telo i još dvojice starešina. Kako smo ga otkopali, vidim da sat na njegovoj ruci još radi, mada se šest meseci nalazio u zemlji. U trenutku kad sam Pešuta hteo da stavim u vreću, pogrebnik počne da skače po njegovom lešu. Umalo ga nisam zadavio. Rekoh: Znaš šta, momak, ‘ajde da se pobijemo ti i ja, pusti mrtvo telo. Eto, i to je rat.
       Bilo je mnogo teških trenutaka, ali strašno me je pogodilo nešto što sam doživeo kod Radonjićkog jezera, blizu Dečana. Na jezeru su nađeni leševi koji plutaju, bio sam poslat kao stručni konsultant za njihovu obdukciju. Dobro poznajem taj kraj, od vremena kad sam tamo službovao, imam i prijatelje Albance sa kojima sam ostao u dobrim odnosima. Zastao sam pored nekih njiva da vidim gde se odvaja put za jezero. Kad sam izašao iz kola, prema meni su krenula stada životinja: ovce, krave, nekoliko konja, psi. Jedni uz druge, okupili su se oko mene. Prilazi mi konj koji hramlje, pomilujem ga a on stavi glavu na moje rame. Onako kako to životinje čine. Sam sam sa životinjama; bilo ih je stotinak, nemo su me posmatrale. Krenem polako, one sve idu za mnom, počinju da trče. Iza svih njih pokušava da trči konj koji hramlje... Tu sliku ne mogu da zaboravim... Znate, ja sam seosko dete, ne mogu da ne zaplačem.
       Ispod jedne bukve u okolini Sarajeva, otkopali smo tri porodice: četvoro dece, četiri žene, četvoricu muškaraca. Detetu od oko dve godine, bile su slomljene ručice. Dođu ljudi, kažu: Doktore, te kuće su zatvorene, nema više nikog, zatrt život. Onda shvatite šta je rat. A ima mnogo ljudi kojima rat bude vrsta zabave, ponesu ih emocije pa budu veliki frajeri, heroji. Leče komplekse, a narod priča o njihovim podvizima. Uvek govorim da rat započinju psihički poremećene osobe, prvo se oni poistovećuju s narodom i počinju da ubijaju. A onda, kako rat odmiče, i ostali sve više postaju duševno poremećeni.
       Znate, moje radničko-seljačko poreklo naučilo me je da jedino predanim radom mogu da izdržavam porodicu. Nema nikog da stane iza mene - moj otac je radnik, stric nije uticajan čovek, sam sam, na ledini. I to me je očeličilo.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ