“Nikada nismo poricali da Srbi žive u teškim uslovima, no stvari ipak nisu tako loše kako ih neki zvaničnici u Beogradu i pojedini novinari predstavljaju”, rekao je portparol Unmika Sajmon Hejzlok

      Saga o mržnji između Srba i Albanaca na Kosovu nastavljena je protekle sedmice ubistvom porodice Stolić u mestu Obilić nedaleko od Prištine - poslednjem u nizu grozomornih obračuna dva dozlaboga posvađana naroda, zlom sudbinom osuđena na zajednički život. Bez obzira na deklarativne osude zločina, pompezne posete stratištima i političke igrarije koje po pravilu uslede posle ovakvih događaja, život stotinjak hiljada Srba, koji su protivno opštim očekivanjima opstali na Kosovu, predstavlja opasnu avanturu sa krajnje neizvesnim ishodom.
       Tačno četiri godine od potpisivanja čuvenog Kumanovskog sporazuma, i izglasavanja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - temeljnih dokumenata traljave kosovske demokratije - ubistva, otmice, bombaški napadi, najcrnji mogući vidovi trgovine i konstantne pretnje novim sukobima, bez prestanka, potresaju pokrajinu. Prema slovu dokumenata kojima je vaspostavljena demokratija među većinskim Albancima i manjinskim Srbima, Romima, Turcima, Aškalijama i Gorancima, o bezbednosti pokrajine do konačne odluke o njenom statusu imaju se starati međunarodna i vojna uprava, Unmik i Kfor. U tu svrhu na Kosovo je, druge nedelje juna 1999. godine, upućeno oko 40 000 vojnika NATO-a, te oko 1 000 međunarodnih policajaca. Broj naoružanog ljudstva međunarodnih misija vremenom je varirao i menjao namenu, da bi se brojčanik posle četiri godine zaustavio na nekih 30 000 vojnika i oko
       6 000 policajaca UN. Uoči posete šefa za bezbednost i spoljnu politiku Evropske unije Havijera Solane Kosovu, međutim, nepoznate grupe zločinaca izmasakrirale su porodicu Stolić, a ubrzo zatim u centru Prištine minom iznenađenja, postavljenom tako da se aktivira kada se otvore vrata lokalne turističke agencije, ranili sedam Albanaca.
       “Uvek se takvi šokantni incidenti dogode pred posete važnih ljudi Kosovu”, prokomentarisao je za NIN kosovski premijer Bajram Redžepi, navodeći “neshvatljivost nastojanja pojedinih ljudi da Kosovo ima loš imidž”. “Postupak istrage teče sporije nego što mi želimo - Mi želimo da se krivci otkriju što pre, jer takvi teški, ali pojedinačni incidenti podrivaju sva naša iskrena nastojanja da demokratski procesi na Kosovu uspeju”, kaže Redžepi. Premijer Kosova, međutim, nije mogao da odgovori na pitanje ko je odgovoran za te incidente. “Svakako niko ko je istinski zainteresovan za mir”.
       Ništa više podataka o identitetu počinilaca trostrukog brutalnog ubistva još nisu saopštili ni međunarodni policajci, koji uz pripadnike kosovske policije i beogradskih vlasti vode istragu. U rezultatima obdukcije, koju je u ime Koordinacionog centra za Kosovo vodio iskusni prištinski patolog Slaviša Dobričanin, navodi se da su Radmila, Slobodan i Ljubinko Stolić ubijeni ubrzo nakon večere, u noći između trećeg i četvrtog juna, posle “gaženja nogama i udaranja tupim predmetima”. Na dlanovima Ljubinka Stolića uočene su posekotine, opisane kao posledica “odbrane od noža”. “Jedna rana i više krvnih podliva u predelu glave, modrice u predelu grudi, prelom desne nadlaktne kosti i leve laktice (kost podlaktice), modrica u predelu mošnica, višestruki obostrani prelomi rebara, višestruki prelomi desne čeone kosti, prelom desne jagodične kosti”, navodi se u nalazu obdukcije Ljubinka Stolića.
       Nešto kraći spisak povreda naveden je u delu izveštaja koji se odnosi na Slobodana Stolića, dok su, kako se čini, napadači najmanje napora uložili da zatuku sedamdesetšestogodišnju Radmilu Stolić. Njenu smrt prouzrokovalo je nekoliko udaraca motkom u potiljak, čelo i ramena. Napadači su na izlasku zapalili prostoriju u kojoj su ležala tela ubijenih, ali je “vatra spontano ili uz pomoć drugih osoba ugašena, tako da na leševima, osim na neznatno malim površinama udova, nisu nađeni tragovi dejstva plamena”.
       Reakcija ostalih Srba iz Obilića bila je očekivana i već toliko puta viđena širom Kosova. “Reakcija lokalnog stanovništva uvek je shvatljiva. Verujem da bi i mi tako reagovali posle svih pritisaka kojima su Srbi u Obiliću bili izloženi prethodnih godina”, rekao je za NIN jedan od pripadnika međunarodne policije. “Do sada smo registrovali veliki broj incidenata u tom području, ali nijedan u poslednje vreme i nijedan toliko zastrašujući”.
       Gnev koji je usledio posle otkrivanja zločina, meštani su usmerili ka međunarodnim policajcima i Nataši Kandić, koja se u pogrešno vreme našla na pogrešnom mestu i objašnjavala suštinu sukoba između Srba i Albanaca, što, kod stanovnika Obilića nije naišlo na preterane simpatije.
       Dvadesetak srpskih porodica iz Obilića, poput svojih sunarodnika iz ostalih delova Kosova koji su se prethodnih godina našli u sličnim situacijama, odmah je pomislilo na odlazak, što je među beogradskim političarima, ali i međunarodnim misijama izazvalo pravu paniku. Svesni uslova u kojima na teritoriji uže Srbije žive kosovske izbeglice, meštani Obilića su, istovremeno ohrabreni bezbednosnim i svakojakim drugim garancijama, odustali od te namere. Kako i sami kažu - “nije nas bilo tako teško ubediti da ne napustimo domove i odustanemo od potrage za nekim barakama u Srbiji”. “Jasno je šta Albanci žele, ali je isto tako jasno da taj plan neće izvesti tako lako. I do sada smo bili izloženi pritiscima, napadima, a međunarodna zajednica nije imala previše sluha za naše probleme. Ipak, sve nas je manje i manje. Ko god je imao neku šansu za pristojan život u Srbiji već je otišao”, rekao je za NIN jedan od Srba iz Obilića. Nasuprot njemu, lokalni Albanci smatraju da napad, suštinski, predstavlja logičnu posledicu događaja iz ne tako davne prošlosti i nerešenog statusa pokrajine. “Pre četiri godine iz ovog kraja je za samo jedan dan proterano oko 1 400 Albanaca. Nedaleko od Obilića otkrivena je masovna grobnica u kojoj je pokopano tridesetak ljudi, među njima i žena i dece. To se ne zaboravlja lako, ali za ubistvo porodice Stolić nema opravdanja”, rekao je tridesetpetogodišnji Selim iz Obilića.
       “Kfor i policija su se obavezali da će pojačati prisustvo na terenu i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se počinioci zločina nad porodicom Stolić pronađu”, rekao je portparol Unmika Sajmon Hejzlok Bi-Bi-Siju. “Nikada nismo poricali da Srbi žive u teškim uslovima, no stvari ipak nisu tako loše kako ih neki zvaničnici u Beogradu i pojedini novinari predstavljaju. Stanje se nesumljivo popravlja mada smo svesni da incidenti poput ubistva u Obiliću poništavaju veliki deo ostvarenog napretka”, ocenio je Hejzlok.
       Njegove reči potvrdio je i Savet bezbednosti UN diskutujući o izveštaju koji je tom telu predočio odlazeći administrator Mihael Štajner, ocenivši kako su “uspesi evidentni, ali ostaje još dosta posla da bi Kosovo moglo dobiti autonomiju”. Hedi Anabi, jedan od pomoćnika generalnog sekretara svetske organizacije Kofi Anana, rekao je kako je “proces stabilizacije i normalizacije stanja u toku”.
       “Posle četiri godine Unmikovog mandata za nama, vidimo uspeh, ali još uvek preostaju izazovi poput slobode kretanja, smislene zastupljenosti manjinskih zajednica, povratka izbeglica, razvoja lokalnih institucija, te početka dijaloga između Beograda i Prištine”, rekao je Anabi, citira nemačka agencija DPA. “Uspesi su evidentni”, nastavlja Anabi, nabrajajući obnavljanje infrastrukture, organizaciju školstva, zdravstva i penzionog sistema, uspostavljanje lokalne policije, kao i uspešne opštinske i parlamentarne izbore.
       Kosovski Srbi, ali i predstavnici vlasti u Beogradu teško bi se mogli složiti sa ocenom Saveta bezbednosti, posebno ukoliko se u obzir uzmu izvodi dela crne liste četvorogodišnjeg delovanja Unmika i Kfora. Prema tim podacima, od leta 1999. godine na Kosovu je ubijeno tek nešto manje od 1 000 Srba, dok ih je oko 1 340 nestalo. Od 40 000 koliko ih je živelo o predratnoj Prištini, juna 2003. godine ostalo ih je 147. Istovremeno, Albanci su zaposeli oko
       75 000 objekata čiji su vlasnici Srbi, dok ih je još 30 000 opljačkano i zatim zapaljeno. Poređenja radi, tokom sukoba jugoslovenskih snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika iz Oslobodilačke vojske Kosova tokom 1998. i 1999. godine potpuno je uništeno oko 70 000 albanskih kuća.
       Povratak izbeglica glavna je stavka na dugoj listi zamerki koje Beograd u poslednje vreme ispostavlja međunarodnoj zajednici. Stranci, uključujući i UNHCR, nisu se, međutim, ni u prošlosti isticali vanserijskim rezultatima na tom polju. Najbrži povratak izbeglica u modernoj istoriji, zabeležen je juna i jula 1999. godine, kada se u rekordno kratkom roku na Kosovo vratilo gotovo svih 800 000 izbeglih Albanaca, sa pride još desetak hiljada albanskih državljana. Zasluge međunarodne zajednice, međutim, svode se na organizovan povratak oko 70 000 ljudi, dok se ostatak vratio zahvaljujući činjenici da su Albanici stvar čvrsto držali u svojim rukama. Povratak je te godine bio toliko brz, da su Amerikanci bili prinuđeni da sa Kosova u izbeglički kamp Stenkovec kod Skoplja vrate nekoliko autobusa Albanaca, kako bi neke izbeglice ipak dočekale američkog predsednika Bila Klintona i suprugu mu Hilari.
       “Četiri godine od izglasavanja Rezolucije 1244, koju su neki proglašavali istorijskom pobedom nad okupatorom, stanje u kojem Srbi žive na Kosovu mogu da opišem sa samo dve reči - katastrofalno i tragično”, rekao je za NIN predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke Srbije u Kosovskoj Mitrovici i narodni poslanik Dragiša Đoković.
       “U 21. veku Srbi žive u getima i logorima. To je posledica nečinjenja, kako međunarodne zajednice tako i vlasti u Beogradu. Za vreme Miloševićeve vladavine bilo nam je jasno ko je krivac i očekivali smo poboljšanja nakon 5. oktobra. Vlastima u Beogradu je ispunjavanje obaveza prema međunarodnoj zajednici jedina preokupacija. Zaboravlja se, međutim, pominjanje obaveza međunarodne zajednice”, kaže Đoković. Prema njegovim rečima, teško je shvatiti signale vlasti u Beogradu, koja istovremeno obećava povratak vojske i policije, ali i ukida dečije dodatke ili otpušta radnike proterane iz javnih preduzeća na Kosovu.
       Vlasti u Beogradu, međutim, zatražile su da Savet bezbednosti UN naloži Štajneru da anulira dosadašnji tok prenosa većih odgovornosti na kosovske institucije i uspostavi potpun protektorat nad Kosovom. “Prenos nadležnosti na nejake, nedemokratske, neizgrađene privremene institucije, mogu slobodno da kažem, Albanaca, jeste potez koji je sigurno ostavio loše posledice. I ubistvo porodice Stolić je posledica, između ostalog, i toga”, izjavio je srpski premijer Zoran Živković posle sastanka sa kosovskim Srbima. Takav zahtev Savet bezbednosti nije ni razmatrao, držeći se čvrsto utvrđenog voznog reda testiranja samostalnosti Kosova, odnosno isprobavanja sposobnosti tamošnjih institucija da normalno funkcionišu bez tutorstva međunarodnih nadzornika. “To je proces koji se više ne može zaustaviti. Institucije sistema na Kosovu se moraju ojačati i osposobiti da valjano obavljaju zakonom predviđene funkcije bez našeg mešanja”, rekao je za NIN zapadni diplomata koji je želeo da ostane anoniman. “Nadam se da niko ozbiljan ne računa da međunarodna zajednica može ostati na Kosovu večno, ali, jednako nerealno je očekivati i da odemo pre nego što završimo posao”.
       Kosovski posao međunarodne zajednice pred solunski samit UN, koji je već unapred proglašen za “istorijsku prekretnicu”, ulazi u sasvim novu fazu, koju će, kako stvari stoje, označiti i početak ozbiljnih razgovora između predstavnika Beograda i Prištine.
      
       RADE MAROEVIĆ