Jasno je da Sadam Husein nije posedovao oružje za masovno uništenje. Ko je manipulisao? Možda je američkom predsedniku dala pogrešne informacije njegova obaveštajna služba. Ovo se odnosi i na Blera

      Helmut Šmit je rođen 1918. godine i Hamburgu. Decenijama je zauzimao istaknuto mesto u nemačkom političkom životu: od 1969. do 1972. nemački ministar odbrane, od 1972. do 1974. na čelu nemačkog Ministarstva finansija, od 1974. do 19882. nemački kancelar. Danas je izdavač jednog od najuticajnijih nemačkih nedeljnika “Di Cajt”. Njegove kolumne u “Cajtu” postale su obavezno štivo za sve one koji se bave kako nemačkom ekonomijom i politikom, tako i stanjem svetske privrede.
       Autor je više zapaženih knjiga. “Globalizacija” i “U potrazi za javnim moralom” doživele su veliki uspeh. Kako ima 85 godina, veoma je aktivan i tražen kao sagovornik i predavač. Uživa ugled eksperta na polju ekonomije i odbrane. Njegov način vođenja politike opisan je kao tipično “severnonemački”, “hanzeatski” i “protestantski”, a to znači trezven i pragmatičan, ali ne bez šarma i humora. Mnogi Nemci ubrajaju ga u najsposobnije nemačke političare posle Drugog svetskog rata.
       Ubraja se u kritičare spoljne politike SAD i kaže da posle 11. septembra 2001. Amerika poznaje samo saveznike i neprijatelje.
      
       Nemačka nije učestvovala u američkoj vojnoj koaliciji u ratu protiv Iraka. Da li je ta odluka bila ispravna?
       - Nalazim, da je to pravilno. Bilo je nesuglasica, polemika. Sa obe strane. Nalazim da je strašno, ono što je kazala tadašnja ministarka pravde na račun SAD. Sa američke strane u svađi je učestvovao, na primer, ministar odbrane. Neke stvari, koje je on izjavio, ja nalazim takođe kao strašne. Jasno je da Sadam Husein nije posedovao oružje za masovno uništenje. Ko je manipulisao? Možda je američkom predsedniku dala pogrešne informacije njegova obaveštajna služba. Ovo se odnosi i na Blera. A možda su i oni sami manipulisali podacima. Sve je to sada nevažno. Drugo, čak i da su UN donele odluku da se vojno interveniše protiv Iraka, nijedna država članica nije dužna da učestvuje u takvom ratu. Pored toga, nemački ustav striktno zabranjuje Nemcima da učestvuju u agresiji protiv druge zemlje. I zato sam bio i protiv toga da Nemačka učestvuje u ratu protiv Beograda.
      
       Mnogo se govori o tome ko nosi najviše zasluga za nemačko ujedinjenje. Kako vidite tu diskusiju?
       - Velika zasluga pripada kancelaru Kolu i njegovoj vladi, koja nije propustila jedinstvenu istorijsku priliku. Najveće zasluge, međutim, nosi procedura u vezi ujedinjenja koja je poznata pod imenom “dva plus četiri”. Ko je tu proceduru smislio još se ne zna, jer su arhivi nedostupni. Pretpostavljam da je to zasluga tadašnjeg američkog ministra spoljnih poslova Bejkera. Ali, ono što je bitno, da je ovo ujedinjenje išlo sasvim obrnuto od, recimo onog posle Prvog svetskog rata, kada su se prvo između sebe dogovorili pobednici, pa su onda pozvali Nemačku da to potpišu. Sada prilikom raspada Sovjetskog Saveza prvo je rečeno, da dve Nemačke između sebe treba da se dogovore, a onda će taj njihov dogovor pobednici iz Drugog svetskog rata - SAD, Rusija, Velika Britanija i Francuska - da potpišu.
      
       U nemačkim medijima sada se relativno mnogo govori o događajima iz Drugog svetskog rata. Kako gledate na taj fenomen?
       - U proteklim decenijama o patnjama civilnog stanovništva u nemačkim medijima bilo je relativno malo govora. Reč je o pokušaju da se to nadoknadi. Proteklih decenija bavili smo se pretežno kolosalnim zločinima, koji su počinjeni od strane Nemaca, od strane nacista. Samo da spomenem holokaust i Aušvic. Te teme bile su dominantne. A danas doživljavamo talas priča iz Drugog svetskog rata koje govore i o stradanju Nemaca. Da li je to zdravo ili ne, ne znam. O tome neću da sudim. Verujem da nije pogrešno ako bi Nemci bili svesni toga, da je rat doneo svima užasne žrtve i stradanja, ali i među samim Nemcima. Verovatno ovaj trend ima veze sa nedavnim ratom protiv Iraka.
      
       Gde leži tajna američke ekonomije? Njena vitalnost?
       - Amerika ima sreću jer ima ogroman broj stranaca, koji svoj kapital eksportiraju u SAD, a godišnje to iznosi - i to neto - pet stotina milijardi dolara. Situacija sa zemljama Evropske unije sasvim je drugačija.
      
       Šta mislite o susretu G8?
       - Jedan sam od idejnih začetnika tog samita. Tadašnji francuski predsednik Žiskar d’Esten i ja našli smo se u jednoj neuobičajenoj situaciji godine 1975. Stanje je bilo neuobičajeno, jer smo u to vreme doživeli eksploziju cena nafte, koje je OPEK-kartel namerno proizveo. U roku od nekoliko nedelja cena nafte je skočila čak deset puta, a poslednjih nedelja krize čak i više. Postojala je ozbiljna opasnost da se poremeti celokupna svetska ekonomija. Predložio sam, zajedno sa mojim prijateljem D’Estenom, da se nađu i razgovaraju šefovi najvažnijih industrijskih država sveta. Prvi susret održan je u dvorcu Rambuje kod Pariza. Danas je to, nažalost, postao medijski događaj. Dakle, nešto prilično površno.
      
       Predstoje velike reforme u Nemačkoj. Da li sadašnja Šrederova vlada ima dovoljno prostora za manevar?
       - Svaka vlada ima toliko prostora za delovanje koliko god sama stvori. Ovde, međutim, nije reč o hrabrosti da se sporovedu određene reforme, već o konceptu, a on još nije u celosti objavljen, pa zato ne mogu da kažem nešto potpunije. Ukratko, nije važno da li je vlada liberalna, konzervativna ili socijaldemokratska, nego je bitnije da li ta vlada ima koncept. A tek onda se postavlja pitanje da li ima hrabrosti i snage da taj koncept i sprovede.
      
       Koja je bila vaša uloga u konfliktu Arapa i Izraela?
       - Nisam igrao na Bliskom istoku neku posebnu ulogu. Verujem da Nemačka tu ne treba da vodi posebnu politiku. Sjedinjene Države na Bliskom istoku mogu da izvrše veliki uticaj. Bio sam mnogo puta u Izraelu. Prvi put na poziv Golde Meir. Kasnije sam posetio Rabina. Bio sam u prijateljskim odnosima sa Moše Dajanom, ali ne i sa Menahinom Beginom. To ima veze sa politikom građenja naselja na okupiranim teritorijama, ali i sa tvrdnjom Begina da sam ja prodao Saudijskoj Arabiji nemačke tenkove. To nije istina.
      
       Tvrdi se da u politici ne postoje prijateljstva nego samo interesi. Žiskar d’Esten i vi bili ste i prijatelji.
       - Da. Sa Žiskar d’Estenom me veže dugogodišnje prijateljstvo. Mi smo inicirali mnoge zajedničke projekte i produbili odnose između dve zemlje i to ne samo na političkom i ekonomskom, nego i na svim ostalim poljima. Uostalom, odnosi među samim članicama EU nisu jednaki. Odnos Francuske i Nemačke biće uvek prisniji nego, na primer, saradnja između Kipra i Finske. Pretpostavljam da će tako i u budućnosti biti, da će Francuska, Nemačka, zemlje Beneluksa, a verovatno i Italija, - a tu treba pridodati Austriju i Sloveniju - biti bliskije da međusobno sarađuju, nego što je to slučaj sa ostalim zemljama EU.
      
       Mnoge iz EU je iritiralo kad je Poljska podržala SAD u ratu protiv Iraka.
       - Poljska je u više navrata bila deljena između svojih moćnih suseda, a poslednji put između Hitlera i Staljina. Na osnovu tog istorijskog iskustva bilo je prirodno da za Poljake Amerika predstavlja garanta slobode. Bez Amerike imali bi i danas sovjetsku diktaturu nad Poljskom. Sa gledišta Poljaka bilo je od početka jasno da Poljska ne želi da bude stavljena pred pitanje: Evropska unija ili savezništvo sa Amerikom. Ako bi se Poljaci prisilili da se odluče između te dve strane, bilo je jasno da će se i danas odlučiti za SAD.
      
       Od sledeće godine Poljska je, uz još devet drugih zemalja, punopravni član EU.
       - Kada Poljska postane član EU, na početku će biti veliki broj razočaranih. To se pre svega odnosi na iluzionistička očekivanja da će sve automatski biti odmah bolje. Dovoljno je da pogledam na neverovatno razočarenje u Istočnoj Nemačkoj. U Poljskoj će biti razočarani seljaci koji poseduju male zemljišne posede. Poljski agrar nije moderan. Poljski seljaci nisu konkurentni u odnosu na holandske ili danske farmere. Dugoročno gledajući, Poljaci će da savladaju ove teškoće i imaće prednosti od toga što su članovi EU. S druge strane, kratkoročno doživeće razočarenje. Političari istočne Evrope greše kada svom stanovništvu obećavaju da će se sa članstvom u EU svi problemi brzo rešiti. Treba ljudima jasno kazati da je taj proces daleko dugotrajniji.
      
       Stalno se postavlja pitanje članstva Turske u Evropskoj uniji. Vi ste protiv toga? A i Žiskar d’Esten je protiv.
       - Da, moj prijatelj Žiskar i ja smo protiv i to iz više razloga. Sećam se jednog razgovora kada sam bio kancelar, sa turskim premijerom Demirelom. Znate šta mi je kazao. Uskoro ćemo da izvezemo 20 miliona Turaka u Nemačku. Kazao sam da se to neće dogoditi. I kao što vidite, mi danas u Nemačkoj nemamo 20 miliona Turaka, a to ne bi bilo dobro ni za Nemačku a ni za Tursku. Turska ima velikih problema. Počeću sa kurdskim problemom. Turska ima oko 65 miliona stanovnika, a skoro 20 miliona su Kurdi. Nadalje, u Turskoj ne vlada demokratija. Odlučujuću reč nema parlament nego armija, koja se drži kemalističkih principa. I tako redom. Malopre smo govorili o Poljskoj i Mađarskoj. Doprinos tih zemalja evropskoj kulturi, recimo u muzici, jeste veliki. Kažite mi jednog turskog kompozitora koji je značajan za evropsku muziku, ili jednog turskog pisca? Ovde naravno treba uzeti u obzir da je stanovništvo pretežno muslimansko.
      
       NIKOLA ŽIVKOVIĆ