Uspešnim referendumima Poljska i Češka Republika su se pridružile Evropskoj uniji. Skeptici, ispostavilo se, bili su samo previše uplašeni da će nezainteresovanost stanovništva upropastiti dugo pripremanu odluku

      Na samitu u Nici, decembra 2000. godine, Evropska unija otvorila je vrata za još deset (uglavnom istočnoevropskih) država dajući im šansu da se pridruže evropskom ekskluzivnom klubu. I dok se jedan deo Evrope, i sveta, pitao hoće li povećanje Unije sa 15 na 25 članova, potresti Uniju i učiniti komplikovani sistem odlučivanja još komplikovanijim, u istočnoevropskim zemljama (Slovenija, Poljska, Češka Republika, Mađarska, Litvanija, Slovačka, Estonija i Letonija) nastala je prava euforija.
       Više od dve godine je, ipak, mnogo za zemlje koje su u tranziciji, sa nesređenim ekonomskim prilikama, korumpiranim političarima, ostacima komunističkih funkcionera i narodom nenaviklim da bude bez posla ili da radi pod potpuno drugim uslovima. Neprestana smenjivanja vlasti (političara) i njeno neispunjavanje olako datih predizbornih obećanja, smanjile su oduševljenje za ulazak u Evropsku uniju, ali i želju da se uopšte izađe na bilo kakvo glasanje.
       Toga su se najviše plašili u Poljskoj i Češkoj. Sada je i to završeno. Izlazak građana na izbore je jedva premašio brojku od 50 odsto, ali izbori su uspeli.
       Srećom, baš u trenutku kada se pojavio Nacrt evropskog Ustava i pred samit zemalja Evropske unije u Grčkoj. Eventualni neuspeh u najvećoj zemlji (Poljskoj) i najrazvijenijoj (Češkoj) bivšeg istočnog bloka značio bi i neuspeh za Uniju. Šta će za njih (istočnoevropske zemlje) značiti ulazak u Uniju, gde ih odmah čeka usvajanje evropskog Ustava, prihvatanje evra, kao zajedničke monete i cene robe izražene u evrima, ostaje da se vidi, ali u ovom trenutku ne zvuči nimalo privlačno, ma koliko ih političari ubeđivali u suprotno.
       Poljska je odlučila da se pridruži Evropskoj uniji, posle vrlo neizvesnog referenduma (sedmi i osmi jun). Glasalo se u subotu i nedelju. Birališta su bila otvorena punih dvadeset sati, jer je aktuelna vlast računala na vladajuću apatiju birača, koji su razočarani višegodišnjim ponašanjem poljskih političara. Uz to, “tvrdi katolici” su agitovali protiv, pred crkvama su molili na kolenima, da se zemlja spase od “bezbožnog Brisela”. Papa Jovan Pavle II, najmoćniji Poljak, poručio je, još pre nekoliko nedelja, svojim zemljacima: “Evropi je potrebna Poljska, a Poljskoj je potrebna Evropa.”
       U poslednjih deset godina u Poljskoj su propala dva referenduma, zbog nezainteresovanosti građana (glasača). Zato je i predsednik Aleksandar Kvašnjevski poručio sumnjičavim Poljacima da kažu “da” za dobrobit “svoje dece i svojih unuka”.
       Poljska je najveća od svih država i nacija koja je pozvana da se pridruži Evropskoj uniji, petog maja 2004. godine. Imaće isto glasova kao i Španija, a više od nje imaće samo Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija.
       Sledeće nedelje na redu su bili Česi. Činilo se da se oni još više pribojavaju neuspeha. U novinama su se pojavili napisi u stilu: “Sve zavisi od vremena”. Naime, u Češkoj su vladale velike vrućine, kao i u većem delu Evrope, i svi su se pribojavali da narod ne “pobegne” u svoje vikend kućice i izletišta, što je tradicija tokom vrućih vikenda u Češkoj.
       Vaclav Havel, bivši dugogodišnji predsednik (dva mandata), čovek koji je pokrenuo proces približavanja Češke zapadu, uveo zemlju u NATO (češki vojnici su još 1991. godine učestvovali u ratu u Iraku), apelovao je na svoje sunarodnike svakodnevno. Pojavljivao se na koncertima, svim mogućim priredbama kako bi svoju popularnost suprotstavio mogućoj apatiji.
       Izbori su zakazani za 13. jun (petak), kako bi se glasalo tri dana (dan više od Poljaka) i obezbedila dovoljna izlaznost glasača. Broj od 50 odsto je premašen i Češka će naredne godine biti primljena u Evropsku uniju.
       Istovremeno, 13. juna, evroskeptici iz Velike Britanije, kojih je mnogo i koji žale što je Britanija uopšte ušla u Evropsku uniju (1973. godine u EEZ) održali su svoj “nacionalni referendum” o prihvatanju evropskog Ustava, naravno samo radi pritiska na britanskog premijera Tonija Blera. (U Velikoj Britaniji nije predviđen referendum po pitanju usvajanja evropskog Ustava - vidi okvir).
       Kampanju je poveo dnevnik “Dejli mejl” (The Daildž Mail) zajedno sa drugim desničarskim novinama i političarima organizujući 6500 “glasačkih” mesta po prodavnicama i pabovima, duž cele zemlje. Uz to, glasalo se preko Interneta, a moglo je i telefonom.
       “Morali smo da organizujemo referendum, jer to odbija da učini naš premijer”, pisalo je u “Mejlu”. Po “Mejlu” bio je to dan odluke za demokratiju (D-Dadž for Democracdž). Referendumsko pitanje je glasilo: “Da li mislite da krajnju odluku treba prepustiti britanskom narodu na referendumu”. Naravno, svi su bili “za” (odbili prhvatanje evropskog Ustava, bez njihove, narodne, odluke) iako to “glasanje” ne važi.
       Ne važi, ali pokazuje Toniju Bleru i celom svetu raspoloženje jednog dela Britanaca.
       Ova pitanja uspeha i neuspeha evropske politike pred samit u Grčkoj samo pokazuju da smo sve bliži finalu stvaranja uslova za jednu evropsku državu, koja će nastati, ili će se i dosadašnja Unija raspasti. U prilog tome govore i činjenice da se sve više govori, i da će to biti, pored Ustava, jedna od najvažnijih tema Samita, o ubrzanom stvaranju uslova za inkorporaciju zemalja zapadnog Balkana u Uniju.
       Da li to znači da se formulacijom “zemlje zapadnog Balkana” neke zemlje, među kojima smo i mi, trajno isključuju iz mogućnosti ulaska u Uniju, ili se “branik” postavlja ispred Turske. Ili, samo, da smo u “paketu” sličnom onome u kom smo bili. I da ćemo samo tako postati deo evropske zajednice.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      

Referendum o evropskom Ustavu DA        Austrija, Danska, Francuska, Irska, Letonija, Litvanija, Malta, Slovenija, Španija               Verovatno        Češka Republika, Estonija, Finska, Mađarska, Italija, Poljska, Portugalija, Slovačka               Neodlučni        Nemačka, Grčka, Holandija               NE        Kipar, Luksemburg, Velika Britanija, Belgija (referendum zabranjen Ustavom)