Između sudnice Haškog tribunala i Mauric hausa

      Dođem u Ulicu Jan van Goenkade broj 5, u Amsterdamu, i uskim, strmim stepenicama siđem u jedan mali podrum. Na dva mesta grede su obojene crvenom bojom, opomena da se sagneš kako ne bi udario glavom. Pod plafonom dva prozorčića, pogled je na baštu, ali ne dopire dalje od prvog rastinja. Nema baš mnogo dnevne svetlosti, pa su lampe u ovoj prostoriji stalno upaljenje. Dužinom celog zida ispod prozora dva spojena pisaća stola. Na stolovima dva kompjutera i jedan štampač. Unaokolo police sa knjigama na češkom, poljskom, mađarskom, srpskom i drugim istočnoevropskim jezicima. I registri sa obimnom dokumentacijom, uredno složeni po nazivima ovih zemalja. To je sve s čime raspolaže fondacija koja već godinama intenzivno pomaže prevođenje i izdavanje knjiga i časopisa u zemljama centralne i istočne Evrope.
       Nedavno je ova fondacija preko Narodne biblioteke Srbije započela obiman, višegodišnji projekat unapređenja distribucije knjiga i knjižarske mreže u Srbiji, vredan više od milion evra. Ovu disproporciju između veličine pomoći i skromnosti i štedljivosti onih koji tu pomoć organizuju videću još na više mesta u Amsterdamu, ali sada imam drugog posla.
       Direktorka fonda me vodi onim uskim stepenicama nazad u prizemlje do konferencijske sale koju je za ovu priliku ustupila jedna evropska asocijacija. Za velikim ovalnim stolom sede članovi borda, upravo su doputovali iz raznih krajeva Evrope na godišnji sastanak. Mene posade u čelo stola i ja održim predavanje o politici i kulturi u Srbiji. Napravim kratak pregled političke i društvene propasti, kažem nešto o bivšoj politici laži, idiotizma i nasilja, o uništavanju kulture, o razaranju univerziteta i intelektualnog života, ispričam šta se događalo posle petog oktobra, kako su nove vlasti bile oprezne i nežne sa lažnim patriotama, i kako se nedavno sve to najzad preokrenulo s glave na noge. Na kraju zaključim da u Srbiji konačno počinje normalna budućnost, normalni politički i kulturni život. Prosto se i sam iznenadim sopstvenom optimizmu.
       Posle toga počne rasprava. Učesnici obrazovani i veoma dobro informisani ljudi. Nisu baš sasvim sigurni da je moj optimizam potpuno realan. I posle rasprave mi neki prilaze. Pominju dokumenta koja nisu predata Haškom tribunalu. Opet neka nesaradnja. Ne znam, nisam u toku, već sam bio na putu kada se to dešavalo. Drugi misle da je “antihaški lobi” i dalje jak i opasan. Ali ja se čvrsto držim svog optimizma.
       Onda shvatim da sam takav još od pre dva dana kada sam bio u Hagu. Daju mi propusnicu broj 53608, prođem sve one kontrole i pretrese, i uđem u sudnicu Haškog tribunala u prostor rezervisan za posetioce. S moje leve strane nekoliko novinara, ispred mene kroz staklenu pregradu vidim bivšeg predsednika. Prijatelji suda su mi okrenuti leđima, a zaštićeni svedok B42 zaklonjen je žaluzinama. Čuje mu se samo modifikovani kreštavi glas. Jeste, oseti se čovek nekako nelagodno u tom malenom, besprekorno organizovanom prostoru u kojem, ako ne staviš slušalice, imaš utisak da si u pozorištu lutaka ili da i sam učestvuješ u nekoj “matriks” ujdurmi. A kada staviš slušalice i počneš da slušaš o čemu se raspravlja, onda to odjednom postaje kuća straha i užasa u kojoj su svi nekako besmisleno ravnodušni i uljudni, kao da je to smisao pravde.
      
       Završi se suđenje, bivši predsednik skupi papire ispred sebe, okrene se prema galeriji, pogledi nam se sretnu i jedno vreme se gledamo netremice. I šta sada, umesto da se setim svega onoga što bih simbolično mogao da vidim u tom pogledu iza stakla, ja odjednom počnem da razmišljam o nekim nevažnim stvarima. Kao da se sve to mene uopšte ne tiče, i kao da je sve ovo čemu prisustvujem samo ružan san. Ima ona poznata rečenica kod Foknera o prošlosti koja nikada nije mrtva, koja nikada i nije prava prošlost. Osetim da za mene to u ovom trenutku ne važi.
       S takvim mislima izađem iz sudnice, prošlost ostane iza zidova Tribunala, i poželim da vidim nešto lepo. Odem u Mauric haus, popnem se na drugi sprat i tu sretnem pogled Vermerove “Devojke sa bisernom minđušom”. Mogao bih dugo da raspredam o svetlosti na njenom licu i u njenim očima, ili o njenoj minđuši u zlatnom preseku slike, na koju takođe pada zrak blistave svetlosti, ali nije stvar u tome. To sam kasnije pokušao da objasnim za onim ovalnim stolom. Dogodi ti se da te jednog dana dvoje ljudi gleda netremice. Razmisliš malo i shvatiš da bi u rasponu između ta dva pogleda iz prošlosti moglo biti sadržano sve što na ovom svetu postoji. I shvatiš da možeš da budeš optimista, jer onaj drugi, blistavi pogled traje večno.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ