Pored 63 nacionalna paviljona program Bijenala prati i 19 specijalizovanih izložbi a učestvuje i 380 umetnika

      Jubilarni, 50. venecijanski bijenale svojom koncepcijom i ambicijom megaprojekta potvrđuje vitalnost i reputaciju jedne od najznačajnijih manifestacija savremene umetnosti u svetu. Zasnovano na tradiciji stoletnog iskustva, u svojoj istoriji Bijenale je do Drugog svetskog rata predstavljalo konvencionalnu izložbu da bi, posle 1945. godine, postalo prestižna manifestacija vizuelnih umetnosti na kojoj se sumira, konstatuje, definiše i otkriva niz relevantnih pitanja vezanih za savremenu likovnu scenu.
       Sliku o Grand Shonj 20. veka nisu narušila ni skeptična mišljenja koja potenciraju slabosti ove manifestacije i danas verovatno opravdanog prioriteta koji se u delu stručne javnosti daje Dokumentima u Kaselu, Bijenalu u Istanbulu ili Manifesti. Uprkos svemu, nesumnjiva je istorijska uloga koju je ova manifestacija odigrala na recentnoj umetničkoj sceni smelo promovišući nove umetničke pojave (Aperto) ili Olivinu anticipatorsku viziju budućnosti u multikulturalnosti i transnacionalnosti.
       Poznato je da ton Bijenala određuju njegovi direktori, pažljivo birani među vodećim istoričarima umetnosti i kritičarima - Kalvezi, Karadente, Oliva, Žan Kler, Harold Zeman. Frančesko Bonami(1955) direktor je ovogodišnjeg Bijenala, Italijan koji od 1987. živi u Americi a svojim profesionalnim stavom pripada novoj generaciji kuratora; između ostalog, Bonami je član relevantnih stručnih bordova kao što je Manifesta, a bio je i jedan od kuratora na Apertu 1993. i Manifesti 3.
       Svoju koncepciju 50. bijenala Frančesko Bonami zasniva na ideji istraživanja jedinstvene prirode i strukture ove izložbe koja je, pre svega, refleksija o različitim karakteristikama savremene umetnosti. U turbulentnim vremenima i iskustvu političke i ekonomske hegemonije, NATO bombardovanja, 11. septembra, rata u Iraku ili SARS-a, alijenacija i ugroženost postaju redovna stanja i na početku 21. veka a potreba da se čovek od ovih konflikata zakloni u snove je najprirodnija. I tema ovogodišnjeg bijenala “Snovi i konflikti. Diktatura gledaoca” pažljivo je odabrana, a Bonami elaborira da je danas bilo koji savremeni umetnički događaj rezultat sukoba između estetike sna i dokumenta o konfliktu. Ovaj sukob formira 50. bijenale u kome neophodni prag između umetnosti i sveta prelazi sam gledalac da bi izložbu aktivno posmatrao; ovaj fenomen je početna tačka koja se reflektuje na samu izložbu ispitujući njen značaj za trenutni status savremene umetnosti, njenu višestrukost jezika i neizbežnu autonomiju novog geografskog, političkog i kulturnog konteksta. Bonami smatra da je tokom poslednje dve decenije koncept izložbe - blockbaster prevladao nad individualnim iskustvom pojedinačnog umetničkog dela kao i da je direktna veza između gledaoca i umetničkog dela bila zamenjena tematskih poimanjem izložbe koja je postala sopstveni događaj što poriče kreativnu tenziju na relaciji delo-gledalac. Pedeseti bijenale ima aspiracije da vrati gledaocu kontrolu nad njegovim sopstvenim pogledom i maštom. Gledalac tako postaje diktator kroz sopstveno iskustvo izložbe, oslobođenom bezoblične ideje “publike”.
       Centralne svečanosti Bijenala i ove godine vezane su za Đardine gde je oko Italijanskog paviljona locirano 35 nacionalnih selekcija od ukupno 63, koliko ih je ove godine zastupljeno; ostale se nalaze na različitim punktovima po Veneciji. U odnosu na prethodna bijenala broj nacionalnih selekcija se znatno uvećao sa tendencijom rasta, pa je tako prvi put škotska umetnost imala svoju nacionalnu prezentaciju u Veneciji. Ovaj fenomen lako je objasniti, pre svega, promenama na političkoj mapi (istočne) Evrope nastalim posle pada Berlinskog zida. Bitne lokacije ovogodišnjeg Bijenala su pored Đardina i Arsenala, muzej Korer a svakako i nezaobilazna postavka Ilje i Emilije Kabakov u Fondaciji Kuerini Stampalja.
       Može se reći da je Frančesko Bonami ambiciozno delovao u okviru ove manifestacije, jer je poziciju direktora upotpunio ulogom kuratora četiri izložbe: u muzeju Korer izložba Slika: od Raušenberga do Murakami, 1964-2003, u Italijanskom paviljonu izložba naslovljena Kašnjenja i revolucije, u Arsenalu Bonami je autor postavke Potajno a u svoj izbor Međuigra uključio je 13 autora.
       Sve u svemu, zvanični program Bijenala je veoma obiman a po idejama i lokacijama razuđen; pored 63 nacionalna paviljona ovaj događaj prati i 19 specijalizovanih izložbi, učestvuje 380 umetnika; ovo je presek svetskih umetničkih realnosti sa kojima se poput otvorene mape možemo susresti kroz ceo grad pa je neophodno iskustvo brze selektivnosti i koncentracije da se bitno ne propusti.
       U Italijanskom paviljonu u Đardinima Frančesko Bonami i kustos Danijel Birnbaum realizovali su postavku Kašnjenja i revolucije na kojoj se problematizuje odložena priroda mnogih umetničkih revolucija. Predstavljajući radove 47 umetnika iz Azije, Amerike, Latinske Amerike, Evrope, od Endija Vorhola i Karol Rame do Dan Grahama i Demijana Hersta, od kultnih ikona do sasvim mladih autora, Bonami polazi od teze da vreme umetnosti nije nikada linearno i značenje umetničkog dela nikad nije stabilno; naime, ono uvek zavisi od novih čitanja i prevođenja koja rekonstruišu kratku istoriju njegove transformacije: devijacije, ponavljanja i odlaganja, zaokrete i kašnjenja. Radovima iz 60-ih, 70-ih, 80-ih i 90-ih godina uz sasvim nove produkcije Bonami ispituje njihovu kompatibilnost u vremenu i ideju da ponekad stvarne političke revolucije kao i umetničke ostaju nevidljive. U tom kontekstu otvara pitanje: U kom smislu Endi Vorhol ponavlja Marsela Dišana a neoavangarda posle Drugog svetskog rata samo reprodukuje subverzivne strategije originalnih avangardi. Postavka Kašnjenja i revolucije fokusira veze između generacija i kontinenata sa ciljem da se iscrta plan kratke istorije promena.
       Postavka u Arsenalu koncipirana je kao otvoren rad u osam sekcija, tipičnim za različite kuratorske poglede na savremenu scenu. Ove sekcije i svojim naslovima: Potajno, Individualni sistemi, Pogrešne linije, Struktura opstanka, Savremeno arapsko predstavljanje, Izmenjena svakodnevica, Stanica utopija i Urgentna zona predstavljaju polifonični ton unutar istog konteksta u kojem je očuvan identitet i autonomija autorskog stava; od Frančeska Bonamija koji u svom izboru analizira stanje globalizacije kroz novu mrežu kulturnih izraza do Katarine David, direktorke Dokumenata X u Kaselu, u čijem predstavljanju Savremene arapske scene je i video-rad Tajsire Batniža, Palestinca koji je prošle godine izlagao u Grafičkom kolektivu u Beogradu. Na izložbama u Arsenalima učestvuju i Joko Ono, Grupa IRNjIN, Marina Abramović, Mladen Stilinović, Mikelanđelo Pistoleto, Kabakov i dr. Na ovih osam staza što vode kroz Arsenal načinjena je jedna moguća mapa stanja savremene scene koja, u isto vreme, inicira pitanje umetničkog dela i njegovog postojanja u seriji savremene produkcije koja bi mogla da se razume kao lavirint tragova, identiteta i emocija koje nije uvek lako razumeti.
       Pitanje je kako su (i da li su) nacionalni paviljoni odgovorili na temu izložbe Snovi i konflikti. Simptomatično je da je opšti utisak disperzivna slika stanja i pojava u kojoj nije moguće markirati najupečatljivi ili najzanimljiviji rad, pronaći krunskog svedoka među izlagačima. Jednostavno, teško je pronaći energiju koju su posedovali ambijenti iz 90-ih godina Hansa Hakea, Marine Abramović, Bila Vajole ili Rejčel Vejterd.
       Čini se da je čak izostalo favorizovanje moćnih umetničkih centara projektovanih u Američkom, Britanskom, Francuskom ili Nemačkom paviljonu.
       Izdvojili bismo veoma sofisticiran rad Mikal Rovner koja, mada danas živi u Njujorku, predstavlja rodni Izrael. Ambijentalni i multimedijalni karakter njenog koncepta Protiv reda, protiv nereda ispituje teme koje se vezuju za biotehnologiju, biološko oružje, kloniranje, SARS, lokalne ratne zone i novi svetski poredak. Mikal Rovner je studirala film, televiziju, filozofiju, fotografiju, video i kompjutersku umetnost, elemente koji su majstorski korišćeni u ovom projektu.
       Sudeći po interesovanju za naš paviljon na otvaranju Bijenala, reklo bi se da je izbor iz Srbije ovoga puta uspešan. Naime, paviljon Jugoslavija, tj. Srbija i Crna Gora koncipiran je iz dva segmenta; spolja, na fasadi postavljena je svetlosna instalacija Milice Tomić a u paviljonu konceptualni projekat Internacionalna izložba moderne umetnosti koju je Alfred Bar priredio u MoMI 1936. godine (prikazana u Beogradu i Ljubljani 1986). Reinterpretacijom istorijske izložbe iz MoME demistifikuje se slikanje i relativizuje odnos original-kopija, istorizacija i hronologija, autorstvo i anonimnost, centar i periferija, slikarstvo i konceptualna umetnost. Milica Tomić je odgovorila na temu Snovi i konflikti uzimajući primer imena Jugoslavija koje se ove godine poslednji put pominje na internacionalnoj političkoj sceni a paviljon na kojem još piše Jugoslavija simbolizuje drame i konflikte koji su obeležili naš život 90-ih godina.
       Nagrade često izazivaju dozu podozrivosti i loših komentara, što je valjda u prirodi medija. Mikelanđelo Pistoleto i Karol Rama laureati su Zlatnog lava za životno delo. Reč je o dokazanim italijanskim umetnicima koji imaju poseban uticaj na mlade umetnike. Na taj način žiri stavlja akcenat na važnost tekućeg diskursa između različitih generacija umetnika, ključnog pitanja za kontinuitet savremene kulture.
       Zlatni lav za najbolji paviljon dodeljen je Luksemburgu i instalaciji Erkondisn Sui Me Tse. Reč je o autorici koja deluje multimedijalno, kao muzički umetnik ona traga za analogijama Između peščanog sata i metronoma. Snažna i poetska kombinacija zvuka, filma i prostora, smeštena u nekoliko soba paviljona, bogata je suptilnim odjecima političkog i metafizikog značenja.
       Zlatni lav za najbolje delo na izložbi Snovi i konflikti pripalo je švajcarskim umetnicima Piteru Fišliju i Dejvidu Vejsu. Njihova video-instalacija Bez naziva prati istinsku prirodu Snova i konflikata posedujući jasnost i umetnički kvalitet.
       Zlatni lav za najboljeg umetnika ispod 35 godina pripao je Niku Relfu i Oliveru Pejnu.
       Njihov rad “Džentlmen” reflektuje urbanu kulturu i generacijsku hrabrost.
       Najbolji mladi italijanski umetnik na Bijenalu je Aviš Keberzade, a žiri je cenio gracioznost njegove animacije, suptilnost naracije i sposobnosti da spoji bezbrojne uticaje u umetničkom delu.
       Jedna od sekcija 50. bijenala postavljena je u muzeju Korer, Frančesko Bonami je autor izložbe Slika:od Raušenberga do Murakami, 1964-2003. Jednostavan naslov postavke neposredno ilustruje autorsku tezu: predstaviti 50 radova vodećih ličnosti savremene umetnosti koji su izlagali na Bijenalu i koji su sa njim delili deo svoje istorije.
       Izabrana je 1964. godina kao tačka preokreta na venecijanskom Bijenalu kada je Robert Raušenberg postao laureat nagrade za slikarstvo. Ovo priznanje izazvalo je buru senzacija i negodovanja a to vreme označava i početak hegemonije američke umetnosti nad evropskom. Raušenbergova umetnost, u isto vreme, anticipira eru medija i reklamiranja. Izbor 50 vizuelnih umetnika obezbeđuje umetničko-istorijsku vizuru slikarstva na ovom Bijenalu sa idejom da se identifikuju radovi koji mogu biti ključ za razumevanje konteksta umetnosti, istorije i novog diskursa savremenosti.
       Instalacija Ilje i Emilije Kabakov naslovljena Gde je naše mesto? opravdano izaziva dužnu pažnju stručne javnosti. Još jednom je Kabakov, jedna od najreprezentativnijih figura umetnosti 20. veka, koga opravdano zovu i ocem ruskog konceptualizma, u ličnoj mitologiji demonstrirao svež, jasan i lucidan koncept potencirajući paradoks između savremene umetnosti i onoga što nove generacije označavaju kao staru, prošlu umetnost. Po našem mišljenju, ovaj složeni rad je jedan od najboljih na 50. bijenalu u Veneciji.
      
       LJILJANA ĆINKUL