NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tirnanija
Slika Dorijana Greja

Ako je ovom narodu kolektivno dodeljena uloga Pepeljuge, onda je neki vlastodržac zla mećeha koja svakodnevno pita: “Ogledalce, ogledalce, reci ko je najlepši na svetu!”

      Ima tome valjda već desetak dana od izjave predobrog i prepoštenog Nenada Čanka, Opačićevog saborca, kako u ovoj zemlji novinarima ne preti opasnost od političara, nego su političari ugroženi od novinara. Moglo bi da bude kada bi se neki ovdašnji novinar prezivao Švarceneger ili bar Stalone.
       Ali, nije mi namera da (kako bi rekao ministar Lečić) branim profesiju kao svoj atar. Nešto drugo me zanima. Ono što u Čankovoj izjavi nedostaje, jeste ime nekog političara koga su novinari oterali u bolnicu šireći “atmosferu kolektivnog linča” (opet Lečić).
       Nema mi druge nego da zaključim kako je Čanak, izgovarajući reč političar, gledao sebe u ogledalu. Dakle - on sebe lično doživljava kao političara. Osim onda kada sebe doživljava kao lalinskog Frenka Sinatru. Jako je usamljen u tome. I to je, ruku na srce, ozbiljan simptom. Trebalo bi da što hitnije zatraži savet lekara. Pošto je on političar koliko sam ja, kao zakleti neplivač, vaterpolista.
       Doduše, bežeći od privatnih problema, osnovao je svojevremeno neku strančicu (mislim da se zovu Socijaldemokrati), koja bi, ako nekim čudom samostalno izađe na izbore za kućni savet ili mesnu zajednicu - sigurno propala. Rejting te stranke u vojvođanskom glasačkom telu je nizak, praktično nikakav. No, Čanak je predsednik Pokrajinske skupštine, piše autonomaški ustav i pojavljuje se na televiziji češće od Jelene Karleuše. Nema neke razlike. U smislu vokabulara. Jer je Čankov jezik duži od Jeleninih nogu. Mlatara on, mlatara ona.
       Otkuda sve to? Otuda što je Čanak član “tvrdog jezgra” DOS-a (ili mu je bar blizak), jedne parapolitičke organizacije koja izigrava novi centralni komitet. I Pantelija je član, često predsedava. A budući da je DOS svoj istorijski posao završio 5. oktobra (svaka čast!), njegov ostanak na vlasti (koju je uzurpirao od institucija sistema) ne može se okarakterisati nikako drugačije do kao “neprincipijelna koalicija”. Za divno čudo, on savršeno funkcioniše u svemu - ako se izuzme sreća ovog naroda.
       Poređane u logični niz (sleva nadesno, odozgo prema dole), ove činjenice pokazuju kako se u nas postaje političar od uspeha. Pre svega - da se odmah razumemo - izborna verifikacija je suvišna. Uostalom, pitajte Panteliju. Važna je (lična) odluka. Postati političar isto je kao preći Rubikon koji je presušio usled nedostatka padavina. Jer, uvidevši kako mu sve čega se dohvati u životu slabo uspeva, ili ne donosi priželjkivani uspeh i priznanja, čovek otkriva politiku kao svoju vokaciju. Ako može Čeda, šta će njemu da fali?! Za taj posao, naime za politiku, ne traži se talenat, nije potrebno nikakvo posebno znanje, nema napornih vežbi i treninga, nema ni klupe za rezerve.
       Ništa prirodnije nego da ovako samoproklamovani političar potraži društvo sebi sličnih, ali nižih rastom. Dva loša ubiše Miloša, a šta li tek mogu 18 tzv. lidera, od kojih su neki bez partije, drugi bez poslanika. Mogu, recimo, da osvoje vlast preko tuđih leđa. Tog što ih je, svojim izbornom pobedom, na vlast doveo odmah zatim nazovu nacionalistom, “mirnim ludakom” (?) koji sledi politiku bivšeg režima i tako objektivno potpomaže organizovani kriminal. Umalo ga onomad ne uhapsiše. Sudilo bi mu se zbog podrške koju uživa u narodu.
       Ali, nema veze. Kada se, u društvu sebi sličnih, dokopa vlasti, Opačićev (Legijin, Šiptarov...) saborac je stekao sertifikat zvanja značajne ličnosti, a to su u srpskoj istoriji najpre bili političari. Ako već nisu mašinbravari. Vlast kvari čoveka, mada ga lično, u sopstvenim očima, čini boljim. On veruje da je zbilja zaslužan za sve ono što mu je vlast pružila. Kao, recimo, v.d. vilu na Dedinju. Ili džip zatamnjenih stakala sa rotacionim svetlom koji, s vremena na vreme, gazi nesavesne građane što na trotoaru čekaju zeleno svetlo. Najbitnije je da više ne mora da nosi novčanik. Nosi, doduše, i dalje sat, ali je davno zaboravio da promeni bateriju. Večnost se ionako ne meri satima, minutima i sekundama.
       Zarad svega nabrojanog (i mnogo čega drugog) političaru-autodidaktu vlast se nikako ne ispušta iz ruku. Radije će da ispusti dušu (što će se nekima iz DOS-a dogoditi). S jedne strane, on se u očuvanju vlasti služi stalnom proizvodnjom virtualne stvarnosti. Ko nije zadovoljan tako stvorenim simulakrumom, taj ne zna gde živi, misli da živi u Srbiji. S druge strane, na svaku pomenu demokratskog principa o promenljivosti vlasti, oni odgovaraju da nema boljih od njih ili da, ako neko misli kako je bolji, neka izvoli u njihovu fotelju, nema problema. Izgleda kao da se oni zalažu za prevremene izbore. Međutim, ne. Izbori su ono što ih najviše plaši. Pa njih, sva je prilika, neće ni biti - jer, dok je evra, čemu glasanje. Čemu izbori u zemlji kojoj ništa ne fali što ima v.d. predsednicu preko svih ustavnih ograničenja?
      
       Taj strah od izbora pospešuje njihovu predisponiranu paranoju. Oni se osećaju ugroženima sa svih strana: nekada su vlasti pretile NATO armija, sluge novog svetskog poretka, razni plaćenici, pauci i buba-švabe, a sada su to opozicija izvan Demokratske Opozicije, nevladine organizacije, Srbi sa Kosova (one iz Bosne i Hrvatske su već zaboravili) i - novinari. Ovi poslednji naročito. Jer su to “retrogradne snage”, promoteri “organizovanog kriminala”, tračeri koji šire atmosferu kolektivnog linča itd. Njih treba kolektivno lustrirati. Šta je falilo Srbiji Petra I bez Pere Todorovića? I da li bi Broz dočekao onako duboku starost da je Aleksandar Nenadović smeo da potpisuje svoje tekstove? Što reče jedan sankliota iz Francuske revolucije, nema demokratije za neprijatelje demokratije, to jest vlasti.
       Ali, nisu novinari ti koji “ruše sistem” propitujući političare u ime javnosti. Naša boljka su liliputanski političari koji bi da se glas javnosti tretira kao ulični trač. Ili, mož’ biti, da sve ode u zaborav osim njih. Hvala onom na nebesima što Evropa nije dozvolila da ponovo uvedemo smrtnu kaznu. Tako su novinari izgubili priliku da, skraćeni za glavu, postanu besmrtni. Mnoge naše političare pitanje besmrtnosti ne zanima. Jer su mrtvi. A zna se kako terminologija horora naziva mrtvog čoveka koji hoda.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu