U čitavoj poteri za neposlušnim novinarima nije važan stav jednog državnog činovnika. Važno je da Vlada Srbije saopšti da li podržava privatne akcije njenog službenika

      Vladin službenik Vladimir Popović Beba morao bi da podnese ostavku ili da bude razrešen. Ne samo zbog toga što je ove nedelje tužio NIN, prošle nedelje B-92, pre toga glavnog urednika “Blic njuza” Željka Cvijanovića i još neutvrđeni broj pripadnika nečega što samo sebe opisuje kao sedma sila. To bi moralo da se dogodi zbog dramatičnog sukoba između onoga kako šef Biroa za komunikacije doživljava demokratsko društvo i kako demokratsko društvo doživljava pomenutog šefa. A njih dvoje se nimalo ne vole.
       Ako bi se sa osnovnih rečnika skinula prašina, onda bi pronašli da reč komunikacija u opštem značenju opisuje saobraćaj ili opštenje među ljudima. “U međuljudskoj komunikaciji postoji ličnost koja je izvor poruke i ličnost koja prima poruku. Kod masovne komunikacije izvor poruke je obično neka ustanova, a primalac poruke masovni auditorijum”, nalazi se pod odrednicom komunikacija u maloj Prosvetinoj enciklopediji. U slučaju činovnika Popovića, kome je zvezda tranzicije podarila ulogu šefa Biroa za komunikacije, najveći problem upravo predstavlja činjenica da je za tridesetak meseci vršenja te funkcije sa medijima komunicirao samo jednom i to kada je odlučio da upravo za NIN objasni kako funkcioniše biro. Sama činjenica da se šef vladine službe za informisanje češće viđa sa novinarima na sudovima nego na svom radnom mestu dovoljan je razlog za njegov odlazak sa te funkcije. U javnosti se pojavio svega dva puta - kada se slikao pored premijera Zorana Đinđića i šefa Majkrosofta Bila Gejtsa, koji je, kako su prenosili mediji, tih dana odlučio da prebaci sedište za Balkan iz Ljubljane u Beograd ali je kasnije odustao od te ideje, kao i kada je odlučio da svedoči pred Anketnim odborom o planiranom upadu vojske u njegov biro jer su Koštuničini saradnici verovali da se iz tog biroa prisluškuje predsednički kabinet. Popovićevo svedočenje bilo je dobro, ali je čitav proces sveden na političku operetu u kojoj su glavni junaci bili kelneri i kafe kuvarice iz Palate federacije.
       Na posredan način, pojavljivljivao se veoma često. Najupečatljiviji nastup imao je u razgovoru sa Gordanom Sušom, kada joj je, iznerviran što je potpredsedniku vlade Nebojši Čoviću postavila pitanje o njemu kao takvom, demonstrirao raskošan repertoar uvreda ili pretnji i pri tome joj izgovorio rečenice koje je Suša videla samo u dosijeu DB o njoj. Zanimljivo je da je taj usputni detalj sa dosijeima prećutan u liberalnim krugovima, uvek spremnim da reaguju na nepravdu ili kršenje nekih osnovnih ljudskih prava.
       Dodatna tačka nesporazuma između Biroa za komunikacija i objekata te komunikacije nalazi se u shvatanju da jedna zvanična državna institucija treba da opšti sa medijima nezvanično, doturajući im poverljivu informativnu robu u zamenu za samoprekorni pristup državnim liferantima informacija. Tako se rodila saga o Izvoru iz vlade, koji misli da su informacije njegovo privatno vlasništvo i najbolje sredstvo za manipulisanje podobnim novinarima. Budući da je Zakon o informisanju donet bez odredaba o obavezi državnih institucija da obezbede dostupnost svih informacija o njihovom radu, tapija nad senzacionalnim materijalima iz policijskog, sudskog ili parapolitičkog domena postala je glavna poluga za disciplinovanje medija, koji grčevito pokušavaju da dignu tiraž, podignu rejting i prežive. Ništa manje važna poluga u rukama vlasti mogao bi da bude “beketovski” zakon o informisanju na koji se čekalo nešto manje od Godoa, ali se ispostavilo da vlast i nije morala sa njim da žuri.
       Tužba Vladimira Popovića biće neka vrsta sudskog “vatrenog krštenja” za Zakon koji je usvojen za vreme vanrednog stanja, ali tek pošto je, na predlog vladajuće većine i na nezadovoljstvo radne grupe civilnog društva koja ga je pisala, dopunjen novim kaznenim odredbama. Popović se u tužbi pozvao na članove 80. i 81: prvi predviđa da novinar, urednik i osnivač koji su “pre objavljivanja sa pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije”, solidarno odgovaraju za štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije, a drugi da autor informacije (novinar) odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom. Kvaka je može biti u tome da prema članu 80, odgovornost novinara, urednika i osnivača postoji i kada objave istinitu informaciju (ukoliko je “nedopušteno objavljivanje” istinite informacije, iz privatnog života, na primer, prouzrokovalo “štetu”). U tužbi tvrdi se, međutim, da “nijedan od iznetih navoda” u tekstu Marijane Milosavljević (“Osveženi maratonac”) nije istinit: u te navode on, pored ostalih, ubraja i deo iz izjave Vojislava Koštunice (koji je u spornom članku u NIN-u, i u tužbi Vladimira Popovića, citiran kao “opozicioni lider sklon legalizmu”), pa tom logikom NIN tuži i za ono što nije rekla novinarka NIN-a već bivši predsednik Jugoslavije.
       Advokat Srđan Radovanović, član radne grupe koja je pod pokroviteljstvom beogradskog Medija centra pisala prvu verziju Zakona o javnom informisanju, smatra da je NIN o Popoviću pisao “normalnim rečnikom, bez uvredljivih izraza”. Po njegovom mišljenju, članak Marijane Milosavljević pod naslovom “Osveženi maratonac” (u kom autorka 17. aprila ove godine podseća čitaoce na neke od intrigantnijih detalja iz Popovićeve karijere državnog činovnika, a naročito na okolnosti pod kojim se lane privremeno povukao iz Biroa vlade), ne može naneti “nelagodnost veću od one koju bi morao da otrpi visoki državni službenik zbog svog položaja, odnosno zbog opravdanog interesovanja javnosti”. Njegova je prognoza ishoda sudskog postupka pozitivna za NIN jer je “Popović nosilac državne, odnosno političke funkcije, i njemu je, po članu 9. Zakona o javnom informisanju, ograničeno pravo na zaštitu privatnosti, srazmerno opravdanom interesu javnosti u konkretnom slučaju. Ja bih primenio član 9. u ovom slučaju, a i po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima javnost ima pravo da traži odgovore na pitanja o ličnosti takvog profila.”
       Predsednica Komiteta pravnika za zaštitu ljudskih prava Biljana Kovačević-Vučo, međutim, smatra da Popović formalno-pravno nije državni funkcioner, ali da je nesumnjivo neko ko ima društvenu moć i da će se na ovom slučaju testirati sud, a ne Zakon o javnom informisanju. “Nesumnjivo je da je Vladimir Popović neko ko ima moć, pa makar nemao funkciju: to se vidi i po brzometnom načinu zakazivanja sudskog ročišta. Na osnovu onog što sam do sada videla, mogu da pretpostavim da će spor ići jako brzo, i da će sud Vladimira Popovića formalno-pravno tretirati kao privatnog građanina, a zapravo će se ponašati kao da je u pitanju moćni državni funkcioner”, kaže Kovačević-Vučo i dodaje: “Pravo je Popovića da tuži, ali na sudu je da utvrdi da li se to pravo koristi u svrhu za koju je ustanovljeno, ili ne. Ovaj slučaj je pre svega bitan kao izraz nepostojanja institucija kod nas.”
       Građanin Popović svakako ima pravo da svoja ljudska prava zaštiti na sudu, ali se postavlja pitanje da li i novinari imaju ljudska prava ili su već prešli u svet oruđa za rat političkih elita, koje će nakon nekih izbora biti u istoj vladi i nastaviti maltretman novinara. Da li, recimo, sudija Đoinčević ima pravo da se zaštiti od informacija plasiranih na famoznim brifinzima ? Kakva su prava novinara svrstanih u bosanski lobi koji priprema destabilizaciju države? Šta može da učini momak, kome su zbog jednog ispuštenog slova u prezimenu, neprestano prikazivali sliku na svim televizijama uz napomenu da je reč o trostrukom ubici u bekstvu? Kako se takve klevete kotiraju ne berzi duševnog bola u Nemanjinoj ulici?
       Vladimir Popović, koji sa uglednim biznismenom Stankom Subotićem Canetom deli istog advokata, Vladu Pavićevića, odskora ispoljava i sličnu sklonost sudskim tužbama protiv novinara. Za razliku od Subotića, Popović je državni službenik pa se može pretpostaviti da njegove najnovije tužbe protiv novinara NIN-a i B92 (koji se, uostalom, nisu bavili njegovim privatnim životom već isključivo njegovom ulogom u političkom životu Srbije), uživaju neku meru podrške vlade za koju radi. Članovi vlade o Popoviću se mahom pohvalno izražavaju. Žarko Korać je pre samo dve nedelje rekao novosadskom “Dnevniku” da je vlada ocenila da je Popović za vreme vanrednog stanja “izvanredno dobro odigrao svoju ulogu”, dodavši da su srpski mediji tada dizali tiraže “sve sa njegovim informacijama”, i da su kritike počele “kada se to završilo”: “Beba Popović im je bio potreban radi dizanja tiraža, a potom su počeli da pokazuju prezir prema nekome ko ih informiše.”
       Korać je u pravu kada kaže da nije tačno da su svi novinari nezadovoljni saradnjom sa Popovićem, a sudeći po tome da sudu tuži uglavnom novinare nezavisnih medija, reklo bi se da ni Vladimir Popović Beba nije nezadovoljan svim novinarima. Vladi to kao metod ophođenja državnog službenika zaduženog za rad sa medijima, izgleda, ne smeta.
       Međunarodne organizacije koje se bave zaštitom slobode štampe počele su da dižu glas, a razmišlja se i o osnivanju značajnijeg fonda pravne zaštite iz kog bi se plaćali advokati novinara iz srpskih medija. Takav fond postojao je kod komšija potkraj protekle decenije: HDZ-ovska vlast pod Tuđmanom je poslednjih godina njegovog života pokretala stotine tužbi protiv novinara. U Srbiji je zasad ukupno manje od 200 novinara na udaru tužbi za klevetu (NUNS ima podatke o 170 pokrenutih postupaka), dok su u Hrvatskoj samo u toku 1998. godine HDZ funkcioneri i članovi Tuđmanove porodice podigli 600 parničnih i 300 krivičnih tužbi protiv novinara nezavisnih medija. “Feral” je bio prisiljen da Nevenki Tuđman plati stotinu hiljada maraka štete zato što je pisao o aferi zbog koje se Nevenka Tuđman upravo sada nalazi na krivičnom sudu u postuđmanovskoj Hrvatskoj.
       Posle promene vlasti, medijska suđenja u Hrvatskoj su prestala.
       U Srbiji kao da tek počinju. Niko u ovom času ne zna koliko je tačno tužbi podigao Vladimir Popović Beba, koji u tužbi protiv NIN-a između ostalog pokušava da postigne da sud zabrani NIN-u da ubuduće objavljuje bilo kakvu izjavu “koja povređuje integritet” Vladimira Popovića. Laiku se čini neverovatnim da sud može zabraniti novinarima da pišu o Vladimiru Popoviću na način koji se njemu ne sviđa, ali sudovi u Srbiji su nas i pre znali iznenaditi.
       Na sajtu B-92 jedan od posetilaca izražava nadu da će Vlada Srbije posle stote jubilarne tužbe Vladimira Popovića Bebe protiv ostatka sveta odlučiti da mu dodeli ručni sat i pošalje ga u penziju. Čak i ako se uskoro dogodi da nas pomenuti činovnik napusti u naponu snage, a na njegovo mesto dođe novinar koji je trenutno zaposlen u OEBS-u, to neće promeniti traumatičan odnos vlasti i medija. Tu negde prestaje priča o jednom vladinom službeniku, a počinje priča o vladi i vladajućoj koaliciji. Šta, dakle, Vlada Srbije misli o ljudskim pravima građana koji žive pored građanina Popovića? Ili sasvim jednostavno - da li Vlada Srbije deli privatne akcije njenog činovnika u disciplinovanju medija ili su možda članovi vlade, nekim čudnim spletom okolnosti, postali činovnici Vladimira Popovića, a da to kriju od javnosti?
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

NIN pita vladu Vladimir Popović je tokom vanrednog stanja na brifinzima u Vladi Srbije saopštavao detalje i imena iz istrage, odnosno iz zapisnika policijskih saslušanja. NIN pita Vladu Srbije:        1. Ko je vršio selekciju informacija koje su saopštavane na brifinzima?        2. Da li se u materijalima iz istrage, a posebno u iskazima ljudi koji su pritvoreni u operaciji “Sablja”, pominje i ime Vladimira Popovića u kontekstu saradnje ili kontakata sa zemunskim klanom?

      

UREDNICI GOVORE Obesmišljavanje zakona        Na delu je obesmišljavanje zakona o medijima. Prvo je odugovlačeno donošenje zakona. Zatim je, već formirane zakone o radio-difuziji i javnom informisanju, u poslednjem trenutku vlada menjala kako bi se omogućio veći uticaj vlasti i proširila represivnost. I sada imamo situaciju u kojoj je, kroz kršenje zakona od strane Skupštine Srbije, obesmišljeno funkcionisanje Zakona o radiodifuziji. Kroz hiperprodukciju tužbi protiv medija obesmišljen je i Zakon o javnom informisanju.        Kada imate pravosuđe koje nije nezavisno, koje nema senzibilitet za važnost kritičkih medija, dobija se jedna zabrinjavajuća slika položaja medija i novinara. Ova slika nas nikako neće kandidovati za ubrzane procese integracije u Evropu i međunarodnu zajednicu.        VERAN MATIĆ,        RTV B 92, predsednik ANEM- a               Gušenje slobode govora        Tužba gospodina Popovića je jedan u nizu antimedijskih postupaka vlasti, pa me ne iznenađuje. Moj prvi osećaj, kad sam svojevremeno pročitao osporavani tekst, bio je tad, a i sada je, da tu nema ništa sporno. Nisam pravnik, ali verujem da kao novinar, koji ima sopstveni profesionalni kredibilitet, imam pravo da to kažem. Sada je važno da sud presudi po pravdi, u skladu sa intencijom zakona- pre svega, zaštite slobode govora, prava na informisanje, a istovremeno i privatnog života pojedinca. Kako NIN nije pisao o privatnom životu gospodina Popovića, nadam se da će sud doneti oslobađajuću presudu i uspostaviti pozitivne standarde sprovođenja Zakona o informisanju.        Metod tužbi protiv novinara, pogotovo od strane vladinih činovnika, naročito onih kojima je posao da sarađuju sa medijima, jeste metod koji vodi najgoroj mogućoj situaciji po slobodu štampe.        To je jedan od najsigurnijih načina da se zakoči izgradnja demokratskog društva. A ovo je, ponavljam, samo još jedan slučaj u nizu. Zato veoma ozbiljno strahujem da smo zakoračili na krajnje nedemokratski put. Imamo slučaj sa Radio-difuznim savetom, slučaj sa Zakonom o informisanju koji je suprotan onome što su očekivali i podržali mediji, međunarodne organizacije, građani. Sve je jasno.        NEBOJŠA SPAIĆ,        “Beograd 202”               Njegovo pravo        Gospodin Popović naveliko koristi svoje građansko pravo da sudskim tužbama brani svoj integritet. Koliko je to dobro za vladu čiji je on službenik, pokazaće sledeći izbori.        DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ,        “Vreme”               Bezobrazluk        Vi strašno dobro prolazite. Nama je Dobrica Ćosić tražio šest miliona, a gospodin Popović samo dva!        Ne, zaista, to je strašan bezobrazluk. Mi smo više na sudu, nego u redakcijama. Gospodin Popović, ako je već imao neku primedbu, pogotovo zato što radi s medijima, trebalo je ili da demantuje ili da javno istupi, a ne da, iz dana u dan, podnosi tužbe. Poslednjih dana tužio je Vojislava Koštunicu, sad vas. Ko zna, možda smo i mi na redu?        To samo govori da ovaj Zakon o javnom informisanju mora da se promeni. Mi smo to već tražili. Prosto, ne može svaki čas, neko da oseti duševni bol, pa onda ode kod advokata i traži satisfakciju.        GRUJICA SPASOVIĆ,        “Danas”               Amaterizam        U načelu, nemam ništa protiv toga da neko reaguje, ako ga pogađa ono što je napisano. Naravno, pod reagovanjem podrazumevam demanti ili navođenje činjenica. Ovaj princip - sve ću da vas tužim, naročito kad dolazi od strane čoveka koji je u vladi zadužen za komunikaciju sa medijima, smatram amaterskim.        Ne znam da li gospodin Popović tuži kao privatno lice, ili kao sekretar u Birou za komunikacije, ali, ponavljam, onaj kome je komunikacija opis posla, ne bi trebalo da, svaki čas, poseže za tužbama. Naročito ne, kad je reč o krajnje profesionalnim, da ne kažem učtivim, tekstovima. To je loše, posebno ako je pozadina svega zastrašivanje medija.        SLAVOLJUB KAČAREVIĆ,        “Glas javnosti”               Nisam iznenađen        Nikad nisam bio pobornik tužakanja medija, pa nisam ni sada, u slučaju tužbe Vladimira Popovića protiv nedeljnika NIN. Međutim, tužbom nisam iznenađen, jer je Popović nedavno najavio da će tužiti mnoge medije.        Ratovanje sa medijima preko sudova, po pravilu ne daje dobre rezultate ni za koga i stvara ružnu sliku u javnosti. Bilo bi mi drago kad bi tužilac našao neki kompromis sa uglednim nedeljnikom, kao što hoću da verujem da je njegova tužba protiv NIN-a, samo i jedino lični čin. Imam, pri tom, u vidu utisak da je proteklih meseci vlada postala veoma nervozna kad su u pitanju mediji. Mislim da je zbog toga, dobrim delom, nepotrebno i neopravdano, stvorena slika da su demokratska vlast i slobodni i nezavisni mediji na različitim stranama.        ZORAN SEKULIĆ,        “Fonet”               Pripremio:        D. LAKIĆ