(“Moje ime je Adolf. A vaše?”, NIN 2737)

      Poštovani gospodine Tijaniću!
       Priznajem, niste mi nikada bili po ukusu. To je delimično pitanje ličnih afiniteta. Ne volim bukače i kabadahije, stidim se, ne samo za Vas, nego i za druge, kada se svađate nedopustivim rečnikom i nekontrolisanim strastima u javnosti. Plašim Vas se, jer ste od onih koji se očas posla pobiju i počnu da vređaju. Niste mi bili po volji kada ste bili na političkim funkcijama. Nisam u Vama nikada videla predstavnika političke, kulturne, ili društvene vizije koja bi meni odgovarala. Često nisam razumela Vašu ulogu u javnom životu Srbije, nisam znala gde da Vas smestim, među pronicljivu i narcisoidnu hordu šešeljevskog tipa, ili među samoljubive skandal-majstore, koji “na brzaka” hvataju simpatije sluđene srpske publike. Isuviše ste mi ličili na Srbiju, koju ne prihvatam i koju hoću da promenim, na dripačku, kaldrmsku Srbiju - na Srbiju koja se ogleda u arhitektonskim zločinima na Dedinju i Senjaku i u nezadrživim osvajanjima “pink-kulture”.
       Baš zbog te moje lične antipatije prema Vašoj slici u javnosti u poslednjih nekoliko godina, moram da Vam na ovaj način priznam novinarsku veličinu i da to priznanje potpišem imenom i prezimenom. Čitam Vaše kolumne u NIN-u već nedeljama. Čitam ih više nego kritično, čitam ih sa predrasudama, detaljno analizirajući svaku rečenicu, maliciozno tražeći pravopisne, gramatičke i stilske greške, tendenciozno stavljajući na vagu sadržinu svake Vaše rečenice i proveravajući svaki Vaš sarkazam žanrovskim merilima dopuštenog - uzalud: Vi ste sjajan kolumnista, Vi ste provokativni, pismeni, nadahnuti, zajedljivi i uvek na samoj granici dopuštenog. Hrabro otvarate teme preko kojih svi prećutno prelazimo, jer nemamo više snage da se sa njima suočavamo. Vaš tekst u poslednjem broju NIN-a me je lično i duboko potresao. Emotivni naboj Vašeg iskaza, očaj postavljenih teza i pitanja jeste glas građanstva ove zemlje. Vaš tekst nije odmeren, ne bi trebalo ni da bude, nije istinit, niti polaže na to pravo, ali je autentičan, ličan i iskren. Jetko i ostrašćeno artikulišete ono što osećate, ispitujući svoju sopstvenu, ali pre svega kolektivnu savest.
       Moje ime nije Adolf, a i Vaše neće biti ukoliko ostanete - Novinar. Samo kao Novinar imate pravo da postavite pitanje kako se ko zove i da zahtevate na njega odgovor.
      
       DR JELENA VOLIĆ-HELBUŠ,
       Beograd