Bili smo dostojanstveni pod bombama NATO-a, ali izgleda da je našim političarima teže da to budu kada se radi o pritiscima da uđemo u NATO

      Kod onih koji podržavaju naš ulazak u NATO izgleda da postoji mitska predstava da ćemo time postati deo bogatog i demokratskog Zapada. A kod mnogih političara, pogledajmo istini u oči, motivi su strah, udvorištvo i lakomost. Amerikanci to dobro znaju. I takođe znaju iz svog imperijalnog iskustva kako treba postupati s lakomim poltronima i kukavicama.
       Nama je osnovni politički, ekonomski, kulturni, a doista i svaki drugi interes povezivanje s Evropom. Naš ulazak u NATO, povezan s potčinjavanjem Americi, neće ubrzati naš ulazak u Evropsku uniju. Ulazak u NATO čak može da odgodi taj i onako daleki pristup Evropskoj uniji. Nabavka vojne opreme NATO-a veoma je skupa, a novac nam je potreban za reforme koje treba da našu privredu približe evropskim standardima.
       Ako bi mi ušli u NATO, a Amerika vodila rat u kome su joj potrebne naše baze, vršila bi na nas velike pritiske da udovoljimo njenim zahtevima. Time bi naš politički život bio destabilizovan i lako bi moglo da dođe do kršenja normi međunarodnog prava, kao i onih o ljudskim pravima i građanskim slobodama.
       Podsetimo se da su za vreme bombardovanja Srbije Amerikanci skršili otpor evropskih vlada koje su se protivile bombardovanju naših mostova, električnih centrala, televizijskih tornjeva i studija, vladinih zgrada. Time je NATO prekršio član 14 protokola iz 1977. na Ženevsku konvenciju iz 1949, koji zabranjuje napade na “objekte neophodne za preživljavanje civilnog stanovništva”.
       General Vesli Klark, koji je bio glavni komandant NATO-a u Evropi od 1997. do 2000. i upravljao bombardovanjem Srbije u proleće 1999, piše:
       “NATO radi kroz konsenzus, i donošenje svake odluke je prilika za članove da se ne slože - ali svaka odluka takođe izaziva pritisak za slaganje. Grčka, na primer, nikada nije zaustavila neku NATO akciju, mada je grčki narod bio veoma protiv rata i grčka vlada čuvala izvesno odstojanje od akcija NATO-a. Ovaj proces priziva vođstvo snažnijih država i vuče druge za sobom.
       Naravno, to nije prijatno iskustvo za bilo koga od učesnika. Za američke vođe, značilo je teške razmirice sa saveznicima da bi ih privoleli. Za evropske vođe, iskustvo mora da je bilo upravo suprotno: stalni pritisak Sjedinjenih Država da odobre akcije koje će izazvati kritiku u njihovim zemljama.”
       Tako general Klark. Postavimo našim političarima pitanje: Ako vođi velikih zemalja ne uspevaju da se odupru Amerikancima, kako možemo da očekujemo da vi u tome uspete?
       Svojim neumerenim proameričkim stavom i prihvatanjem neograničenog američkog vođstva u NATO-u dok se pripremao i vodio rat s Irakom, Poljska se istovremeno zamerila Nemcima, Francuzima i Rusima, a takođe Arapima i muslimanima širom sveta, i najzad, Vatikanu i svom papi Poljaku koji su bili protiv rata.
       Narodi Istočne Evrope su ušli u NATO, ili žele da uđu u njega, između ostalog i zato što se plaše jačanja Rusije. Mi, međutim, ne samo što se ne plašimo Rusije, već želimo njeno jačanje. (Do njega neće doći u bliskoj budućnosti, ali to je druga tema.)
       A postavimo i sledeće pitanje - Istočnoevropljani se izgleda ne usuđuju da ga postave - Ako bi Amerikancima zatrebala saradnja i pomoć Rusije, na primer u nekom sukobu s Kinom, zar ne bi oni bez mnogo premišljanja napravili s Rusijom politički i možda čak vojni savez, ne vodeći mnogo računa o interesima i bezbednosti istočnoevropskih naroda? Mada Rusija igra znatno manju ulogu u svetskoj politici nego u vreme Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, ona je još uvek druga nuklearna sila sveta i prostire se na jedanaest vremenskih zona - zato je Americi značajnija od svih ostalih istočnoevropskih zemalja zajedno.
       Mada se s pravom žalimo što nas Rusija nije pomogla kada smo bili pod sankcijama i pod bombama, ulazak u NATO ne samo što bi nas još više odvojio od nje već bi nas u budućnosti možda okrenuo protiv nje. Ako nismo onakvi prijatelji s Rusima kakvi bismo želeli da budemo, ne smemo ipak da dozvolimo da postanemo neprijatelji.
       Amerikancima u stvari nije potrebna naša vojska. Ona ne zadovoljava njihove standarde i ne uklapa se u njihov način komandovanja, komunikacije, kontrole i, što je možda najvažnije, kompjuterizacije. Zato bi Amerikanci u slučaju našeg pristupa NATO-u verovatno zahtevali od nas da usko specijalizujemo naše snage. Nama, međutim, treba zaokružena vojska, sa svim glavnim rodovima harmonično razvijenim. Ugledajmo se zato na Švedsku, na Švajcarsku.
       Već sam spomenuo da bi nas oružje NATO-a mnogo koštalo. To nije jedina nevolja. Mi možemo biti prinuđeni da kupujemo oružje koje ne odgovara zahtevima naše bezbednosti kao ni regionalnog mira i stabilnosti, već potrebama i ciljevima Amerike. Takođe, na koji način nama koristi da se unapred obavežemo da ćemo kupovati oružje zemalja NATO-a, a pogotovo američko oružje? Mnoge druge zemlje proizvode odlično oružje, na primer Rusija, Švedska, Austrija. I azijske zemlje se sve više pojavljuju na svetskom tržištu oružja.
       Naše granice nisu ugrožene od neke velike sile da bi nam radi zaštite bio potreban NATO. A kao njegov član, možda bi morali da ratujemo, odnosno da šaljemo ko zna gde po svetu naše uskospecijalizovane snage. I to da bi branili druge koji nam nisu prijatelji i koji su možda svojom krivicom ušli u rat. Amerika će biti ona koja određuje ko je u pravu, a ko ne.
       Bili smo dostojanstveni pod bombama NATO-a, ali izgleda da je našim političarima teže da to budu kada se radi o pritiscima da uđemo u NATO. Zar nije paradoksalno govoriti da smo mi bili nepravedno napadnuti, a istovremeno imati slepo poverenje da od Amerike predvođeni NATO neće nekoga drugog nepravedno napasti?
       Pošto bi u NATO-u morali da radimo ono što nam se kaže, mi bismo se odrekli svakog idealizma u spoljnoj politici. Amerika, na primer, traži od istočnoevropskih zemalja koje ulaze u NATO da se pismeno odreknu izručivanja Amerikanaca Međunarodnom sudu za ratne zločine.
       Kada Amerika hoće da bude faktor mira i stabilnosti, ona to može da bude i bez NATO-a, kroz bilateralne ugovore i svoje vojno prisustvo, kroz veštu i dinamičnu spoljnu politiku. To sve, na primer, Amerika radi u Istočnoj Aziji. Bez nje bi odnosi između istočnoazijskih zemalja bili zategnutiji. Amerika takođe sprečava sukobe između Grčke i Turske i ona to ne bi manje uspešno činila da ove zemlje nisu u NATO-u.
       Bez Amerike, sam NATO, a to u stvari znači Zapadna Evropa, malo može da učini. Čak ne može da spreči rat u Evropi.
       I to ne samo što ne bi mogao da zaustavi sovjetsku invaziju da je do nje došlo u vreme hladnog rata, već ne može da spreči ni manji rat. Tako Evropljani nisu mogli da spreče ni da zaustave krvavi raspad Jugoslavije. A ni sadašnji NATO nema mehanizam kojim bi sprečavao svoje članove da se agresivno zalažu za svoje sunarodnike u susednim državama.
       Nije tačno ni da moramo u NATO zato što to čine naši susedi. Mađarska, na primer, niti je pre ulaska u NATO bila opasnost po nas, niti je to posle ulaska postala. A ako bi bili zajedno u NATO-u s Hrvatskom, Bosnom, Albanijom, nema dokaza da bi se samim tim naši odnosi poboljšali. Niti bi Amerika zbog našeg članstva bila pravedniji arbitar u našim sporovima s tim zemljama nego što je to do sada bila. Za regionalni mir i bezbednost valja se boriti kroz bilateralnu saradnju i ugovore sa susednim zemljama.
       Amerika zahteva da borba protiv svetskog terorizma bude jedan od glavnih zadataka NATO-a. Svetski terorizam jeste velika opasnost za Ameriku, ali nije za nas. Ako bi to postao, mi bismo lako napravili bilateralne ugovore o zajedničkoj borbi sa zemljama koje su takođe ugrožene. Zatim, svetski terorizam, posebno muslimanski, ima svoje dublje političke, vojne, ekonomske i kulturne korene, za koje američka spoljna politika snosi deo odgovornosti. Najzad, ali zaista nikako na kraju, američki kriterijumi o tome ko je terorista a ko nije, mogu da budu prevrtljivi. Tako je, na primer, Amerika prvo proglasila OVK za terorističku organizaciju, a kasnije je oružjem pomagala. Najveći spomenik jednom američkom predsedniku izvan Sjedinjenih Država je dvanaest (ili možda čak šesnaest) metara visoki Klinton u Prištini. Podigla ga je OVK.
       Americi su potrebne baze na našoj teritoriji zato što su relativno blizu Bliskom i Srednjem istoku, Kaspijskom basenu, Kavkazu i srednjoj Aziji. To su sve područja militantnog islama. Ako američki bombarderi poleću iz naše zemlje, ne izazivamo li time muslimanske teroriste?
       Tragedija južnih Slovena je što su kroz istoriju često bili granična područja imperija: Turske, Austrije, Venecije. Oni su time politički, ekonomski i kulturno marginalizovani, društveni život im je militarizovan, podnosili su surove vojne udare i pohode.
       Amerikanci otvoreno zahtevaju da u zajedničkoj borbi protiv terorizma njihovi saveznici dopuste nadzor nad svojim telekomunikacijama, bankama, carinama. Ulaskom u NATO naša vojska i država bile bi otvorene američkoj obaveštajnoj delatnosti. Cinik može da primeti da one to već sada jesu. Ipak, odgovorna državna politika ne sme da prihvati takvo stanje kao prirodno.
       Naša vlada zalaže se za transparentnost. U Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, međutim, vlade sprečavaju objavljivanje tačnih podataka o troškovima članstva u NATO-u. Takođe, transparentnost ne znači samo da u državnoj upravi ima što manje tajni, već i da su ciljevi i strukture državnih ustanova razumljivi građanima. Malo ko bi kod nas razumeo šta mi to u NATO-u radimo.
       Naša rasprava da li ući ili ne ući u NATO nije rasprava o tome kakvu spoljnu politiku treba da imamo, već da li uopšte treba da imamo spoljnu politiku ili da slušamo veliku, bogatu i jaku Ameriku.
      
       - Kraj -